Mera ljubavi

Covek je stvoren da sluzi.
Ali ima izbor.
Moze da sluzi svojim nagonima i postane zver,
znanju, i postane nalik magarcu koji nosi pune torbe knjiga,
gorima od sebe, koje ce pretvoriti u robovlasnike,
zaljubljenosti koja ce mu oduzeti razum,
drustvu, pretvarajuci sebe u glumca,
rulji i vodji koji ce ga pretvoriti u navijaca,
poslu koji ce ga pretvoriti u roba,
porodici, gde ce ga sluzenje voditi u sukobe, jer porodici ne treba sluga nego clan,
novcu, jer ne sluzi novac coveku nego covek novcu,
popularnosti, dajuci sve za tudju paznju,
djavolu, i proci kao Faust,
bogu, odricuci se od gresnih ljudi,
roditeljima.
Jedino ovo poslednje sluzenje ima ogranicen rok trajanja.
Pripadati roditeljima nije ropstvo, to je ponos. Nisi sam.
Kao sto drvo pripada zemlji, ne treba se odvojiti.
Kada izgradi identitet, kada uspori misli i nauci da balansira, kada prepozna ljudskost i dobrotu u sebi,
a za to je potrebna tisina, slusanje sopstvenih misli, trazenje sopstvenih reci,
tada ce osetiti da je za zivot potrebna mera.
Ta mera je mera ljubavi.
I umesto da sluzi, pocece da pomaze.
Svima nabrojanima.
Jer svi su jednako nesrecni.
Svima treba pomoc.
Svi su u istom blatu.
Kada pomazes prijatelju, ne pomazi mu onim sto ti je visak,
daj mu pola svoje vecere.
Mozda ces ga uciniti boljim, mozda ne,
ali ces sebe zauvek promeniti. Zavoleti.
Kad zavolis sebe, zivot tada postaje dobar.
Covek je stvoren da bude covek.
Dobre stvari idu za nama. Ako ne izvadimo slusalice iz usiju, i ne sklonimo pogled sa fejsbuka, necemo ih videti.
Robove pokrece briga, a slobodne ljude dobrota.
Vera nalazi svrhu, a nevera krivca.
Ako poverujes da postoji svrha, smisao, visi cilj, onda ces ziveti,
ako ne poverujes, neces ziveti, samo ces postojati.

Senka

Nemoj se sklanjati, vidim ja kroz tebe. I ptice u krosnji, i pun Mesec, i tecno staklo Dunava...
Ptice ce otici svojim putem, Mesec se vec smeje mojim mislima. Samo ce Dunav sigurno i tiho krenuti ka Suncu. Treba otici, ugledati se na starije. Bitno je ici dalje. Dunavu je lako, on ima korito do Sunca, i gde god krenuo, bice u svom. Svaki metar puta je neko za njega izdubio, utabao. Sve sekire koje su se nasle na putu je pretvorio u olovke, i pise po dnu. Kada jednom nestane, ili odluci da krene drugim putem, citacemo sa dna sve one reci koje smo nekada izgovorili. Imacemo napad cutanja, cutacemo u sebi.
Nemoj se pomerati.
Imam osecaj da sam nesto izgubio, ali ne znam sta. Mozda je to bilo u snu. Mesec cuva strazu snovima. Nije istina da ne pricamo, mi samo zajedno cutimo. Prica zatamnjuje vid, cutanje ne stvara senku.
Ostani tu.
Poslao sam poruku. Obrisao sam sve napisano, i ostavio smajlija. On ce umeti da prenese sve sto je procitao. Java ne ostavlja tragove kao san, kao sto dan nezapazeno i u zurbi prodje, i tek potom noc ponudi neke svoje razloge. I te razloge koje smisli noc, ne mogu preneti u dan. Jednostavno ne pripadaju tamo, nemaju senku.
Ostani.
Nacrtao sam sunce na zgradi. Sada svi znaju da ga imam. Iz zvucnika bas blokauta: "ispred tebe gola stena ali tvoje senke nema, sve je jasno kao dan a dan je umoran i prazan", i pitam se kako zna.
Na polici nedostaje nekoliko knjiga i Gutieres je pao na bibliju. Nekada su postojali rucni mlinovi za kafu; pitao sam se gde su nestali, a sada mislim da su nas progutali, a mi ih jednako uporno i tesko vrtimo. Zbog toplog mirisa koga se secamo.
Ne idi.
Svako ubija samo ono sto voli. Dug je put dok covek shvati da voli sebe. U dobro ne diram, jer ce prestati da bude dobro. Zato se za zlo hvatam. Necujno pucaju baloni, nista ne ostaje dugo zarobljeno, osim nenapisanih pisama. Prosao sam pored prosjaka, zastao, a zatim se vratio i spustio novac u posudu. Nisam zeleo da mi se zahvaljuje, reci samo kvare dobrotu. Koliko sam ostavio? Sta sam pokusao da kupim? Ne zelim da priznam.
Ti si moja senka.

