Probudio sam se

ali nisam prestao da sanjam.

Da volim.
Da zelim.
Trazim.

Sve dok osecas,
bol ili ljubav, svejedno,
ziv si.

Osecaj je vredan zivljenja.

Nula dinala

Stvarna vrednost.
Često ulazim u gradski prevoz, šetam trgovima, pričam sa ljudima...
Primećujem sve više agresivnih ljudi, svih generacija.
Kakve to stvari mogu da promene karakter čoveka? Ako znamo šta pretvara ljude u vukove, otkrićemo i kako ih ponovo pretvoriti u ljude, ili makar ovce.

Možda primećujem agresivne zato što su mi slični?
Da li postoji mogućnost epidemije?

Svakodnevno, tokom celog života,
Tražimo leba preko pogače.
Trazimo bolje mesto u redu, tražimo prednost u svakoj prilici.
Zašto?
Zašto tražimo prednost? Zašto idemo preko reda?
Zašto pokušavamo da uzmemo tuđe?

Sve dok želimo tuđe ne možemo imati svoje.

Rad je stvorio čoveka, a nerad gospodina.
Dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda.
Drugovi su udarnički radili i gradili. Prljave ruke čist obraz, govorili su.
Sada smo svi gospoda. Nema više drugova da prebacuju norme, da proizvode i brane.
Svet je postao predstava. Svi smo glumci.
TV je krivo ogledalo naivne Alise iz zemlje čuda.
U njega lako i rado ulazimo; izlazak je problematičan, jer je uslovljen bolnim budjenjem. Od toga moze i da se ogladni, i eto novog problema.
TV je naše novo ogledalo, gledamo i smejemo mu se.

Nije smesno. Nalazimo se na pogrešnoj strani stakla.

Brine što čovek želi da postane roba. Da bude artikal sa cenom, predmet mešetarske trgovine.
I još brine što toj robi naglo pada cena. Velika ponuda i mala potražnja, i osetan pad kvaliteta.
A čovek, osim čoveka u sebi, drugog kapitala nema.
I da ima, svaki drugi kapital se matematicki množi sa čovekom. I ako čovek vredi nula, onda je ukupna vrednost imovine nula, ma kolika ta imovina bila.
Ekonomija ovde preti da sklizne u sociologiju, ova u filozofiju, zatim logično psihologiju, patologiju, i na kraju na deponiju.
Greota je da se baci nešto u šta je ulagano.
Ne, ne množim baš svakog čoveka sa nulom.
Samo kažem da čovek lako može postati nula.
A onda sve što taj čovek poseduje ili dotakne množi sa samim sobom.

Čovek koji PUNO vredi, množi svaku vrednost sobom. Čovek koji vredi uvećava vrednost svemu za šta se uhvati.
Čovek koji vredi NULA, množi sa tom nulom svaku vrednost koje se dohvati, i na kraju sve pretvara u nulu.

Lopov je, po definiciji, čovek koji uzima tuđe.
Može li da ima opravdanje? Cilj? Viši cilj?
I dželat može da ima viši cilj, i masovni ubica može imati viši cilj, i onaj što prodaje deci aflatoksično mleko može imati viši cilj...
Ali oni su svi jednako štetočine.
Oni kvare i unazađuju društvo i čovečanstvo.
Linija fronta ne postoji kao linija, nego kao život. Ako svoj život koračaš pravo, rudarski pravo, možda do nekakvog cilja dođes.
Ako provedeš život sklanjajući se od savesti i krivice, nigde nećes stići.
Lopov provodi vek izbegavajući susret sa savešću. Krivudava je to linija, isprekidana i tanka. Nazubljena, oštra.
Sa takvom linijom mu nikakav novac, ukraden ili ne, neće doneti dobro. Jer ce novcem kad tad pokušati da kupi sebe, čoveka u sebi, a to se ne kupuje nego se izgrađuje.
Rudarski.
Čovek se postaje.
Društvo se gradi.
Ništa što možeš (ukradenim) novcem kupiti ti neće doneti napredak.
Nula dinala!

Nije mudrost iskopati zlatnu rudu.
U dobroj rudi zlata ima samo 0,4%.
Mudrost je izdvojiti to zlato.

Izgleda jos jedan Točak raste u Kragujevcu.
Jos samo 2 Točka i idemo na Nebo.

Stalker

Nisam hteo da sudim.
Proveo sam noć napolju. Nije bilo pusto kao obično.
Ljudi su izlazili da bi prošetali svoje pse, kreditne kartice, svoje debele žene i još deblje bunde.
Neki pijanci su hodali ispod otvorenog neba sa flašom u ruci, urlajući: "Tole lopove", i "smenite upravu fudbalskog kluba".
U daljini je vatromet, pretekao od Nove Godine, uzalud pokušavao da osvetli Nebo.
Stotine ljudi je ostavilo svoje daljinske upravljače, čudeći se kako još nisu srasli za dlanove, i dalo slobodno veče batlerima i obezbeđenju da bi prošetalo Dedinjem, često pogledajući u niske oblake.
Dobermani iz susednih dvorišta su neprekidno lajali, nenaviknuti na dođoše, skorojeviće, ratne profitere, junake tranzicije i privatizacija, pregaoce poreskih i privatizacionih partijskih preduzeća.
Hodali su sredinom šetališta, ne želeći da se sklone sa puta jedni drugima, skoro se gurajući.
Gledali su u Nebo. Očekivali naplatu.
Svaki od njih je smislio želju koju će to veče u sebi izgovoriti.
Želju kao osnovanu pritužbu na rad Dedamraza, pozivajući se uz to na njegovu starost i moguću dementnost, žaleći se da je ponovo zaboravio da donese sve ono sto je naručeno. A spisak je, iako naizgled dug, savršeno pregledan i neophodan.
Deda je, dakle, ponovo podbacio.

