Jedino o čemu zarobljenik sanja je sloboda.
Ali zatvorenički život je ispunjen pravilima, rutinom, tajminzima.
Uvek u isto vreme se dešavaju iste stvari.
Sanjajući slobodu čezne za promenom. Čezne da jednom preskoči ručak, prespava dan, budan provede noć.
Da makar jednom pokisne.
Po osobađanju ne može da sakrije oduševljenje. Raduje se suncu, prirodi, ljudima, mirisima...
Raduje se novom i nepoznatom, a dugo čekanom osećaju slobode.
A onda ogladni.
Naviknut na redovno sledovanje priželjkuje hranu, seća se tvrdog ali toplog i udobnog kreveta.
Seća se želje, upornog sna o slobodi koji ga je svakoga dana hranio i uspravljao.
Sloboda je tu, ali je glad daleko glasnija.
Nenaviknut na novonastalo stanje počinje da prezire slobodu u kojoj nema udobnosti na koje je navikao, niti ispunjenih osnovnih potreba,
i tada poveruje da sloboda više traži nego što daje.
Da je precenjena.
Počinje da prezire slobodu i da priželjkuje vlast koja će o njemu dobro brinuti.
Baš kao nekada.
I kada prvi put sa bilborda ili kutije pročita obećanja, donosi neopozivu odluku da se odrekne slobode u zamenu za sigurnost.
Slobode za kojom je toliko čeznuo, i sigurnosti kojoj je jedva dočekao da vidi leđa.
Staje ispod tuđe zastave, tuđeg imena, tuđe parole, i ne ustručava se da i drugima ograniči slobodu.
Postaje rob. Nahranjen, naspavan, obavezan, dužan. Uniformisan.
Postaje nečije vlasništvo.
Prodajući ideale, dajući slobodu za udobno ropstvo, prodao je sebe.
Postao je roba kojom drugi trguju, broj, sitan kusur.
Tonući u san zaključuje da je svet takav, da nije do njega, i da se treba prilagoditi i preživeti.
Ali negde u dubini zna da još niko nije preživeo život.