уторак, 25. фебруар 2020.

Stranac

U ogledalu je neko drugi.

Stranac.

Pomalo, tek pomalo
liči na mene.
Samo je puno stariji,
propao,
mali I zavidan,
slab.
Kao da je ničiji.
Bez izraza lica,
bez straha,
kao da je strah već preležao
I kao da je na njega imun.
Gleda me.
Ravno u oči.
Sigurno mi zavidi.
Ako ne, trebalo bi.
Jer ja imam ono što kroz staklo ne prolazi:
želju.





недеља, 23. фебруар 2020.

Vortex (hvala ti)

- Rekao si nacrtaj tri kruga, i nacrtao sam metu, šta opet ne valja?
- Ne, ne tako, krug ne sme biti zarobljen, negodovao si odmahujući glavom. - Nije to matematika!
I kako god bih popravljao i crtao ti krugovi su se međusobno zarobljavali, vezivali, preklapali.
- Gde si ti rastao, šta si gledao, i kako si uopšte živeo tako zarobljen, i koliko dugo si u sebe grabio te izmišljene krugove?
- Krug je prazan, šta si očekivao?
- Rupa je prazna, i praznina je prazna. Ali rupu uvek možeš popuniti, a prazninu nikada. Krug nije praznina.
Zamislio se.
- Nemoj završiti krug, nikada, neka ostane otvoren, makar malo, kao odstupnica, kao nada. Nacrtaj vrtlog.
Počeo sam oprezno; krug ima zamišljenu tačku u centru, ona je početak i kraj, smisao. U odnosu na tu tačku sve je podjednako daleko, nedostižno, i tuđe je iako vezano. Ali postoji red, zakoni, pravila.
- U redu, dobro. Nacrtaću bez centra.
Okrenuo sam jedan krug, i ne završavajući liniju, oko njega trapavo nastavio drugi, pa treći... i crtajući taj čudan oblik video da ja ne moram da budem u centru, da ne treba da budem u centru.
Da krug nije nužno centar. Krug je postajao vrtlog.
Osetio sam nešto nalik strahu. Lako je sa strahom, on je racionalan; ovo je bila strepnja, osećanje bez početka i kraja, bez centra i kružnice. Bez čvrstog oslonca. Boreći se za svaki udah ipak sam nastavio. Počeo sam da putujem po neprekinutoj liniji. Svaki prolaz je donosio novo osećanje, nove doživljaje, nove ljude, nove brige i radosti. Naizgled novi život, a u stvari samo jedan, večan i neprekinut.
Počeo sam da se interesujem za ljude koje srećem, njihove strepnje i nade, u svakome pronalazeći jedan novi i neistraženi deo sebe. Stvari koje su gledano iz centra bile male, beznačajne i nedostižno daleke, su postajale važne, prijateljske i tople. Naučio sam da se u kesi kokica može uživati baš kao u skupoj večeri, i da je najukusnija kada se deli. Zajedno je bila sasvim nova reč. Pokisnuti zajedno, deliti stihove, zavoleti mirise, naučiti različite izraze lica, otkriti poeziju i muziku, crtati slike i izlaske sunca... i dozvoliti im da postanu mi.
Pronaći belo pero anđela, i ne jedno nego punu šaku, pomalo strepeći od pomisli odakle su ispala. Naučiti da bol samo najavljuje sreću i da sreća jedino menja oblik pokušavajući da se sakrije u ljudima, događajima, rečima, znajući da će neprekinuta linija uskoro morati da pređe preko nje. Okliznuti se i pasti na toj liniji je lako, ali pad nikada ne boli zbog datih obećanja.
Ponovo ustajem i crtam, stoti put nastavljajući čudnu liniju, hodajući kao po mekoj travi ili morskom plićaku, ili vrelom pustinjskom pesku, i radujući se prvom snegu kao nečijem osmehu, upijajući boje, zvuke, mirise, dodire. I već izgleda kao da ja više ne crtam liniju, sama se stvara ispred mene i ja hodam po njoj otkrivajući nove svetove istovremeno ih stvarajući. Ponovo učim da dišem, da raspoznajem boje.
Izgleda da zauvek zaista postoji, i da je zauvek cilj mog putovanja. Jedan lagani izlazak iz centra i sasvim malo matematike je doneo neslućenu lepotu i brojne uspomene; učim kako se nada lako pretvara u veru a vera u hrabrost, a hrabrost uvek i jedino u put. Put je cilj. Taj put je leto na moru, i razgovor uz kafu; i razgovor i ćutanje, zalazak sunca ravno u reku, smeh i naklonost, i naizgled običan zagrljaj koji sada u sebi sadrži ceo jedan svet.
Bože, pamtim tvoje sasvim neobično i, tada mi je izgledalo neobično, obećanje da će sve ovo, na kraju koga nema, biti stvarno. Hvala ti.

