Glup II

Nekada sam bio glup.
Želeo sam da to promenim.
Jedini način koji sam smislio bio je, normalno, glup.
Shvatajući da se ljudi druže sa sebi sličnima, nisam želeo da provedem život u društvu glupih ljudi.
Jer, glupi ljudi često nisu dobri ljudi.
Da bi me prihvatili pametni promenio sam izgled, izbelio zube, pustio kosu, upisao najjednostavniji sport, napamet učio friške viceve, odlučio šta će biti moje omiljeno piće i sve ostalo omiljeno, promenio čak brzinu i način hoda.
I zaista, postajao sam popularan u društvu pametnih. Pametni nemaju problem da ti poklone znanje jer znaju da ga time ne mogu izgubiti.
Imao sam užasan strah da se odam i pokažem svoje neznanje, plašeći se osude, i zbog prevare i zbog gluposti.
Zbog tog straha sam počeo više da slušam a manje da pričam. Slušajući se zaista može mnogo naučiti. Može se naučiti da su najčešći savetodavci i najglasniji sagovornici ljudi sa najmanje znanja, uplašeni glumci amateri i prosjaci za pažnjom, ljudi koji galamom pokušavaju da se predstave kao samopouzdani i pametni. A najčešće nisu ni jedno ni drugo.
Oni koji imaju istinsko i primenljivo znanje neće se sa galamdžijama nadvikivati pokušavajući da dođu do reči. Neće uopšte govoriti sve dok im, civilizovano i direktno, ne uputite jasno pitanje.
A onda će vam, dečje razgovetno, skoro dečje jasno, ponuditi odgovor ne kiteći ga nepotrebnim, stručnim ili stranim rečima.I neće se uvrediti kada im kažete da niste razumeli, nego će strpljivo preformulisati ili drugim rečima ponuditi odgovor. Čak će ceniti vaš napor da shvatite izgovoreno.
Razgovor koji vodite telefonom, osim poruke iskazane rečima, nosi i emocije koje su različite od razgovora sa osobom koju vidimo. Razgovor telefonom zahteva da zamislimo sagovornika a tu emocije vadimo iz najlepšeg dela mašte jer vizuelnog kontakta nema.

Ja sam, naravno, još uvek glup. Pametnije od sebe nisam uspeo da prevarim. Pametni nemaju predrasuda i umeju da cene trud.
Biti glup je trajno trpno stanje a ne kratkotrajna pojava. Naučio sam da živim sa tim. U tome mi pomažu kritike i glupljih i pametnijih od mene; pomažu mi otkad sam naučio da ih razlikujem.
Jedino, ponekad, ne uspevam da prepoznam zle ljude. Kada uspem da im prepoznam glumu, dopisujem ih u spisak "glup". Verovatno između postoji još nekoliko stepena gradacije koje ja ne primećujem, ali recite, ko bi pametan bio zao ako ima izbor da bude dobar?
Izbor je jedino čega se pametan čovek neće odreći.
Kada vam neko zameri na gluposti, taj je neizlečivo glup.
Samo će pametan pružiti ruku i pomoći glupom da ustane.
Ako glup prihvati pruženu ruku i ustane, postaće manje glup.

Bez tebe - Ramštajn

Glup I

Pesnik, kao i slikar, lako može da pokvari i odlične ljude.
On se dodvorava i ugađa neumnom delu duše, onom što za iste stvari čas misli da su male, čas da su velike, i izmišlja stvari koje su od istine veoma daleko.
Umni deo duše često popušta u svom nadzoru nad onim plačljivim delom. Tada um, više ne smatrajući to nedostojnim, dozvoljava predavanje celog tela tuzi, i, čak, uživanje u njoj. On gaji i zaliva ono što bi trebalo da se osuši, određuje sluge za gospodare, čineći nas gorim i nesrećnijim.
Slikar crta stolara i ostale radnike a da se pri tom uopšte ne razume u njihovu veštinu. Ali ako je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka pokazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude.
Možda je ta prevara ceo cilj slikarevog života, a možda je to jedino što ume da radi.
On će se uvek više truditi da sebe predstavi kao predmet obožavanja, nego heroje koje slika.
Kada bi bio sposoban da, stvarajući imitaciju života, čini ljude boljima, imao bi makar sledbenike.
Samo napola svestan, on sebe obavija tajnama i ogradama, krijući prazninu, prašinu, krijući sebe, unakaženu sliku svojih želja, izbliza sliku Dorijana Greja.
Ista stvar ne izgleda isto ako je posmatramo iz daljine ili izbliza.
Isti predmeti izgledaju i krivi i pravi onima koji ih gledaju kada su u vodi i kada su izvan vode.
O istim stvarima u isto vreme nije moguće misliti suprotno.
Sve to upućuje na konfuziju u svačijoj duši. Tom slabošću ljudske prirode koristi se slikar, koji ne odustaje ni od jednog sredstva opsene.
Ljudi misle da su srećni ili nesrećni, a u svim tim slučajevima su tužni ili radosni.
Nekada sam samo verovao da anđeli postoje. Da nas iz daljine posmatraju, blagonaklono, ne uznemiravajući nas čak ni svojim direktnim prisustvom.
Ta izmišljena bića bi umela iz daljine da vide naše tajne i strahove, ma koliko ih mi skrivali. Strahovi su tada postajali manji, a tajne vrednije.
Velikim krilima bi ublažili svaki naš pad. Pesmom i poljupcem bi slavili naše uspehe.
Sada sam odrastao, i sada više ne verujem nego znam. Ali i anđeli, izgleda, odrastaju. Zbog sebičnosti nikada se nisam pitao imaju li oni svoje potrebe, želje, strahove, ljubavi_
Kako usrećiti jednog običnog anđela? Jer, kada bih to znao, sigurno bih uspeo i tako postao anđeo anđelu, takoreći ista vrsta. Onda bismo, možda, mogli da se vidimo, popijemo kafu ili štagod anđeli piju, dodirnemo krilima... nevidljivi za običan svet. Verovatno bi nas samo deca videla, a svi znaju da deca umeju da čuvaju dobre tajne.
Besmrtna stvar je jedino vredna truda.
Da li je besmrtna pesma, slika, um, volja, bliskost, ljubav, duša, ili nešto što ni anđeli nemaju?
Onaj deo duše koji po svojoj prirodi traži takvu hranu koju pesnici stvaraju, da svoju glad utoli, da se isplače i posle toga bude zadovoljan i veseo?
Ili samo onaj umni deo, koji nas uspravlja i negira emocije_
Šta nas čini ljudima?
Mislioci još uvek brižljivo traže uzrok svoje gladi.