Istina

Kakva je ono svetlost? Da li je prava? Kome svetli? Odakle dolazi?
Šta osvetljava? I kome?
Ako jeste svetlost, onda mora biti prava. Ono sto osvetljava prestaje da bude nejasno, sakriveno, tamno. Sve na šta svetlost padne postaje dostižno, postaje stvarnost, istina.
Da li je to bila istina i pre nego sto je osvetljeno? Bilo je tamno, hladno, samo svoje. A to nisu osobine istine.
Svetlost je izdvojila i oslobodila istinu.
Prešla je dug put od Sunca, rizičan i težak, da bi na Zemlju donela istinu.
Nekada je ipak stvorena, vatrom i tehnikom oslobođena iz materije. Čekala je, zarobljena i sakrivena, strpljivo i sigurno, znajući da će se jednom promeniti. Oslobođena svetlost nije osvetlila samo sebe, nije donela istinu samo sebi, nego svakome ko joj se približio.
Približiti se svetlosti, približiti se istini, može biti kobno. Zato većina bira da je posmatra sa udaljenosti, ne rizikujući da ih istina obuzme, da ih svetlost osvetli.
Svako ko se suviše približio, sagoreo je.
Istina menja, i pretvara u energiju sve na šta naiđe.
Mi smo energija. Svetlost. Istina zarobljena u telu.
Svako u sebi čuva svetlost. I nekada je ta svetlost jasno vidljiva i dovoljna da osvetli put mnogima. Nekada samo onome ko je u sebi pronađe.
Treba puno hrabrosti da bi u sebi tražili svetlost. Uvek je lakše posmatrati tuđu, diviti joj se, ogrejati se.
Ali ne treba raditi ono što je lako, nego ono što je teško.
Uz pomoć tuđe svetlosti treba pronaći svoju. Zapaliti je, održavati, čuvati. Nuditi drugima.
Sagorevati dugo, pobeđujući tamu.
Postati i biti ono što smo i pre rođenja bili.
Biti luča.

"Od njinog su svijetlog pogleda
uplašene mrake iščeznule."

In the Death Car

Ljudi su danas manje pismeni nego pre stotinu godina.
Govore bar dva jezika, na svakom gluposti.
Znaju slova, polinome i teoreme, ali ne umeju da razmere temelj.
Znaju kako privući pažnju, ali ne znaju zašto.
Poznaju kulture mnogih naroda, a ni jednu ne koriste.
Znaju sve o štetnosti droga, iz prve ruke.
Snimaju i objavljuju učeći druge da rade isto.
U istoriji ne prepoznaju budućnost.
Sadašnjost su zaglavili u čekanju.
Ne traže lepotu u ljudima, nego na njima.
Ne moraju da razmišljaju da bi došli do svog mišljenja.
Toliko su ovladali tehnikom da telo ne koriste.
Naučili su da uživaju u istom polu i životinjama, umesto staromodnih kojima je bila potrebna žena.
Skupljaju recepte sa celog interneta, ali ih hrani ketering.
Bezobraznim stvarima su samo promenili imena, i odjednom im više nisu bezobrazne.

Nekada ljudi nisu imali toliko znanja, nego tek dovoljno da srećno i zdravo žive.
Danas, osim toga, sve znaju.

Entropija

Entropija je težnja sistema da iz stanja više uređenosti prelazi u stanje niže uređenosti, oslobađajući energiju.
Kada sam bio mlađi verovao sam da je entropija osnovni zakon prirode.
Pokušavao sam da razgrađivanjem nečega što već postoji izvučem neku korist, ne pitajući se kako je to stvoreno.
Uspeh je bio polovičan. Zato sam se trudio da svoja znanja usavršim, i počeo da učim.

Ali učenje nije entropija, nego je suprotan proces.
Tako sam, umesto da razgrađujem, počeo da stvaram.
Polako sam postajao svestan da osnovni zakon prirode nije entropija, razgradnja, sagorevanje,
nego stvaranje.
To saznanje je promenilo sve u meni. Ciljevi, težnje, vrednosti, razlozi... sve se promenilo.
I sada primećujem one koji liče na mladog mene, koji pokušavaju da rušeći i razgrađujući zarade.
Ako budu imali sreće neće imati dovoljno uspeha, i počeće da uče.
Oni uspešni se, na žalost, nikada neće zapitati. Nastaviće da ruše.
Neće shvatiti da asimptota nikada ne dostiže cilj.

Zona dobrote

Ponekad se osecam kao da je neko zatvorio knjigu koju sam citao,
a ja ostao u njoj, pritisnut teskim koricama i umrljan stamparskom bojom,
okruzen slovima, zarezima i upitnim recenicama.
Zarobljen i ispresovan.
Znanje je tu, nadohvat ruke, ali jedino cime se mozak bavi je trazenje izlaza.

Srecan je onaj ko ima vise pitanja nego odgovora. Knjiga uvek preraste pisca.

Kastaneda

Mocni se udruzuju da bi uvecali svoju moc.
Bogati se udruzuju da bi uvecali bogatstvo.
Slavni da bi uvecali slavu, srecni da bi uvecali srecu,
pametni da bi uvecali pamet,
zaljubljeni da bi uvecali ljubav.
Samo dobri uvek jednako daju.

Orao u nekim mitologijama predstavlja naseg dzelata. Smrt.
Kastaneda je zivot posvetio traganju za sporednim putevima, pokusavajuci da prodje pored orla. Verovao je da je takav kraj moguc - preci na drugu stranu i ne biti pojeden.
Zmija je zlo u nama. A zla se ne mozemo odreci, izgubili bismo polovinu sebe.
Zato ce orao pojesti zmiju. Nas.
Ojacati zmiju, ili je odbaciti?
Svest, saznanje, pretnja, strah, stvaraju bol.
Zato tako ocajnicki pokusavamo da ubijemo svest. Vaspitanjem, religijom, muzikom, drogom, ambicijama.. Na kraju rasipamo sve sto smo grcevito stezali, nadajuci se da cemo se oslobadjajuci balasta spasiti, da slavom, titulom ili novcem mozemo nesto kupiti.
Orao je gladan.