Vetar

Samo se krivci plaše, i oluje i sivog neba.
Bacam pesak protiv vetra a vetar ga vraća.
Sneg će pasti preko snega, kiša preko kiše,
samo se vetar ne suprotstavlja vetru.
Nevidljiv a drveće pred njim saginje glavu.
Visoko letimo, zbog malo vetra padamo.
Dok smo ostavljali svoje glasove iza sebe,
predavali ih vetru,
zvezde su počele da gore i stvorio se novi glas,
jači od vetra,
koji smo polako prepozavali kao svoj,
ovoga puta odlučan da spasi jedini život koji može da spasi.
Zmajevi ne lete sa vetrom nego protiv njega.
Tek kad kreneš protiv vetra saznaš svoju snagu.
Mi smo maslačak, u složenosti zaslepljeni
možemo videti kroz oči svakog čoveka
do početka vremena.
Sramota nikada nije lagala istini.
Mač starih bitaka, kruna starih kraljeva,
srećnih jednostavnih i tužnih stvari
glas vetra je glas naše sudbine.
Nisam znao da je svet tako mali
i da je vreme zauvek nebitno.

Vetar tera kapljice na prozor,
moja je poslednja,
čekam...

Gorak gutljaj

Kako ćeš znati da si na dobrom putu?
Po osećaju mira. Na pogrešnom putu živi i nepravda i bes, ljutnja i zlo. Otkrivanjem svetlosti istovremeno otkrivamo sopstveni mrak.
Sistemu je potreban gotov proizvod. Identitet se ne može pretvoriti u proizvod. Tamo gde identitet nije negovan, ili čak ni rođen, postoji samo proizvod koji se lako može oblikovati.
Odreći se sebe, identiteta, u cilju normalizacije, jeste imperativ društva, očekivani model. Takva normalizacija je najnenormalnija stvar jer od originala pravi flekavu kopiju.

Volimo životinje zato što beslovesne ne pričaju. Volimo istomišljenike zato što ne pričaju različito. Ne suprotstavljaju se. To, iznenadiće se mnogi, nije ljubav, to je posedovanje.

"Neka bude svetlo" je direktno naređenje, zapovest. 

Instinkti, navike, razum, intuicija.

"Ako razum negira intuiciju, ne rukovodi se njome, i opslužuje svoje instinkte - urođene i stečene - to je onda životinja.
Ako razum čoveka sluzi navikama i automatizmima, i takođe negira intuiciju, to je onda zombi.
Ako čovečiji razum vešto vlada navikama, automatizmima, instinktima, ali negira intuiciju, onda je to demon.
Čovek je čovek samo kada vlada instinktima i navikama, ali se u svom upravljanju rukovodi intuitivnom pronicljivošću, to jest savešću.
A savest svaki čovek ima."

Pametnima je zabranjeno da razmisljaju da ne bi povredjivali osecanja glupima. - Bulgakov.

Escape

Ljudi su se nekada hranili, danas su hranjeni.
Takav odnos podstiče zavisnost.
I od hrane i od onoga ko hrani.
Ono sto je potrebno je zamenjeno onim sto se nudi. To stvara iluziju izbora, ali stvarnog izbora nema.
Eskapizam vodi zameni jedne zavisnosti drugom.
Glavna hrana ne dolazi iz tanjira, nego kroz medije.
Mediji nisu lek protiv usamljenosti; naprotiv, oni stvaraju usamljenost.
Mobilni postaje deo nas, proširena memorija. TV postaje simulacija života. Navijanje na utakmicama nudi iluziju da smo važni, da od nas nešto veliko zavisi. Kao skupljanje čepova od flaša (dok flaše završavaju u okeanu), jer je skupljanje čepova neko proglasio humanim i važnim. Skupljač čepova u svojim očima postaje homo faber. Društvo ga bogato nagrađuje tapšanjem po ramenu.
Priroda coveka je da stvara. Ta potreba je potisnuta tehnologijom, kupovina tehnoloških uređaja postaje surogat stvaranju.
Tehnologija nas zamenjuje, zamenjuje našu veštinu i urođenu potrebu stvaranja. Na kraju neizbežno ostajemo bez spoznaje ko smo.
Pratimo rijalitije i radujemo se nečijim uspesima i njihovim nagradama. Verujemo da su naši glasovi podrške uticali na nečiju pobedu i da će ta pobeda i nas učiniti većim i važnijim. I izbori su rijaliti program. Fudbalska utakmica je rijaliti, igrači igraju po pravilima a mi navijamo i radujemo se njihovom uspehu. Gladijatorske igre su nekada održavane jednom mesečno, a sada su način života i svakodnevnog postojanja.
Pretvorili smo život u predstavu, rijaliti. Bilo bi manje zlo da smo makar u tom pozorištu na daskama, na sceni, na svetlu.
Na žalost, mi pasivno sedimo u mraku, u publici, posmatramo.
Živimo hipnotisani u društvu spektakla.