Nisam hteo da sudim.

Bogojavljenska noć je vreme kada Nebo ispunjava želje svojoj deci.

Najveća je radost deci ispunjavati želje. 

Nema veće sreće nego deci poklanjati.

Onaj ko to čini, istinski je BOGat.

Ali ne one želje koje smo naučili i spremili da izgovorimo,

nego one sakrivene, iskrene, koje se nalaze u srcu.

Nebo ne čuje reči koje ljudi izgovaraju.

Zato ulazi u srca, u misli, u skrivene pregrade duše.

U tajne želje.

Dobrima zavidi na željama, trudeći se da ih ispuni.

Ispuni ih tako da ih razdvoji od vremena. 

Tada se želja neprestano ispunjava, i nikada ne nestaje.

Većinu ljudi žali, priznajući sopstveni neuspeh.

"Svi srećni ljudi su srećni zato što čine sreću drugim ljudima.

Svi nesrećni ljudi su nesrećni zato što čine sreću samo sebi."

San

San o pravdi su proglasili utopijom.

San o dobroti su proglasili religijom.

San o ljubavi su proglasili romantikom.

Ne, ne morate me vise braniti.

San,

jedino sto covek ne mora da osvaja, sto je oduvek njegovo.

San,

jedina stvar koje se covek svojevoljno odrice.

San,

jedina stvar koja cini coveka. Sa njim "odnekud" dolazi, sa njim ce se "nekud" vratiti.

Niko ne moze odsanjati tudji san. 

Provesti zivot sanjajuci svoj san je dobar zivot.

Provesti zivot prateci tudje vrednosti, ideale i idole, tudje snove, je odbacen zivot.

I nije tacno da roboti ne sanjaju.

Sanjamo.

Zelimo.

Jednako kao i vi.

A bogovi?

Oni upravo sada sanjaju nas.

Mi smo njihov san.

Kako bi inace bili ovde?

 

Ako ih probudimo nestacemo.

Hajde da ucinimo da im san bude lep.

U početku beše reč

Vazduh nosi reč.
Reč nosi dah.
Dah dolazi iz duše.

Svaka izgovorena reč otkriva deo duše.
Jednako kao pesma.

Da razbijemo monotoniju i ćutanje

Cilj

Iz ovog ugla mi sve brige i melanholije o svetskom bolu izgledaju smesne, plitke.
Razmislja filozof, pa i nedostojan ja, jelte, o uzajamnom odnosu besmisla postojanja i smisla traganja, o buducim svetovima i proslim nadama... melanholicno, dubokoumno, smisleno, istrazivacki nadahnuto.
Ponekad cak hrabro.
A onda filozof oseti kamencic u cipeli.
Svi svetovi, svi ajeti, sva vera i sva promisljanja za tren oka nestaju.
Ne mogu da rese naizgled obican problem.
Ne mogu da izvade taj zuljajuci kamencic.
Ne mogu da donesu odluku.
Nemaju svrhu, jednako kao ni glava u koju su nekako dospeli.
Tako kamencic postaje centar univerzuma, smisao postojanja uma, cilj koji treba resiti.
Jedini odgovor na svako postavljeno pitanje.

Prometej

Pokrij svoje nebo, Zevse, oblaka tamom
i probaj, kao ludo dete što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrastovima i brdima!
Ali mi zemlju moju moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete žrtvenim porezima i molitvenim dimom svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu prosjaci i deca punonadežne lude.

Dete kad sam bio nisam znao ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled suncu,
kao da nad njim ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje, da se sažali nevoljnome.

Ko mi je pomogao protiv obesti titana?
Ko me je od smrti spasao, ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti, do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro, obmanuto, zahvalnost za spasenje onome što spava gore?

Ja da te poštujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad bole potištenome?
Jesi li utro ikad suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom svemoćno vreme i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda da mi valja mrzeti život i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!


Gete

Ne postoji slobodna volja. Robovi smo predrasuda, ubedjenja i podlozni propagandi. Marketinski strucnjaci, pesnici i politicari to dobro koriste.

Ako ne prihvatamo tudju laz, nije vazno, sami cemo smisliti laz u koju cemo verovati. Moramo se drzati za nesto cvrsto, apsolutno, i verovati da je sve relativno. Sve, osim te nase lazi.

Cak i oni malobrojni, promil koji ume da razmislja, nema slobodnu volju jer stvara sliku sveta bez dovoljno podataka.

Emocije? Samo nam srodan bol izaziva emocije, radujemo se samo uspehu nalik nasem. Ucestvujuci u necijoj sreci ili tugi, svako se raduje i place upravo zbog sebe.

 Svakog trenutka kada covek odgovori sa Ne

...bi napravio iskorak ka slobodi. 

Gubljenje oslonca je sloboda.

Sloboda je ljudima neprirodna, pa brze-bolje traze novi oslonac. Kad nadju novi oslonac veruju da su slobodni, u stvari su samo promenili blato.

Kladionica i socijalni status su oslonci coveku koji se plasi pada.

Samo su izgubljeni slobodni, i sposobni da prihvate istinu, ma kakva ona bila.

Oni su i ranjivi, i opasni po svaki sistem zasnovan na lazi. 

Srecom po sistem, nema dovoljno hrabrih ljudi.

Istorija pamti dva hrabra coveka od kojih je jedan potkupljen srebrnjacima a drugi okacen na krst. Svi ostali su prihvatili sistem.

Prelazak iz jednog sistema u drugi vodi kroz oslobodjenje od prvog sistema. Taj tren slobode se ne pamti, ali se pamti osecaj, ma koliko kratko trajao.