Hvala velikom Platonu i mudrom Dučiću na iskrama.

Reči stalkera

"Neka se ostvari sve što je planirano.
Pusti neka poveruju.
Pusti neka se nasmeju svojim strastima.
Zato, jer to što nazivaju strašću nije duhovna energija već samo trenje između njihove duše i spoljašnjeg sveta.
I najvažnije, pusti neka veruju u sebe, neka ostanu bespomoćni, kao deca, jer slabost je velika stvar a sila je ništavna.
Kada se čovek rodi on je slab i lomljiv, a kada umire, jak je i čvrst.
Kada drvo raste nežno je i savitljivo, ali kada je suvo i tvrdo tada umire.
Tvrdoća i snaga su saputnici smrti.
Ranjivost i nejakost izraz su svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo nikada neće pobediti."

Književnik gleda nazad, u prošlost. Naučnik posmatra detalje.
Stalker vidi stvarnost kakva ona jeste.

Muška magija

Kada si dečak, pogledom biraš samo lepe devojčice.
Kao stariji tinejdžer ložiš se na inteligentne.
U poznim dvadesetim tražiš dobru. Uz malo sreće ovo je jedini pravi trenutak za ženidbu.
U tridesetim voliš vrednu, radnu, ambicioznu, uspešnu.
U četrdesetim očekuješ od nje da ti bude iskreni prijatelj.

A onda se sve kao fatamorgana rasprši, nestane, a ti uhvatiš sebe da, kao onaj zaboravljeni dečak, ponovo tražiš lepotu.
Ali ovoga puta drugačiju lepotu, unutrašnju lepotu, lepotu duše. Sjaj koji ne nestaje.

I gle magije: ponovo si dečak.

Osmeh

Na Zemlji jedva da ima dovoljno dolara da plate umetnost,
ali nema dovoljno dolara da plate jedan besplatan osmeh.
Osmeh se ne može kupiti dolarima.
Bogati ste.

Vetar

Samo se krivci plaše, i oluje i sivog neba.
Bacam pesak protiv vetra a vetar ga vraća.
Sneg će pasti preko snega, kiša preko kiše,
samo se vetar ne suprotstavlja vetru.
Nevidljiv a drveće pred njim saginje glavu.
Visoko letimo, zbog malo vetra padamo.
Dok smo ostavljali svoje glasove iza sebe,
predavali ih vetru,
zvezde su počele da gore i stvorio se novi glas,
jači od vetra,
koji smo polako prepozavali kao svoj,
ovoga puta odlučan da spasi jedini život koji može da spasi.
Zmajevi ne lete sa vetrom nego protiv njega.
Tek kad kreneš protiv vetra saznaš svoju snagu.
Mi smo maslačak, u složenosti zaslepljeni
možemo videti kroz oči svakog čoveka
do početka vremena.
Sramota nikada nije lagala istini.
Mač starih bitaka, kruna starih kraljeva,
srećnih jednostavnih i tužnih stvari
glas vetra je glas naše sudbine.
Nisam znao da je svet tako mali
i da je vreme zauvek nebitno.

Vetar tera kapljice na prozor,
moja je poslednja,
čekam...

Gorak gutljaj

Kako ćeš znati da si na dobrom putu?
Po osećaju mira. Na pogrešnom putu živi i nepravda i bes, ljutnja i zlo. Otkrivanjem svetlosti istovremeno otkrivamo sopstveni mrak.
Sistemu je potreban gotov proizvod. Identitet se ne može pretvoriti u proizvod. Tamo gde identitet nije negovan, ili čak ni rođen, postoji samo proizvod koji se lako može oblikovati.
Odreći se sebe, identiteta, u cilju normalizacije, jeste imperativ društva, očekivani model. Takva normalizacija je najnenormalnija stvar jer od originala pravi flekavu kopiju.

Volimo životinje zato što beslovesne ne pričaju. Volimo istomišljenike zato što ne pričaju različito. Ne suprotstavljaju se. To, iznenadiće se mnogi, nije ljubav, to je posedovanje.

"Neka bude svetlo" je direktno naređenje, zapovest.