субота, 22. фебруар 2020.

Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,
spojili se oblaci, zahladnele kiše.
Otišle su ptice, i nada sa njima,
zaspali su hrastovi i čeka se zima.
Skratila se reč, dato obećanje,
nestali osmesi, mir, pokajanje.
San voli jesen, bujice i kiše,
jesen voli vetar, al nas nema više.
Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,
a tlo se nad nama natapa i diše.
Semenke čekaju svaka u svoj sat
da izvire iz zemlje, promole vrat,
da pokažu svetu života snagu
prekriju sobom ovu zemlju dragu.
Disaću kroz ružu sve dok traje zima,
Voleću u mislima šta u njima ima.
Kad ruža procveta to ću biti ja,
uberi me i nosi moja dragana.
Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,
donesi me kući u moj rodni grad.
Zasadi i gledaj cvet koji raste,
cvet koji voli i tebe i laste.
Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave
tu iznad cveta, iznad moje glave.
A kad jesen dođe i kad laste odu
nemoj mi više dolivati vodu.
Napravi od mene šnalu oko repa
a ja ću uživati kolko si lepa.
Čuvaj me na stolu kad spavaš noću
čuvaću ti sne, razbiti samoću.
Raduj se drugom zabranjenom voću
i neka te voli, ja tako hoću.
To je moja snaga, sila cveta, moć.
Želim ti toplu mirnu laku noć.




четвртак, 20. фебруар 2020.

Tri sestre

Ispred mene je, knjige kažu, Budućnost.
Najmlađa sestra je, bar u bajkama, uvek lepša i čednija od svojih starijih sestara.
Ali šta ako je ta, najmlađa, suviše dugo čekala, toliko dugo dok se u njoj gnev nije počeo taložiti?
Od besa do mržnje je tek korak, a do osvete dva kratka koraka.
Ali Budućnost ne sme da se sveti, iako bi rado jer je gledala kako raskalašno trošim mladost na njene sestre.
Ne sme da se sveti, jer čak i ona, najmlađa, ima svoju Budućnost.
Ne sme je nimalo zaprljati jer će, kako kaže legenda, strašno poružneti.
A nema veće nesreće od ružne Budućnosti.

Pored mene je moja Sadašnjost.
Na prvi pogled deluje ubrzano, neorganizovano, pomalo šizofreno, podeljena na dve stvarnosti.

Deo Sadašnjosti je uz mene. Podgreva mi krv, pokreće davno zaboravljene misli, oživljava dečje pokrete. Uči me da su uzbuđenje, strast i radost jedino što i mene i nju drži na površini.
Osmehe, godine, poglede, nade, obećanja, strast... dodaje u svaki recept trudeći se da preteruje. Naslućujem ispod tog preterivanja strah, strah od prekida, strah od sna, strah od mirovanja. Smrti.
Uzbuđenje mi nudi kao jedinu zamenu za strah. Zamenu, koliko ženske usne mogu da zamene vino.

Onaj drugi deo Sadašnjosti, deo protiv mene, radi sve suprotno. Zvuči pomalo dosadno, nekad čak staro, ali često mudro. Nastoji da me umiri, uspori.
Govori mi o Prošlosti, mojoj bivšoj ljubavi, i, začudo, ne brani kada je se, uz vino ili stihove, ponekad setim. Tek ponekad mi nabaci misao o Budućnosti, njenoj mlađoj sestri.
Zna da će morati mlađoj da me preda, kad-tad, jer takav je običaj stariji od nas.
I uvek me rastuži, pokušavajući da mi objasni da je normalno nešto što nije, da ću ja nju ostaviti da bih učio nekakvo hodanje po krugu.
I sva ta priča, pažnja, toplina, mir i nežnost kojima me ušuškava, najviše liči na ljubav. Na celinu. Na krug o kome sve češće priča.
Oba dela mi govore da mi žele dobro; ali svaka to želi na svoj način, način koji je u sadašnjosti teško proceniti.

