Ljubi bliznjega svoga...

...kao sebe samoga.
Kada bi se zadrzali na naslovu, to ne bi bio savet nego kazna.
Najstrasnija osuda.
Lako je voleti Eskima, Busmana, pingvine i delfine, zamisljenog boga i daleka sazvezdja.
Lako je. Samo jednom doneses odluku, i volis. Divis im se, pises im pesme i velicas njihov sjaj.
Lako je voleti sjaj u travi. On nista ne zahteva.
Hajde, cik, pokusaj da volis psa koji ti se jutros popisao u cipele? Komsiju koji je zaglavio bravu na ulazu? Neradnog rodjaka koji te mrzi sto mu ne zaradjujes dovoljno? Lekara koji je promasio dijagnozu jer mu nisi dao dovoljno para? Poreznike koji traze mito? Brata koji pomera medju?
Pokusaj da volis bliznjeg koji ti tuce dete?
Uh...
Srecom, neko je dopisao nastavak "...kao sebe samoga".
Covek nema veceg neprijatelja od sebe. "Sebe" oznacava onoga koji ga tera da cuti kada treba da izjavi ljubav, onoga ko ga nagovara da uzme tudje, da slomi telo od uzaludnog rada, pisa u cipele zlog komsije, osudjuje i kaznjava, mrzi i tera druge da mrze...
Sebe je najteze voleti, ne usudjujem se da glasno kazem: nemoguce.
Covek koji ne zavoli sebe, ne prepozna dobro u sebi, nije sposoban da voli drugoga.
Njemu je, dakle, lako da ispuni naredjenje iz naslova. Voleti druge kao sebe, mrzeti druge kao sebe.
Zivot u mrznji je zivot bez obaveze voljenja, i bez ikakvih briga za sebe i drugoga.
Da li je zivot u mrznji zivot bez ljubavi? Nije. Zivot bez ljubavi i mrznje je praznina.
Zivot u mrznji je dinamican i ispunjen... otrovom.
Moze li, covek koji mrzi, povremeno voleti?

Onaj koji zivi i bez ljubavi i bez mrznje, sa prazninom u sebi, ne moze sebe nicim ispuniti.
Ni ljubavlju, ni mrznjom. Najslicniji je busnom dzaku. Nista se u njemu ne zadrzava. Takav dzak ne moze stajati uspravno.
Onaj ko voli, moze u svoju ljubav dodati mrznju i ipak ostati ceo.
Onaj ko mrzi, moze u sebe dodati jos mrznje, mozda i ljubav; ostace ceo.
Onaj ko je prazan odavno nije ziv.
Prazan dzak je dobar samo onima koji nose prevelik teret, i zele da ga se oslobode. Znaju da se prazan dzak nikada nece prepuniti, i da tako prazan ne osudjuje i ne oseca.
Praznina tada raste, gutajuci sve pred sobom: i mrznju, i ljubav.
Moze li se kakvim cvrstim koncem usiti izbusen dzak? Moze, ali samo odozgo, jer je nemoguce prici drugoj, busnoj strani. Tada se dobija naopak dzak, u koji se teskom mukom mogu ubaciti sitnice, ali se nista ne moze u njemu zadrzati. Jedino resenje je okrenuti dzak naopako. Ali za toliki trud potreban je makar naslov ovog teksta.
Drugo, manje zahtevno resenje, je ne pomerati busan dzak. Zemlja ce mu biti dno, i, ukoliko prihvati zemlju kao deo sebe, moze ponovo postati ceo. Pun. Uspravan.
Ostati na svojoj zemlji je resenje za sve busne dzakove.
Kada malo bolje pogledam sta sve trpamo u sebe, od hrane do informacija, svi smo mi pomalo busni.
Zemlja nudi zivot sa smislom.
Ako je zemlja dobra, upijace svu mrznju, i u dzaku ce se zadrzavati samo ono lagano: ljubav.
Svako rodjenjem dobija komad neba i parce zemlje. Dobija oslonac, lek, hranu... saznanje da jedino vreme razdvaja dobro od loseg.
Na svojoj zemlji covek moze voleti sebe.
Na svojoj zemlji covek moze ispuniti zapoved.
Zemlja nas prihvata jer nas poznaje. Mi smo njeni bliznji.
Kada mi prihvatimo zemlju, prihvatili smo sebe. Tada mozemo celim sebe voleti.

