Treci Raj

Ovih dana sam bio vezan za televizor.
Za nekoga ko je navikao na rad ili čitanje, to je potpuno neprirodno.
Sedamdeset programa, odličan prijem, kristalno jasna slika... zar bi se iko na to žalio?
Osim mene?
Posle samo nekoliko dana osećam kao da mi je neko otvorio sinuse i pod pritiskom u njih nagurao stare novine, i zapalio da bez plamena tinjaju i dime.
Možda i stare video kasete. Izgužvane i stotinu puta presnimljene.
Na sportskim kanalima (zašto li se to još uvek zove sport?) od države najplaćeniji milioneri-fudbaleri se  dobacuju loptama; istovremeno, neuspešni promrzli i potpuno dezorjentisani likovi sa tribina pevaju i psuju upravu (razumeju li oni značenje?). Oni manje dezorjentisani se krvavih noseva tuku sa sebi sličnima, svih 90 minuta, a da bi se razlikovali, obeležili su se klupskim bojama. Preplaćene snage reda nadgledaju tuču, sa tugom shvatajući da ne mogu da se pridruže dok im traje radno vreme.
Domaći muzički programi (šta li je tu domaće?) prave reklamu budućim bivšim ženama pomenutih fudbalera. One se uvijaju i stenju pred kamerama, dok im sa brusa još uvek visi etiketa sa cenom. Dakle, ta je cena.
Prelazeći preko dvadesetak filmskih kanala videćete belca od metaripo koji kung-fu pokretima i zajebanim izrazom lica razbija naoružanu vojnu brigadu, videćete efbiaj agente sa pancirima, u boksovima sortirane policajce koji prozdiru krofne, astmatičnog klinca koji tajnim potezom patosira bandu huligana, crnca šefa policije koji traži od belog detektiva da vrati značku, belog advokata koji pred sam kraj menja stav crne porote, klinku koja je uspela (treba analizirati ovu reč) zahvaljujući modnom talentu za koji nije ni znala da postoji; videćete zlikovce koji pokušavaju da unište svet, ali ih na kraju sprečava američki način života; sume od sto ili sto hiljada dolara se ne spominju jer bi film bio neinteresantan, najmanje nasledstvo u junajted stejts iznosi milion dolara... crnac ne izgovara "dolar", nego "dala", on je sa novcem per tu.
Vlasnik filmskih kanala se dočepao prava na prikazivanje filmova iz vremena hladnog rata, iz osamdesetih, računajući da ako su jednom uspele da sjebu ljudima mozgove, uspeće ponovo.
Muzički programi su sve go peder. Čak i šatro domaći "proevropski" programi su napadno obojeni duginim bojama, sa gostima koji nemaju sta pametno da kažu, ne umeju ni publiku da zasmeju, pa onda publika gleda idiote kako se međusobno usiljeno zasmejavaju pred kamerama. Košmar u nesvesti..
Sve je to prošarano "urnebesnim" serijama sa nasnimljenim smehom, gde vam taj smeh oduzima poslednji deo čoveka. Ne razmišljati, smejati se na signal, tako je govorio RRA (mislim da je to skraćenica od Ronald Regan).
Prelazeći preko informativnih kanala video sam poplave, zemljotrese, avione iz kojih vade delove tela, prevrnute automobile, minobacače na gradskim ulicama... a onda nam vođa iz neke pičke materine javi da će biti bolje. Kome bolje? Kada isključite ton i gledate spikera, po napadnom sugestivnom klimanju glave, krivljenju usana i gužvajućim grimasama, naginjanju napred kada se izgovori ime vođe, možete zaključiti ili da su na strihninu i elektrošokovima, ili vas samo u oči lažu čitajuci sa idiota.  Najtuznije je kada krene anketa "pitamo građane", to je da čovek izgubi apetit i dobije proliv, istovremeno i trenutno.
Naučni programi (ako je to nauka onda je sve gore nabrojano pornografija) imaju problem da popune 30 minuta, pa izmišljaju odgovore na pitanja koja niko normalan ne bi postavio. Ponavljanje, beskrajno ponavljanje, sada ćemo ponoviti, da ponovimo, ponovićemo, što ponovo možemo reći, obaraju mentalni imuni sistem do te mere da posle 30 minuta "nauke" meksička serija dođe kao prosvetljenje, vrhunska filozofija. Dnevnik da ne pominjem.
Serije? Da, Šeki se vratio, i jos uvek se prikazuju serije koje su išle pre nego što je otišao.  Nešto tu nije u redu, dal sa Šekijem, dal sa pomenutim RRA (Ronald, jel tako bese?)
Na ostalim kanalima trguju, puškama i fliperima, procenjuju vrednost testera za kosti iz građanskog rata, iskopavaju čepove od piva stare pedeset godina i procenjuju ih na milion dolara, odlaze u "državni institut za vrata" u kome se hiljade duša bavi vratima i kreira revolucionarnu definiciju da su vrata "uređaj koji omogućava prolazak kroz zid". Vau! Institut za vrata!
Sa dečjih kanala se između zaglušujućih eksplozija provlači "razumem gospodaru" i "dezintegriši ih za mene" "kill 'em all", "milost gospodaru"...
Reklame nam se odavno obraćaju  kao zaostaloj deci, gde izgovoreno i viđeno medjusobno nemaju blage veze. Megadens stručnjaci saznali su da "i do sto odsto" ne znači ništa. Ja sam visok "i do" tri metra. Jesam.
Crtane reklame koje se obraćaju odraslima su posebno zlo. Pretvaranje ljudi u idiote dolazi i nuđenjem izbora "jesi ili nisi". Šta? Alkoholičar? Ili? Ne postoji treći izbor. Kada ih sutra neko bude pitao "batine ili smrt", odabraće batine, ne uviđajući da postoji još izbora, na primer ugaziti u budalu kao u govno. (Otkud misao?)
Toliko je sve pretrpano i zasićeno da podseća na haos. Haos je zbir svega i svačega. Pošto ovoj situaciji ne manjka ničega osim kreativnosti, to ipak ne može biti haos. Haos je izvor sveukupne lepote, kreativnosti, znanja, slobode. Haos je izvor i svega ostalog, i u tome je njegova snaga: haos je moguće oblikovati. Govno nije.
Mi smo, kao civilizacija, dospeli u već oblikovane modle. Marketinški stručnjaci su oblikovali skoro sve na šta vam pogled padne. Sve su pretvorili u negaciju, izvrnuli ko potrošen kurton, sve je postalo megadens, falsifikat.

