Upravljanje stresom

Moja besna soba je bircuz na ćošku.
Mogu i da slomim i da prospem, al mi dođe žao.
Uđem iza šanka i odaberem pesmu,
pojačam,
naručim piće,
i kad se usklade talasi u čaši sa talasima iz zvučnika
počinje čarobno putovanje. Ne samo kroz prostor nego i kroz vreme.
To nije bilo koje vreme, ni prostor,
nego ono koje nudi odgovore.
Mesto kontrasta, suprotnosti, mesto svih izvora.
Odatle se vraćam kao sa godišnjeg odmora,
pomiren i izmiren.
Napunjenih baterija i sada svestan alternativa ulazim u stari život.
Život bi možda želeo da bude isti, ali ja više nisam.
Svest o suprotnosti, kontrastu, alternativi, menja sistem vrednosti i daje boje stvarnosti.
Novi ja posle toga dugo traje, sve dok racionalnost ne navali i ponovo preuzme kormilo.
Alkohol ne truje srce, nikada, samo ga omekšava da lakše kuca.
U njemu se dave sve naše inhibicije.
On spira naslage, talog sa dna, strahove, mržnje, zavist, ambiciju.
Briše prokockanu realnost i oslobađa mesto da stvorimo drugu, novu.
Živeli!

Sve će to narod pomlatiti

Naša deca će, po odluci Nj.V. Ministra Prosvete, pre početka svakog školskog dana, pevati himnu Bože pravde.

A može i u originalu

Bože čuvaj Kajzera Franca.

A do kraja nastave učiće upravo ono što pevaju.

Hoćete li ih učiti "bože pravde... srpski rod" ili ćete ih pustiti da pevaju himnu u originalu?

Kогда зло господствует

Našao si mir. Pametno, naučno, mudro, proračunato. Namerno.

Bez talasa, oluja, letnje žege, ledom okovanog broda. Bez unapred izgubljenih bitaka, namernih poraza i veličanstvenih pobeda.
Bez pogrešnih ljubavi, bez pogrešnih izbora.
Bez svega što čini život.
Bez svega onoga što nas, umesto bogovima, čini ljudima.

Na Morfeusovu ponudu neko bira plavu pilulu,

neko crvenu.

Ja gutam obe.

Nema svako hrabrosti i snage da asfaltira sopstveni put, pa traži utabani.
Da bi neko sišao sa utabanog i napravio svoj put potrebna je ideja vodilja. Pravda je, verujem, veoma dobra ideja.
Potrebna je i hrabrost i upornost. Izdržljivost. I tek mrva pameti da ne izgubi cilj, ideju iz vida.

Pravičnost nije pravda. Istina je pojam koji gubi na značaju svaki put kada se izgovori. Nekome je istina pridev kojim nešto opisuje, drugome samosvojna imenica.
Nije dobro baratati pojmovima koje čak ni površno ne poznajemo.

Ne vole ljudi vrata zato što se plaše nepoznatog. I čude se što ne napreduju.
Kada je nekome pravda cilj - kojim god putem da krene ka cilju - nije pogrešio.
Gde god da ideš u promišljanjima, uvek postavljaj pitanje: zašto. Kada više ne bude odgovora stigao si do suštine.

Juče

Ne možeš da pustiš sve juče. Juče je vredno, nije za bacanje. Juče služi da te nečemu nauči. Nauk se ne odbacuje, ne valja se.
Ni sva sutra. Ko odbaci sutra može da okači opanke o klin.
Kako se lako odreći života? Borbe i svega što borba donosi? Borba nisu samo žrtva, nego i pobede, priznanja.
Ono što se u borbu uloži tek je time stvoreno - Hegel.

1875. godine Tesla nije nudio način kako skinuti komutator sa motora. Nije nudio jer nije znao kako. Ali je tvrdoglavo ponavljao da je moguće da motor radi bez komutatora.
Profesor je održao zapaženo predavanje, objavljeno u novinama, zašto se takva priča svodi na utopiju.
Ismejao je naivnog učenika i njegove smele ideje.

Ali, gle, današnji motori nemaju komutator!

Rahmetli Vajninger se setio da čovek koji prepozna zlo treba da se bori protiv tog zla.
Zatim se setio da čovek koji u sebi prepozna zlo treba da se ubije.
Tako je i uradio, samo je pogrešio redosled, ubio se sa dvadeset, pa zlo koje je van sebe prepoznao više nije imao ko da zaustavi.
Umesto stotina zala stigao je da zaustavi samo jedno.
Važan je redosled.