Uspeh rijaliti programa govori o ljudskoj potrebi za spontanošću i slobodom.
Iluzija slobode postaje slatka i pitka kao sloboda. Ali je slatkoća ne čini manje iluzijom.

Život unazad

Čitam. U tuđim rečima tražim vidljivo i nenapisano; jedino što u pročitanom ne tražim je zabava, umem i sam da se zabavljam, za to mi nisu potrebne knjige.
Knjiga može i mora biti sve osim zabave. Čitanjem učim da prepoznajem nijanse. Najdražim piscima nalazim mane ali ih to ne čini manje dragim, nego iskrenijim. I kritikujem koga volim, od onih koje ne volim sam digao ruke.
Suvišak koji se rečima ne saopštava nikako nije suvišan, zajedničko svim književnim likovima, herojima i antijerojima, je da su se usudili. Bilo šta. "usuditi se" je teško osvojena ljudska tekovina koja se najupornije negira i osuđuje, iako društvo vrlo uspešno kreira privid da je to poželjno i očekivano.

Cilj nikada ne opravdava sredstvo, nego se u sredstvu mora nalaziti opravdanje cilja.
Svako traženje sigurnosti je znak da u nama vlada strah.
Čovek postaje svestan vere tek kada počinje da sumnja.

Od zidova do talasa

Zavoleti nedostižno je najdraži bol.
Loš je vojnik onaj koji ne želi da postane general. Ropstvo ne ide duboko, a nikada do duše. Optimizam je moguć samo u stvarima duha; u svetu ga nema.
Neiskazana očekivanja nas kreiraju. Bogovi nas štite od duboke propasti i strašne pogibije time što ne ispunjavaju naše želje.
Onima koji su stigli i onima koji nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.
Manje je važno kakva je odluka doneta, ne postoje konačne odluke, važno je u kakvom je duhu donošena.
Odrastanjem postajemo najsličniji omiljenom liku iz bajke. Neko postaje Kihot, neko Sančo, Dulčineja i Rosinant, a ja Sančovo neumorno magare.
I njačem. Uporno i glasno.
Nema ni jedne vrline koja nema svoje naličje. Upornost i istrajnost u strahom petrifikovanom društvu postaju tvrdoglavost. Svako može da savlada svoju prirodu i uklopi se, samo hrabri to odbijaju.

Oni koji zastupaju objektivnu istinu zastupaju sistem a nikada sebe. Objektivne istine sa mnom nemaju nikakve veze. Ukoliko čovek prati najdublje strasti i ljubavlju nadilazi teškoće, nastavlja da voli ono što voli i uvek nađe pravi put. Ljubav uvek nađe put. 

Pendrek

Veseo. Zanimljiv. Inteligentan sagovornik, skoro drug.
U drustvu proziva i biva prozivan, sve u duhu ravnopravnosti i druzenja.
Jer se moze se druziti samo sa ravnopravnima.
Cita smisao napisanog, ne obracajuci paznju na detalje.
Tako i pise. Lezerno, zanimljivo, prijateljski.
Prijatan i pozitivan.

Neko "odozgo" ga primeti.

Tada dobija poziv da postane vlast.
Da zaduzi pendrek. Obuce uniformu.
Ucinjena mu je cast. Pohvaljen je od autoriteta. Osecaj je dobar.
Priznanje, to je ono sto je nedostajalo.
On je jedan od hiljadu.

Ponovo je u istom drustvu.
Manje prica nego ranije, uglavnom oprezno i sa merom.
Radije slusa.
I tek tada, u uniformi, sa pendrekom u ruci, potpuno zgrozen i iznenadjen, pocinje da primecuje da je gomila, ciji je do juce bio deo,
glasna, bezobrazna, drska.
Krse pravila, uglavnom namerno.
A namera im je da njemu pokvare polozaj, status, izguzvaju besprekornu uniformu.
Vadi pendrek i bije. Udarenima ponavlja kako u tome ne uziva, nego bije zato sto mora.
I to samo kad mora.
Zato sto tako mora.

Kako se, posle dobrovoljnog uzimanja pendreka i uniforme,
sto samo po sebi nije nikakva promena licnosti,

dospeva u bezizlazno psiholosko stanje "moram"?

Da li ce svako predati svoj integritet za pohvalu i uniformu,
ili samo onaj ko ga nije ni imao?

Kazu da odelo ne cini coveka.

A uniforma?