Iza mene je Prošlost. Loša.
Ne želim da pišem koliko loša.
Ali, ako je zaista bila loša, ko me je izgradio? Ko mi je kičmu ispravio, pogled uspravio, obraze ugrejao, pokazao put?
Pa nešto mozgam: nije ona bila toliko loša koliko nju mlađe sestre zbog zavisti spotiču.
Jer, ona je dug put sa mnom prešla, poznajemo se dobro. Pogledom se, bez reči, razumemo.
Zdravog i celog me onomad predala na čuvanje mlađima, i uz poljubac otišla.
"Znaš da ću se vratiti", rekla je. "Naravno da znam", govorim, a ne znam. Jedino ako ceo vek po krugu hodam.

Jednog dana ću pronaći načina da pomirim tri sestre, tri moje najveće ljubavi.
To podrazumeva da moram biti sa svakom tako dobar, da toliko poverenje zaslužim, da svaku sa njihovim ocem pomirim.
Sa matorim Vremenom.
Tada će ih otac okupiti, približiti, i oko mene zaigrati. A ja već znam šta će matori od mene tada tražiti.
Kad nađem načina da pomirim sestre, postaću gospodar kruga.
Gospodar prstena.


Arsenije Tarkovski

- Pao sam i našao tu takve stvari... korenje, grmlje... Da li Vam je ikada palo na pamet da biljke mogu osećati, čak razumeti... Drveće, ovaj lešnik...
- To je jova.
- Nije važno. Nikuda ne žure. A mi žurimo, sujetni smo, govorimo banalnosti. To je zato što ne verujemo prirodi koja je u nama. Stalno neko nepoverenje, žurba, nedostatak vremena da se stane i razmisli.

........................

Svaki trenutak naših susreta slavili smo kao bogojavljenje. Sami na svetu. Ti si bila smelija i lakša od ptičjeg krila. Niz stepenice, vrtoglavo, strčala si i povela me kroz mokri jorgovan u posed svoj sa druge strane ogledala. Noć kad se spusti milost mi bi darovana, otvoriše se oltarske dveri, i u tami je sijalo, u laganom počinku, golo telo. Probudivši se rekoh: "budi blagoslovena!" iako znadoh kako je smeo i drzak blagoslov moj. A ti si spavala i dotakla vekovnu modrinu vasione dok se jorgovan pružao po stolu. Dirnuti plavetnilom tvoji kapci spokojni su bili a ruka topla. A u kristalu pulsirale reke, dimile se gore i svetlucala mora. Ti si držala sferu kristalnu na dlanu svom i spavala na tronu. I, bože pravedni, ti si bila moja. Probudila si se i najednom preobrazila u svakodnevni ljudski rečnik. I reč pod grlom punom snagom ispuni se i reč "ti" izmeni se i dobi novi smisao "car". Sve se preobrazilo u svetu, čak i obične stvari, lavor, bokal, kada, stoje između nas kao na straži. Slojevita i tvrda voda nosila nas je u nepoznato. Smenjivali su se pred nama, kao priviđenja, gradovi, čudesno lepi. Pod našim nogama rasla je nana i ptice slediše korak naš. Ribe su iskakale iz vode i nebo nam se pred očima otvorilo, dok je sudbina tragom išla za nama kao ludak sa nožem u ruci.


уторак, 18. фебруар 2020.

Kopaj nov bunar al u star ne pljuj

Prvi koji je izrekao "ništa nije onako kako izgleda" bio je prvi filozof manipulator.
Ta disciplina se tako dobro primila da je na različitim nivoima primenjuje ogromna većina čovečanstva.
I dumaju, mozgaju, kada već nije onako kako izgleda, hajde da bude onako kako našim malim ciljevima odgovara.
Samo manjina, potcenjena i diskriminisana, zna istinu: "Sve je onako kako izgleda".
Istinom se ne može ni manipulisati ni trgovati.
Zato nije popularna među manipulatorima i trgovcima.
Među vecinom.

Biti neprilagođen i neurotičan je imperativ zdravog čoveka.
Onaj ko se uklopio u ludilo nije zdrava jedinka.
Neuklapanje je teži put. Put kojim se ređe ide. Manja vrata.

