Mislim, dakle... džuboks na granici

... dakle,
pre nego dođe do postojanja,
Ko je taj ko misli, da bi kao posledicu mišljenja  počeo da postoji?

https://youtu.be/ySzmPrm5Urw

Sinusoida vrhom dodiruje jednu granicu a dnom drugu. Nekad jača nekad slabija, brža ili sporija, i postoji u okviru granica.
Kada bi prešla granice prestala bi da bude sinusoida. Prestala bi da postoji, ili bi se, još gore, pretvorila u strašno čudovište, u nazubljenog monstruma, jer je nemoguće porasti preko granice.

https://youtu.be/YUYIYBT_DAs
"Ti, koji moraš, mrtav jesi!" uči pesnik.

Svako će doći do kraja. Srećni će dobiti potrebno gratis vreme da završe, da probaju, da razmisle, da se sete...
Da se pripreme. Odmore pred put. Pogledaju izdaleka celo.
Avaj, neće im dozvoliti. Tražiće, zahtevati, naređivati da se,
umesto nečega što liči na odmor, pripremu, a nikako tugu i očajanje,
grozničavo bave traženjem izlaza. Da obilaze uniforme, dobijaju pečate, izveštaje, mišljenja, savete...
Treba li čoveku savet od goreg?
"Ne smeš da odustaneš, ustani rano, ostavi sve što si započeo, sve što voliš, ne smeš se baviti onim što voliš nego ponovo obiđi sve šaltere, kao juče, kao sutra, ne odustaj, moraš do kraja..."
A izlaz je tu, svima vidljiv, samo ga bližnji ne prihvataju. Zahtevaju, naređuju povratak. Kakva ironija.
Provedemo život baveći se napretkom, a pri kraju tražimo vrata koja vode nazad.
Nema nazad. Nazad je nepostojanje a napred nepoznato. Šta je bolje?
Poslednji pečat završava smrtnim ishodom. Život niko nije preživeo. I kada bi mogao, da li bi to izabrao, želeo? Niko svestan ne bi. Uđeš u poslastičarnicu, pojedeš ukusan kolač, sit i zadovoljan izađeš. A kada bi morao da jedeš još, i još... kakav god da je, taj kolač više ne valja.

Na kraju čeka nagrada u obliku odgovora na sva, pa čak i davno postavljena pitanja. Ko u životu nije postavljao pitanja i klizao kao šaran iz ruku, nema čemu da se nada. Samo onaj ko je strpljivo nacepkao, naturpijao i sa sobom nosio pitanja, kao dečak džak žetona do starog džuboksa, dobiće odgovore. Jer, pitanja ne smeju preko!
Verujem da su pitanja jedino što razlikuje dva sveta. Pitanja kao smisao, svrha, način postojanja. Gde ima pitanja, ima i mašte, mašta je jedini život koji liči na večnost. Tamo gde ne postoje pitanja je sve jedno.

Ma idem kući. https://youtu.be/nngbv6829Fg
https://youtu.be/ffzJyNj6oXM

Postanje

Učimo o atomima, gradivnim jedinicama. Odavno znamo da nisu atomos - nedeljivi.
Za ocenu učimo da je sav svet nastao od najsitnijeg, gradivnog, ka krupnijem. Da se zamak sastoji od atoma koji su poređani stvorili zrnca peska, da se pesak spojio u kamen pa da je kamenom izgrađen zamak.
Obrnuto je:
Prvo je nastao ceo zamak kao ideja, zatim kao crtež, onda kao namera i jasan plan, i tek tada su stigli dunđeri i kamen sa ugrađenim atomima.
Ako unazad analiziramo pesmu i potražimo od čega je sagrađena, naći ćemo strofe, zatim rime, ispod toga slova. 
Pesma je nastala od slova? Nikako, prvo je nastala pesma kao celina, a zatim su je slova podigla do vidljivog sveta.

Sve na svetu stvoreno je od ideje. Celovito, savršeno, završeno.
Nije bilo stvaranja od nižeg ka višem, od atoma do zamka, od slova do pesme.
Prvo je stvorena celina. Zatim su stvoreni delovi.