Stena

Iz mene raste pravo uvis, čini se da će dodirnuti nebo. Čudno neotrovan, a iz takvog kamena raste.
Jede moju džigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teške stare stene crpi snagu, neprestano pokušavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kišama poliran ali još uvek ceo, kamen najviše od svega želi da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da će doći trenutak kada će početi da guši stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrđi od drveta.
Tada će se zapitati, nikada ne dovodeći u pitanje konačan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolućen otkotrlja niz liticu, za šta će se koren uhvatiti?
Hoće li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonoćno štitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni čvor u mislima razrešio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen će uvek za sebe naći mesto sa koga će prkositi kiši i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako će znati ?
Hoće li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da rađa?
I kako će znati da nije sa nekog sličnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatiće, doneće odluku da poveruje da je semenka baš sa njegovog drveta došla.
Nije mu prvi put da odluči da veruje.

Okrenuce se ka suncu, pronaci ce na sebi otvor u koji ce skupiti kisnicu, prigrlice tu semen

Skupljace joj kisu i braniti je od vetra.

Kao nekad.

Deo ili ceo

Juce me je vetar rasplakao.
Doneo je miris trulog lisca, odnekud poznat.
Pomesan sa hladnim vazduhom, podsetio me je na nju.
Na miris kose boje badema.
Posle nas su ostale zgrade kao kutije,
i ljudi kao klovnovi izmedju tih zgrada.
Moze se na ulicama cuti njihova sreca.
Nisam se do juce secao mirisa trulog lisca.
Juce me je vetar rasplakao.
Duvao je jako, kao te godine.
Da li je vetar zapamtio imena,
ili je i njih oduvao u proslost,
zajedno sa mojim snovima?
Vetar je doneo miris proslosti,
miris nade, zivota i srece.
Nije sacekao da zaspim
dugim jesenjim snom.
Samo on zna zasto,
doneo te je pre sna.
Juce me je vetar rasplakao.
Vetar oduvek zna.

Otvor

Ljudi se ne menjaju. To sam na teži način naučio.
Svet čine ljudi.
Ako se ljudi ne menjaju, kako se onda može promeniti svet?
Još je važnije pitanje: zašto?.
Menjati druge ljude da bi se dopali nama, ili menjati svet da bi se prilagodio nama, jeste nemoguća misija.
Moderni "učitelji života", koje nazivamo rogobatnim engleskim izrazom koji ne želim ni da izgovorim, govore da ne treba menjati svet i druge ljude, nego da treba promeniti sebe da bismo se, tako promenjeni, udobno uklopili u svet.
Promeniti sebe, da.
Ali,
ljudi se ne menjaju, sećate se?
Mi nismo kaktusi nego ljudi, sto znači da ne možemo promeniti sebe.
Dakle, ljudi su glupi i posledično zli, i svet je sastavljen od ljudi koji su glupi i zli.
A mi smo dobri, lepi i pametni?
Neće biti. Jednako smo sjebani kao svi ostali. Sa pogrešnim sistemom vrednosti, tuđim navikama koje smo prihvatili kao svoje, tuđim mržnjama i tuđim željama.
Kako se mi, glupi i zli, možemo uklopiti medju druge, glupe i zle ljude, i biti srećni u svetu glupih i zlih?
Nikako, dragi moji. Presuda je napisana pre optužnice.
U drugim ljudima možemo videti samo svoje osobine, glupost i zlobu. Ostale osobine su izvan granice saznanja.
Kada sretnemo nekoga ko je sličan nama, dakle glup i zao, reći cemo da smo našli "srodnu dušu". Verovaćemo da je on dobar, lep i pametan, ali ćemo sve vreme znati da gledamo u ogledalo.
To nas neće učiniti boljim, samo će nas dodatno uspavati.
Šta raditi? Kako se izvući iz ovakvog usuda?
Radom.
Teškim, napornim, bolnim radom. Pomagati glupima da to i ostanu, zlima da nastave da budu zli, sjebanom svetu da ostane sjeban. Zahvaljivanjem dželatu za zakucavanje na krst.
Ljudi koje je istorija zapamtila kao dobre su bili duboko nesrećni jer nisu ispunili ono što su vaspitanjem dobili: zlo, mržnju, glupost, zatucanost.
Pokušali su da uče od cveta, vetra, zemlje, boja. Pokušali su da oponašaju nekoga ko nije čovek, verujući da je sreća u prihvatanju.
Nisu oni iz sebe izbacili mržnju i glupost. Nisu iz sebe izbacili malog zavidnog čoveka. Nisu, jer bi prestali da budu ljudi. Nisu, jer se ljudi ne menjaju.
Samo su se otvorili i dozvolili svetu da uđe u njih.
Vatri, vodi, zemlji, vetru. Čak i mraku, hladnoći. Jer, taj mrak i hladnoća su različiti od onih koje čovek u sebi nosi.
Uneli su u sebe deo sveta i njime razblazili sopstveno zlo i glupost.
Kada dođe vreme, u njima ce umreti čovek. Umreće zlo i glupost. Ali sve ono čemu su tokom života postali domacini, ostaće u njima. Oni će nastaviti da žive kao neko drugi, kao priroda, vetar, dan, ljubav.
Jer, ljubav je otvor na čovekovom srcu. Otvor kroz koji prolaze besmrtne stvari, miris zemlje i lepet krila.
Otvor koji je čovek napravio.
Otvorite svoje srce. Vetar će sam doneti ostalo.