Covek ne moze biti autoritet. Istina je jedini autoritet.
Onaj kome je covek autoritet nije odrasla jedinka. Nije do kraja sazreo a vec je poceo da gnji.
Najvise sto covek moze da uradi je da je trazi i da ide za istinom.
Ne moze je posedovati, izgovoriti, zapisati... ali je nepogresivo moze prepoznati.
Eo bas prebiram po starim medaljama i vadim jednu skroz pozutelu... ili je oduvek bila takva?
Eto ta medalja ima samo jednu stranu. To je kovanica na kojoj pise: ti jesi to uradio.
Ostale strane mozda imaju znacaja kod gravera ili kod onoga ko medalju nikada nije osvojio.
Ja jesam to uradio.
i dobijeni osmeh je ponekad zlatna medalja.
Ako na toj medalji vidis vise od jedne strane, nije do medalje.
Do tebe je.
Novac ima samo jednu stranu: vrednost.
Sve ostalo je kompromis.

понедељак, 17. фебруар 2020.

Glup II

Nekada sam bio glup.
Želeo sam da to promenim.
Jedini način koji sam smislio bio je, normalno, glup.
Shvatajući da se ljudi druže sa sebi sličnima, nisam želeo da provedem život u društvu glupih ljudi.
Jer, glupi ljudi često nisu dobri ljudi.
Da bi me prihvatili pametni promenio sam izgled, izbelio zube, pustio kosu, upisao najjednostavniji sport, napamet učio friške viceve, odlučio šta će biti moje omiljeno piće i sve ostalo omiljeno, promenio čak brzinu i način hoda.
I zaista, postajao sam popularan u društvu pametnih. Pametni nemaju problem da ti poklone znanje jer znaju da ga time ne mogu izgubiti.
Imao sam užasan strah da se odam i pokažem svoje neznanje, plašeći se osude, i zbog prevare i zbog gluposti.
Zbog tog straha sam počeo više da slušam a manje da pričam. Slušajući se zaista može mnogo naučiti. Može se naučiti da su najčešći savetodavci i najglasniji sagovornici ljudi sa najmanje znanja, uplašeni glumci amateri i prosjaci za pažnjom, ljudi koji galamom pokušavaju da se predstave kao samopouzdani i pametni. A najčešće nisu ni jedno ni drugo.
Oni koji imaju istinsko i primenljivo znanje neće se sa galamdžijama nadvikivati pokušavajući da dođu do reči. Neće uopšte govoriti sve dok im, civilizovano i direktno, ne uputite jasno pitanje.
A onda će vam, dečje razgovetno, skoro dečje jasno, ponuditi odgovor ne kiteći ga nepotrebnim, stručnim ili stranim rečima.I neće se uvrediti kada im kažete da niste razumeli, nego će strpljivo preformulisati ili drugim rečima ponuditi odgovor. Čak će ceniti vaš napor da shvatite izgovoreno.
Razgovor koji vodite telefonom, osim poruke iskazane rečima, nosi i emocije koje su različite od razgovora sa osobom koju vidimo. Razgovor telefonom zahteva da zamislimo sagovornika a tu emocije vadimo iz najlepšeg dela mašte jer vizuelnog kontakta nema.

Ja sam, naravno, još uvek glup. Pametnije od sebe nisam uspeo da prevarim. Pametni nemaju predrasuda i umeju da cene trud.
Biti glup je trajno trpno stanje a ne kratkotrajna pojava. Naučio sam da živim sa tim. U tome mi pomažu kritike i glupljih i pametnijih od mene; pomažu mi otkad sam naučio da ih razlikujem.
Jedino, ponekad, ne uspevam da prepoznam zle ljude. Kada uspem da im prepoznam glumu, dopisujem ih u spisak "glup". Verovatno između postoji još nekoliko stepena gradacije koje ja ne primećujem, ali recite, ko bi pametan bio zao ako ima izbor da bude dobar?
Izbor je jedino čega se pametan čovek neće odreći.
Kada vam neko zameri na gluposti, taj je neizlečivo glup.
Samo će pametan pružiti ruku i pomoći glupom da ustane.
Ako glup prihvati pruženu ruku i ustane, postaće manje glup.

Bez tebe - Ramštajn