Nauka uporno pokušava da tražeći najmanju gradivnu česticu objasni svet.
Da pronalaženjem sastavnih delova razume celinu.
To je vožnja sa podignutom ručnom kočnicom.
Sastavni delovi kuće su silicijum, kalcijum, ugljenik, natrijum i kiseonik. Da li će na toj hrpi metala rode napraviti gnezdo, a veverice skladište oraha? Nikako, to je samo hrpa ničega, bez ideje.

Moderne nauke ideju zovu Informacija. Informacija je zapisan recept u krompiru kako da spoji vodonik, ugljenik i kiseonik i napravi slatku krtolu?
Pogrešno.
Čak i tu informaciju je stvorila ideja.
Logos.

Svaka naša misao stvara stvarnost. Stvara i nas koji mislimo. U čemu se onda nalazi ta misao?
U nama,
dok znamo ko smo :)

https://youtu.be/feZzLK-YLwg

Ko je ovde lud?

"Država je instrument sile, koji primenjuje silu u korist vladajuće klase" - udžbenička definicija.
Ko se ne uklapa u prosek, ko se razlikuje od drugih, smatra se ludim.
U plemenu ljudoždera, recimo, proglašavaju ludim svakoga ko ne jede ljude. Lud je, potpuno i nesumnjivo, i zaslužuje lečenje.

Definicija ludila je, knjige kažu, nemogućnost komunikacije sa drugima i sa sobom.

Drugi retko zaslužuju obraćanje, i nije greh odbiti, uskratiti, prekinuti komunikaciju. Nekoga ko riče, rita i pljuje ne treba častiti lepim rečima. Komunikacija sa drugima nije moguća ukoliko "drugi" nisu svesna bića.

Što se tiče komunikacije sa sobom, prvo pitanje je "Ko" bi trebalo da komunicira, a drugo: ko je taj "sobom". Odgovori otkrivaju potpuno nov i nepoznat svet.

Posebno je problematičan autoritet koji se usudio da u udžbenik stavi dijagnozu a da pre toga nije sebi prepisao makar godinu samice.

https://youtu.be/UMS6gPXp5TI

Der teil und das ganze (deo i ceo)

Svi glume. Imaju lep avatar da bi drugima udovoljili, da bi svet video i da su dobri i da su dobro.
Slikaju se pored vrednih stvari - neuspešni na sajmu automobila pored tuđih automobila, uspešni pored sopstvenog nabudženog polovnjaka.
Namešteni širok osmeh i pogrešno vezana kravata.

Slikaju se pored skupog motora, skupog restorana, skupog pevača... trude se da u kadru bude vidljivo ono što je drugima vredno, ime, marka, brend.

Stariji su provalili foru i na rasprodajama kupuju zvučnike i pojačala; tepih, stari trosed i fotelju, a zatim nazovu sebe audiofilima. Umesto dva semestra, prostom kupovinom audio opreme stvore sebi identitet, i preko noći nekadašnji Niko postaje veliki znalac, poznavalac, ekspert, kritičar, doktor prednaponski vođene termoelektronske emisije, nikvistovih kriterijuma i nagoaka krive, omiljeni gost. Jednako jadni dolaze sa diskovima da bi posle pola sata slušanja i dvatri pelinkovca komentarisali akustičku punoću usmerene slike i naglašenu simetričnu fazu zvučne definicije kvadratne prenosne funkcije negativne povratne sprege.
Suština je u praznoslovlju.
I u novcu. Ja tebi bovere za 1200e, ti meni Torensa za 1200e. Ukupna razmena je 2400e? Odrasti, bilans je nula, i jedno i drugo se na limundu uzalud nude za po 1200e (a ne bi otišli za toliko dinara).

Jedni drugima procenjuju vrednost opreme na više evra nego što su ikada na gomili videli.

