среда, 13. мај 2020.

Nagodba


Prevariš đavola, ukradeš mu ispred nosa,
a onda ti bog uzme.
Bez priznanice i računa.
Kaže: ne pripada tebi.
Pa ja sam za sebe ukrao,
skupi muda ukradi i ti sebi,
ako umeš.
A meni vrati moje.
To sam ja đavlu za sebe uzeo.
Ali neka. Umem ja još. I ne plašim se. Otići ću, ukrašću ponovo.
Izneću pakao napolje.
Ako se ne vratim, ti me nemoj tražiti.
Kada izbacim dovoljno,
izbaciću i đavola, nek se pred tobom pravi važan.
Tada ću biti na svom.
Biće dva raja,
a ljudi će sami birati u koji će.
Ja im ništa neću uzimati.
Nemoj ni ti.
Pošteno.

уторак, 12. мај 2020.

Suprotstavljeni svetovi

Postoje ljudi koji uvek teže cilju, uvek idu nizvodno, lagano i sigurno se spuštaju do ušća i na kraju ulaze u beskrajno plavetnilo. Ništa im nije teško, i kada odmaraju vreme radi za njih, nošeni strujom znaju da ne mogu promašiti. Žive bez iznenađenja, bez uspona, padova, bez izguljenih kolena i brade. Iako ne moraju, neki veslaju iz radoznalosti ili sporta, a neki samo da bi bili brži od drugih, na istom putu nizvodno.

Postoje i oni koji svemu traže uzrok, smisao, izvor, i uvek veslaju nasuprot toka, uzvodno, teško i naporno. Odmaraju retko i kratko jer znaju da je odmor na rečnoj struji sigurno nazadovanje koje se teško nadoknađuje.

I kao što veslač u čamcu sedi i vesla leđima okrenut cilju, tako i oni mogu videti samo prošlost, ono od čega su otišli, ono što su napustili, ali ne mogu ni videti ni naslutiti svoj cilj. Izvor kome teže je tek arhetipska misao u umu, i izvor svih želja. Što je put teži - što je reka brža, znaju da se približavaju svom cilju, izvoru.
Mimoilaze se, često i sudaraju sa onima koji plove nizvodno i dozvoljavaju da ih struja nosi. Nekada su, eto tragedije, oni koji plove u suprotnom smeru najrođeniji, najbliži.
Ljudi su, iako naizgled isti, međusobno različiti i suprotstavljeni svetovi. Jedni idu uprkos vremenu, drugima je vreme saveznik. Jedni su poslušni i krotki, drugi su borci i revolucionari.
Svi za one druge misle da su u zabludi i žele da im pomognu. Otud sukobi. Jer, lako je čoveku oduzeti ono što ima, ali je teško, čak i nemoguće naterati čoveka da uzme ono što ne želi.

субота, 9. мај 2020.

Sinteza


Da bi nešto bilo stvoreno, prvo mora biti stvoreno u umu.
Ni iz čega. Sintezom prostih misli.
Zamisliti nešto što ne postoji, što je "ni nalik", i materijalizovati. To je božje delo.
Takvo je svako stvaranje koje nije oponašanje već stvorenog.
Ono što je u nama je veće i od onog iza i od onog ispred nas.
Ono što je u nama ima moć da stvara.

Ne postoji mir. Postoje samo različiti nemiri. Oni daju životu boju.
U mom životu ja sam Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
I svaki put kada u to poverujem trenutni problemi bivaju rešeni.
Moćna je to sila.
Prihvatiti je rešenje.
Biti "pod vodom" je vertikala, voda je odozgo a ti ispod.
"U vodi" je horizontala, jednaki ste dok ne postanete jedno.
Kada se dobar čovek nađe u mraku on ne traži svetlo. On svetli.

четвртак, 7. мај 2020.

Profesore


Dočekali ste penziju, što je u većini privrednih delatnosti tek statistička greška.
Dočekali, ali ne i zaslužili.
Čemu ste tokom svog veka ucili decu? Logaritmima? Mitohondrijama? Palatalizaciji? 

Svemu onome što je kancelar naredio.
A imali ste priliku. Jedan dan, makar jedan čas tokom svih decenija službe, mogli ste da učite decu dobroti, poštenju, životu, da ih probudite i kažete im da ne postanu kao vi, ili, nedajbože, kao Vi.
Da ne predaju svoj radni vek kancelaru.
Da ne prodaju svoj zivot kancelaru.
Da ne misle nego da razmišljaju.
Imali ste moć da promenite decu na bolje.
Niste tu moć iskoristili. Čuvajuci svoj položaj sklonili ste se sa puta i deci kao i svom kancelaru.
Srećno na Brankovom mostu. Ako ne uspete iz prve, vaši đaci su sagradili most sa pilonom.