Dugi noćni sati beskrajno teku...

Solipsizam

Ne mozes stvarati svet oko sebe jer ga je Demijurg odavno stvorio.

Ali mozes stvarati okolnosti.

Mislima, recima, namerama, zeljama...

Ne mozes stvoriti ni ljubav. Ne mozes cak ni odbiti. Mozes je samo usmeravati.

Mislima, recima, namerama, zeljama...

Znanje o tome se nalazi u knjigama; tomove i tomove takvih potvrda su napisali ljudi koji su dovoljno dugo ziveli da obrnu ceo krug da bi, na samom kraju, pronasli sebe.

Knjige su zaobilazni put i pomazu onima koji su se odrekli hrabrosti.

Knjige uce kako treba napuniti tanjir, odrzavati i cuvati telo, isprazniti um od zla i natalozenog smeca.

(Jedino poezija stize do srca.)

Hrabri ne idu zaobilaznim putem, nego skupe hrabrost da, umesto gledanja u druge i njihova dela i postupke, pogledaju u sebe.

Prvo u svoj tanjir, zatim u svoje telo, u svoj um i na kraju u svoje srce.

Bez potrebe za promenom, bez osude, bez trazenja gresaka, prihvataju sve sto jesmo.

I tanjir, i telo, i um i srce. Prihvatanje.

Tada je pravi trenutak da dozvolimo najboljem da vodi - srcu.

Nema ono ni mudrosti ni znanja, ni bogatstva ni lepote. Samo upornosti.

Od srca treba uciti.

Srce slepo i uporno voli, ali ne ume da mrzi jer je mrznja uvek u umu.
Srce je duboko, unutra. Mozda covek i ima tu dubinu, mozda nije sav spolja. Ali nase oci koje gledaju vide samo povrsinu.

Srce ne moze samo. Zato su skole meditacije i samopomoci osudjene na neuspeh. Srce je elektrohemijska naprava koja se nuzno sinhronizuje sa kucanjem drugih. 

Kada u nekom drugom prepoznas svoje srce stigao si.

Buđenje

Nekog pogledaš i sve se razumete, sa nekima pričaš satima bez uspeha.
Ne treba gubiti vreme na ljude koji ne žele da se menjaju. Možete se obraćati samo probuđenima. Ostali, uspavani, traže zabavu.
Probuđeni su oni kulturni, oni koji su voljni da saslušaju drugačije mišljenje.

Teška reč

Ako nemas sa kime da podeliš misli, ne treba ti psihijatar.
Preci su dobar izbor.
Ako ih u svojim rečima budes čuo, ne znaci da si lud.
Znači da si naučio da slušaš.
Sve je stvar percepcije.

I moj je otac sada nevidljivo biće na nebu.
Rado pričam sa njim, iako ne znam da li me čuje taj me razgovor leči.
Baš kao kada je bio tu.

Ne postoje apsolutne istine. Samo naše male, ljudske, pažljivo birane.
Ja sam odabrao svoju istinu.
Sve što imamo nalazi se ili u glavi ili u srcu,
ili negde između.
Sve što imamo mislima smo stvorili.
Sve što nemamo davno smo odbacili.
Jer,
"U početku bese reč".
To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara.
Jer za tako veliku promenu treba imati vere.
Reč je jedino što će posle nas ostati.

Reč je prikriveno oružje.
Može katkad zvučati opasno a biti prazno.
I obrnuto. Može zvucati obicno, svakodnevno, a povrediti.
Obična reč bačena u masu neće svakoga jednako povrediti.
Nekoga će obradovati, nekoga razveseliti, nekoga razočarati, pored nekoga sasvim neprimetno proći,
nekoga će baš pogoditi.
Nije, dakle, opasnost i težina u rečima, nego u onome ko ih sluša.
U onome ko ih očekuje.
ko im se nada, ko misli da ih zaslužuje.
Naštelovati sebe na nečiji tuđi senzibilitet znači odreći se sebe.
Jer nikada ne možeš postati onaj ko reči sluša, ali lako možeš prestati da budeš ti.
Lako je - samo prećutiš.
Tada postaješ niko. Bez sposobnosti da povrediš, bez sposobnosti da zablistaš.
Niko.
To se čak ni ne izgovara tako. To se uopšte ne izgovara.