Mladi Niko ponovljenim odlaskom na stadion dobija poziv da postane Neko. Kupio je do sada dve karte za navijačku tribinu, i obukao se u bojama kluba. Slika na mreži više nije "sam iz klozeta" nego sa bakljade na tribini, zagrljen sa BFF u kapuljači.

https://youtu.be/yoqhTcZME4w

Škola je fabrika podanika, čuvara sistema.
Oni koji doguraju do visokog zvanja neće to priznati.
Oni bez zvanja nemaju moć.
Škola dobro razume da ne mogu svi da nauče, to je stvar biologije, ali su joj svi potrebni.
Zato i glupima daje kakvegod diplome - diploma je priznanje vrednosti, ali i obavezujuća priznanica koju daje robovlasnik.
Braneći robovlasnika i njegove interese, rob brani dodeljenu mu diplomu.

Znanje dolazi iz sumnje i završava verovanjem. U malim količinama ruši, u velikim gradi.

Terorizam

Kada ti Tajson uđe u ring, poštovaćeš pravila, navući meke rukavice i pokušati da mu dohvatiš bradu?
Ne, nikako.
Šutnućeš ga u jaja, gurnuti mu olovku kroz oko, pobeći...
Protivnici iste kategorije se mogu boriti po pravilima, zabavljati publiku i navijače ponavljajućim udaranjem u glavu.
Nesrazmerno slabiji mora primeniti terorizam da bi stvorio priliku za opstanak.
Terorizam je legitiman način borbe.

Terorista će razoriti nesrazmerno sopstvenoj snazi?
Jednako kao bomba koja pada na njegovu decu.

Ili nadstrešnica.

https://youtu.be/FUP2m5mw9EM

Verovanje u bibliju je verovanje u jevrejski mit.
Verovanje u čula je plitki hedonizam.
Verovanje u novac i moć su okovi srebroljublja i slavoljublja.
Verovanje u novinske naslove i uniforme je robovska potčinjenost volje.

Verovanje u dobrotu i ljubav je naivnost - to je verovanje u dobrog boga, snagu koja je stvorila svet.
Velika je sreća izabrati sebi dobrog boga.

Sto godina kome

Da li je bilo malo? Nedovoljno? Kratko?
Nikako.
Iako naizgled kraće traje, više vredi pet minuta vožnje nego pet sati čekanja na nju.
Dobijali smo puno. Koliko smo od dobijenog uzeli? Nikad dovoljno, zato što nismo prepoznali.
Umesto prihvatanja dobijenog, čekali smo sopstvena očekivanja, i čudili se što umesto njih dolazi nešto pogrešno.
Nije bilo pogrešno.
To što je dolazilo je bio život.
Neprepoznat je prošao pored nas.

https://www.youtube.com/watch?v=LqC6Mrjv_AE

"Pa šta su ti rekli? A šta si ti njima rekao? A oni?  Ma ja ne bih tako, ja bih im rekao pa nek vide..."
Izmišljeni događaj, zamišljeni dijalog. San. Koma. 
Mnogi provode vek u komi misleći da žive. Naguraju po sto godina kome: "imao se rašta roditi".
Ma nikako.
Život ponekad može biti san, ali san nikada ne može da bude život.
Više vredi godina budnog svesnog života,
nego sto godina kome.

Bacanje soli u more

Ne može se izdati tuđa ideja. Može samo svoja.
Tuđi plan, sistem vrednosti, tuđa namera, želja...
Ne može čovek izdati drugog. Samo sebe.
To je ono što ljudi rade.
Ponekad simpatizere, saradnike,
čak i saveznike,
sasvim neopravdano smatramo delom sebe.
Prisvajamo.
Ne da bismo njima učinili dobro,
nego da bismo mi bili veći.

A kada oni koji nisu bili deo, 
osim u našem umišljaju i želji,
prestanu da budu deo,
iz lične povrede proglasimo izdaju i izdajnike.
Odgurnemo od sebe povremene saradnike, simpatizere, saveznike,
pretvarajući ih u neprijatelje.

https://youtu.be/A7Rc_evBgl8

Izdati sebe je jedina izdaja.
Svoje želje, ljubavi, namere, vrednosti.
Svet je natopljen izdajom, pliva u njoj.