уторак, 5. мај 2020.

Bekstvo od slobode

Jedino o čemu zarobljenik sanja je sloboda.
Ali zatvorenički život je ispunjen pravilima, rutinom, tajminzima.
Uvek u isto vreme se dešavaju iste stvari.
Sanjajući slobodu čezne za promenom. Čezne da jednom preskoči ručak, prespava dan, budan provede noć.
Da makar jednom pokisne.

Po osobađanju ne može da sakrije oduševljenje. Raduje se suncu, prirodi, ljudima, mirisima...
Raduje se novom i nepoznatom, a dugo čekanom osećaju slobode.

A onda ogladni.
Naviknut na redovno sledovanje priželjkuje hranu, seća se tvrdog ali toplog i udobnog kreveta.
Seća se želje, upornog sna o slobodi koji ga je svakoga dana hranio i uspravljao.
Sloboda je tu, ali je glad daleko glasnija.
Nenaviknut na novonastalo stanje počinje da prezire slobodu u kojoj nema udobnosti na koje je navikao, niti ispunjenih osnovnih potreba,
i tada poveruje da sloboda više traži nego što daje.
Da je precenjena.
Počinje da prezire slobodu i da priželjkuje vlast koja će o njemu dobro brinuti.
Baš kao nekada.
I kada prvi put sa bilborda ili kutije pročita obećanja, donosi neopozivu odluku da se odrekne slobode u zamenu za sigurnost.
Slobode za kojom je toliko čeznuo, i sigurnosti kojoj je jedva dočekao da vidi leđa.
Staje ispod tuđe zastave, tuđeg imena, tuđe parole, i ne ustručava se da i drugima ograniči slobodu.
Postaje rob. Nahranjen, naspavan, obavezan, dužan. Uniformisan.
Postaje nečije vlasništvo.
Prodajući ideale, dajući slobodu za udobno ropstvo, prodao je sebe.
Postao je roba kojom drugi trguju, broj, sitan kusur.
Tonući u san zaključuje da je svet takav, da nije do njega, i da se treba prilagoditi i preživeti.
Ali negde u dubini zna da još niko nije preživeo život.

четвртак, 5. март 2020.

Nema me

Nema me.
Stvarno.
Ne postojim.
Nema me nigde van tvoje glave.
Van tvojih želja.
Samo u tim željama imam oblik.
U tvojim mislima ja sam ceo.
Krotak, lep i dobar.
Da to sam ja.
Slika u umu.
Želja.
Ja sam razlog da štitim taj um.
Da čuvam izvor sebe.
Da čuvam razlog.
Kao maslačak koji pokušava da zaštiti drugi cvet.
Nežniji od njega.
I dobro je.
Opet sam živ.
Opet želim.
Prija tvoj pogled.
Glas, reč, misao.
Tvoje pesme, izbor.
Prijaš mi ti.
Ali me plaši pomisao da ćeš me izbaciti.
Izvaditi iz glave.
Predugo se krijem.
Predugo želim. Izbegavam.
Jednom ćeš me videti.
Kao badem raspukli kesten.
Tada ćeš znati ko nisam.
Tada ćeš znati šta krijem.
Tada ćeš znati samo ono što je ostalo.
I nećeš me više želeti.
A ja ću ponovo nestati.



Oči Beograda

Nije se promenio Beograd, mi smo se promenili.
Danas u njemu vidimo ispisane tramvaje, nedovršene zgrade, zatvorene klubove, trgove...
Nekada smo videli oči.
Za svako od nabrojanih mesta nas vezuje sećanje na nečije oči... dodir, kosu, glas, osmeh.
Ljubili smo se na Demiji, kao „neobavezno“ ćaskali u KSTu, delili sedište u 26-ici...
Gledali smo se u oči.
Ostarili smo, pogled nam se spustio, i više ne vidimo oči. Samo beton, zgrade i bilborde.
Ali ako dovoljno dugo posmatramo, videćemo klince koji liče na nas nekada. Klince koji gledaju u oči. Videćemo budućnost.
Možda ćemo tada shvatiti da smo živi.
Možda ćemo tada ponovo poželeti nečije oči.
Oči ne stare.