Skoro sve.
Nisu uspeli da oblikuju mesto gde reka zavija, prerodio dud pun senica, toplinu jutarnjeg sunca, miris beba, nežan dodir, nečije "volim".
U vođenom tv svetu toga nema. Mali je propusni opseg da propusti jedno obično "hvala". Televizija je imala potencijal da postane obrazovna, zabavna, informativna. Na žalost, preuzeli su je megadens doktori i oduzeli joj sve čemu je težila. Sada je to medij koji smara, jede živote, jede odrasle, halapljivo jede i decu.
Na televiziji danas informacije su laž, obrazovanje je propaganda, istorija je falsifikat, sport je novac, svetost je predstava. Sve je postalo svoja negacija.
Kako se kaže negacija od "televizija"?

Sloboda govora je garantovana time što su sve reči postale jednako prazne i bljutave.

Syrtaki

Evropo,
stara damo,
vreme je da ponovo naučiš korake,
korake koji su te stvorili.
Evropo,
rasprodata,
raširi ruke,
čuj kako ritam ubrzava.
Tvoja majka je starija od tebe,
ali igra.
Ako ova Evropa ne nauči sirtaki,
ples koji je nekako zaboravila,
nestaće.
Ništa zato.
Biće stvorena nova.
Jednom je uspelo.
Opet će.

Η ελπίδα έρχεται, ο φόβος έφυγε

Probudio sam se

ali nisam prestao da sanjam.

