Lako je voleti tudju decu.
Lako je tudjoj deci ugadjati.
Povladjivati. Ciniti ustupke.
Odobravati bezobrazluk i lenjost.
Lako je,
zato sto nema odgovornosti.
Da babe i dede treba da imaju decu, oni bi ih imali.
Ali ne,
lakse je, i skroz besplatno, sjebavati tudju.
Govoriti im samo lepe stvari.
One lose ce morati roditelj.
Deda mu nece reci da se okupa,
da smrdi.
Da treba da opere zube. Da uci.
Da pazi na ponasanje. Na zivot.
Nece ni baba. Siroko ce se osmehivati i pokazivati nove porculance.
Govorice da je Zemlja mala za njihovu ljubav.
Ljubav je kada nekome namerno cinis dobro.
Zlo je kada nekome namerno cinis lose.
Neprijatne stvari mora reci roditelj.
Zato prijatne emocije i naklonost ostaju uz babe i dede.
Njih nikada nece mrzeti.
Za "mrzeti" sluze roditelji.
Onda jedan roditelj pridje uz babe i dede.
Horski hvale, hrabre, daju mu podrsku.
Cak i kad prelazi na crveno.
NAROCITO KADA PRELAZI NA CRVENO!
Drugi roditelj vice, galami, psuje.
Ni sam ne znajuci vise koga.
Bez oslonca je. Nestaje. Puca iznutra.
Glasno njače:
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Zasto vi svoju decu niste tako vaspitavali?
Zasto ste onda vikali, zabranjivali, tukli?
Pretili? Zakljucavali?
Zasto stvarate zlo? Kome ste ostali duzni?
Zasto ga ucite mrznji?
Teranje na disciplinu i razum nije delo mrznje.
To je cin ljubavi.
Na disciplinu i razum pozivaju roditelji.
I vicu! Pa sta?
Na nerad i nedisciplinu, oni bez odgovornosti.
I taj poziv na nerad nazivaju ljubav.
Svoje odobravanje zla zovu ljubav.
Jos jednom:
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Ne cini vam zlo onaj ko vice.
Cini vam zlo onaj ko vam cini zlo.
To je prvi hakimov zakon.
Onaj sto cini zlo uvek prica dobro.
Ako izuzmemo psovke,
dela onoga koji govori, i dela onoga koji cini,
su vidljivi.
Vidljivi iz svemira.
Psovke su znak nemoci.
Ali su i poziv na budjenje.
Kada, lazima ohrabren, krene da pretrcava autoput, treba ga opsovati, vikati, udariti, gadjati cimegod.
Pljunuti! U muda sutnuti!
Ne treba ga hrabriti.
Vase hrabrenje nije cin ljubavi.
Stoko,
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Govorio sam da je '97. bila dobra godina.
Jebiga. I'm So Afraid
Gazda mi je zabranio da odustanem.
Cak i kada ocigledno treba.
"Ne filozofiraj, trci!!!" vikao je.
Sada, posle toliko neodustajanja znam:
ISTINA JE! NIKADA NE TREBA ODUSTATI!
Sta ce ti zivot bez muda?
To mi je jednom kupilo vecnost.
Bice tesko.
Ali.
Zar je ikada bilo lako?
Hakim nece odustati.
Hvala Gazda. Ziv bio!
Lako je tudjoj deci ugadjati.
Povladjivati. Ciniti ustupke.
Odobravati bezobrazluk i lenjost.
Lako je,
zato sto nema odgovornosti.
Da babe i dede treba da imaju decu, oni bi ih imali.
Ali ne,
lakse je, i skroz besplatno, sjebavati tudju.
Govoriti im samo lepe stvari.
One lose ce morati roditelj.
Deda mu nece reci da se okupa,
da smrdi.
Da treba da opere zube. Da uci.
Da pazi na ponasanje. Na zivot.
Nece ni baba. Siroko ce se osmehivati i pokazivati nove porculance.
Govorice da je Zemlja mala za njihovu ljubav.
Ljubav je kada nekome namerno cinis dobro.
Zlo je kada nekome namerno cinis lose.
Neprijatne stvari mora reci roditelj.
Zato prijatne emocije i naklonost ostaju uz babe i dede.
Njih nikada nece mrzeti.
Za "mrzeti" sluze roditelji.
Onda jedan roditelj pridje uz babe i dede.
Horski hvale, hrabre, daju mu podrsku.
Cak i kad prelazi na crveno.
NAROCITO KADA PRELAZI NA CRVENO!
Drugi roditelj vice, galami, psuje.
Ni sam ne znajuci vise koga.
Bez oslonca je. Nestaje. Puca iznutra.
Glasno njače:
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Zasto vi svoju decu niste tako vaspitavali?
Zasto ste onda vikali, zabranjivali, tukli?
Pretili? Zakljucavali?
Zasto stvarate zlo? Kome ste ostali duzni?
Zasto ga ucite mrznji?
Teranje na disciplinu i razum nije delo mrznje.
To je cin ljubavi.
Na disciplinu i razum pozivaju roditelji.
I vicu! Pa sta?
Na nerad i nedisciplinu, oni bez odgovornosti.
I taj poziv na nerad nazivaju ljubav.
Svoje odobravanje zla zovu ljubav.
Jos jednom:
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Ne cini vam zlo onaj ko vice.
Cini vam zlo onaj ko vam cini zlo.
To je prvi hakimov zakon.
Onaj sto cini zlo uvek prica dobro.
Ako izuzmemo psovke,
dela onoga koji govori, i dela onoga koji cini,
su vidljivi.
Vidljivi iz svemira.
Psovke su znak nemoci.
Ali su i poziv na budjenje.
Kada, lazima ohrabren, krene da pretrcava autoput, treba ga opsovati, vikati, udariti, gadjati cimegod.
Pljunuti! U muda sutnuti!
Ne treba ga hrabriti.
Vase hrabrenje nije cin ljubavi.
Stoko,
ŠUPIČKUMATERINU!!!
Jebiga. I'm So Afraid
Gazda mi je zabranio da odustanem.
Cak i kada ocigledno treba.
"Ne filozofiraj, trci!!!" vikao je.
Sada, posle toliko neodustajanja znam:
ISTINA JE! NIKADA NE TREBA ODUSTATI!
Sta ce ti zivot bez muda?
To mi je jednom kupilo vecnost.
Bice tesko.
Ali.
Zar je ikada bilo lako?
Hakim nece odustati.
Hvala Gazda. Ziv bio!