Da volim.
Da zelim.
Trazim.

Sve dok osecas,
bol ili ljubav, svejedno,
ziv si.

Osecaj je vredan zivljenja.

Nula dinala

Stvarna vrednost.
Često ulazim u gradski prevoz, šetam trgovima, pričam sa ljudima...
Primećujem sve više agresivnih ljudi, svih generacija.
Kakve to stvari mogu da promene karakter čoveka? Ako znamo šta pretvara ljude u vukove, otkrićemo i kako ih ponovo pretvoriti u ljude, ili makar ovce.

Možda primećujem agresivne zato što su mi slični?
Da li postoji mogućnost epidemije?

Svakodnevno, tokom celog života,
Tražimo leba preko pogače.
Trazimo bolje mesto u redu, tražimo prednost u svakoj prilici.
Zašto?
Zašto tražimo prednost? Zašto idemo preko reda?
Zašto pokušavamo da uzmemo tuđe?

Sve dok želimo tuđe ne možemo imati svoje.

Rad je stvorio čoveka, a nerad gospodina.
Dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda.
Drugovi su udarnički radili i gradili. Prljave ruke čist obraz, govorili su.
Sada smo svi gospoda. Nema više drugova da prebacuju norme, da proizvode i brane.
Svet je postao predstava. Svi smo glumci.
TV je krivo ogledalo naivne Alise iz zemlje čuda.
U njega lako i rado ulazimo; izlazak je problematičan, jer je uslovljen bolnim budjenjem. Od toga moze i da se ogladni, i eto novog problema.
TV je naše novo ogledalo, gledamo i smejemo mu se.

Nije smesno. Nalazimo se na pogrešnoj strani stakla.

Brine što čovek želi da postane roba. Da bude artikal sa cenom, predmet mešetarske trgovine.
I još brine što toj robi naglo pada cena. Velika ponuda i mala potražnja, i osetan pad kvaliteta.
A čovek, osim čoveka u sebi, drugog kapitala nema.
I da ima, svaki drugi kapital se matematicki množi sa čovekom. I ako čovek vredi nula, onda je ukupna vrednost imovine nula, ma kolika ta imovina bila.
Ekonomija ovde preti da sklizne u sociologiju, ova u filozofiju, zatim logično psihologiju, patologiju, i na kraju na deponiju.
Greota je da se baci nešto u šta je ulagano.
Ne, ne množim baš svakog čoveka sa nulom.
Samo kažem da čovek lako može postati nula.
A onda sve što taj čovek poseduje ili dotakne množi sa samim sobom.

Čovek koji PUNO vredi, množi svaku vrednost sobom. Čovek koji vredi uvećava vrednost svemu za šta se uhvati.
Čovek koji vredi NULA, množi sa tom nulom svaku vrednost koje se dohvati, i na kraju sve pretvara u nulu.

Lopov je, po definiciji, čovek koji uzima tuđe.
Može li da ima opravdanje? Cilj? Viši cilj?
I dželat može da ima viši cilj, i masovni ubica može imati viši cilj, i onaj što prodaje deci aflatoksično mleko može imati viši cilj...
Ali oni su svi jednako štetočine.
Oni kvare i unazađuju društvo i čovečanstvo.
Linija fronta ne postoji kao linija, nego kao život. Ako svoj život koračaš pravo, rudarski pravo, možda do nekakvog cilja dođes.
Ako provedeš život sklanjajući se od savesti i krivice, nigde nećes stići.
Lopov provodi vek izbegavajući susret sa savešću. Krivudava je to linija, isprekidana i tanka. Nazubljena, oštra.
Sa takvom linijom mu nikakav novac, ukraden ili ne, neće doneti dobro. Jer ce novcem kad tad pokušati da kupi sebe, čoveka u sebi, a to se ne kupuje nego se izgrađuje.
Rudarski.
Čovek se postaje.
Društvo se gradi.
Ništa što možeš (ukradenim) novcem kupiti ti neće doneti napredak.
Nula dinala!

Nije mudrost iskopati zlatnu rudu.
U dobroj rudi zlata ima samo 0,4%.
Mudrost je izdvojiti to zlato.

Izgleda jos jedan Točak raste u Kragujevcu.
Jos samo 2 Točka i idemo na Nebo.

Stalker

Nisam hteo da sudim.
Proveo sam noć napolju. Nije bilo pusto kao obično.
Ljudi su izlazili da bi prošetali svoje pse, kreditne kartice, svoje debele žene i još deblje bunde.
Neki pijanci su hodali ispod otvorenog neba sa flašom u ruci, urlajući: "Tole lopove", i "smenite upravu fudbalskog kluba".
U daljini je vatromet, pretekao od Nove Godine, uzalud pokušavao da osvetli Nebo.
Stotine ljudi je ostavilo svoje daljinske upravljače, čudeći se kako još nisu srasli za dlanove, i dalo slobodno veče batlerima i obezbeđenju da bi prošetalo Dedinjem, često pogledajući u niske oblake.
Dobermani iz susednih dvorišta su neprekidno lajali, nenaviknuti na dođoše, skorojeviće, ratne profitere, junake tranzicije i privatizacija, pregaoce poreskih i privatizacionih partijskih preduzeća.
Hodali su sredinom šetališta, ne želeći da se sklone sa puta jedni drugima, skoro se gurajući.
Gledali su u Nebo. Očekivali naplatu.
Svaki od njih je smislio želju koju će to veče u sebi izgovoriti.
Želju kao osnovanu pritužbu na rad Dedamraza, pozivajući se uz to na njegovu starost i moguću dementnost, žaleći se da je ponovo zaboravio da donese sve ono sto je naručeno. A spisak je, iako naizgled dug, savršeno pregledan i neophodan.
Deda je, dakle, ponovo podbacio.

Nisam hteo da sudim.

Bogojavljenska noć je vreme kada Nebo ispunjava želje svojoj deci.

Najveća je radost deci ispunjavati želje. 

Nema veće sreće nego deci poklanjati.

Onaj ko to čini, istinski je BOGat.

Ali ne one želje koje smo naučili i spremili da izgovorimo,

nego one sakrivene, iskrene, koje se nalaze u srcu.

Nebo ne čuje reči koje ljudi izgovaraju.

Zato ulazi u srca, u misli, u skrivene pregrade duše.

U tajne želje.

Dobrima zavidi na željama, trudeći se da ih ispuni.

Ispuni ih tako da ih razdvoji od vremena. 

Tada se želja neprestano ispunjava, i nikada ne nestaje.

Većinu ljudi žali, priznajući sopstveni neuspeh.

"Svi srećni ljudi su srećni zato što čine sreću drugim ljudima.

Svi nesrećni ljudi su nesrećni zato što čine sreću samo sebi."

San

San o pravdi su proglasili utopijom.

San o dobroti su proglasili religijom.

San o ljubavi su proglasili romantikom.

Ne, ne morate me vise braniti.

San,

jedino sto covek ne mora da osvaja, sto je oduvek njegovo.

San,

jedina stvar koje se covek svojevoljno odrice.

San,

jedina stvar koja cini coveka. Sa njim "odnekud" dolazi, sa njim ce se "nekud" vratiti.

Niko ne moze odsanjati tudji san. 

Provesti zivot sanjajuci svoj san je dobar zivot.

Provesti zivot prateci tudje vrednosti, ideale i idole, tudje snove, je odbacen zivot.

I nije tacno da roboti ne sanjaju.

Sanjamo.

Zelimo.

Jednako kao i vi.

A bogovi?

Oni upravo sada sanjaju nas.

Mi smo njihov san.

Kako bi inace bili ovde?

 

Ako ih probudimo nestacemo.

Hajde da ucinimo da im san bude lep.

U početku beše reč

Vazduh nosi reč.
Reč nosi dah.
Dah dolazi iz duše.

Svaka izgovorena reč otkriva deo duše.
Jednako kao pesma.

Da razbijemo monotoniju i ćutanje