Da li ovci treba izbor?

Biti deo,
ili biti ceo?

Izbor je lak?
?
Ili nije?

Da li uopste postoji izbor?
Zasto uvek posle izbora govorimo da smo "lose izabrali jer nismo imali izbora"?
Za koga smisljamo izgovor za los izbor? Za drustvo ili za sebe?
Moze li jedan dobar izbor da neutralise jedan los izbor?
Da li je suprotnost "dobrom izboru" "los izbor"?
Da li je suprotnost pojmu "vreme" rec "nevreme"?
Da li na svetu uopste postoje suprotnosti, ili su svi nasi izbori sa iste strane?
Da li mi, u stvari, celog zivota izbegavamo? Nekoga, nesto, svet, sebe? To bi objasnilo sve one padove, blato na nama i bolne poderotine.

Zasto zivot provodimo pokusavajuci da se dopadnemo drugima? Da li ti "drugi" zasluzuju da se zbog njih celog zivota trudimo? I "drugi" su jednako sjebani kao i mi - sve vreme pokusavaju isto: da se dopadnu drugima. I sta bi bilo, eto, kada bi zaista uspeli da se dopadnemo drugima? Da li bi tada, konacno, prestali da razmisljamo o drugima, i dozvolili sebi da zivimo? Dozvolili sebi da osetimo sasvim mala sasvim ljudska sasvim obicna zadovoljstva, i da im dozvolimo da nam izmame osmehe, skrivene osmehe koje nismo crtali za druge, osmehe koji nisu pravljeni za prodaju?

Umorimo li se ponekad? Znamo li zasto "drugi" ne vole umorne? Da li umor znaci poraz ili kraj? Da li takav kraj moze ikako i ikada biti novi pocetak za umornog coveka? Treba li uopste umornom coveku novi pocetak?

Ako provodimo zivot trudeci se da se sto bolje prikazemo svetu, glumeci sebe u predstavi za druge, koga onda glume profesionalni glumci? Da li glumimo bolje od njih? Zasto samo oni dobijaju oskare? Pa oni su za nas amateri.

Da li smo mi ono sto mislimo da jesmo? Da li smo ono sto zelimo da jesmo? Da li smo ono sto drugi vide u nama?

Znamo li zasto volimo da se vezujemo?
Zasto moramo imati spremljen odgovor na pitanje: ko si ti?
Da li smo ono sto zelimo da jesmo, ili smo ono za sta smo se najcvrsce vezali?
Zasto nas jezik ima reci za sigurnost i pripadanje,  i zasto ne postoji rec za "biti ceo, biti svoj, biti dobro sa sobom, vladati svojim telom, umom, biti svestan svojih zelja"?
Zasto je vezivanje pozitivna asocijacija?
Zasto se trudimo da izgledamo kao grupa kojoj tezimo? Ne odecom, nego treningom, fitnesom, ishranom, zubarom, oblikujemo fizicko telo da bi se precizno uklopili u jedan sloj. Jednom sloju pripada samo jedan fizicki izgled, drugaciji se ne tolerise. Propisano je kako treba da izgleda svaki sloj. Da li se izgledom guramo u neki sloj? Da li je i telo prinudjeno da se menja i osudjeno da glumi japija, budalu, konzervativca, sportistu, poslovnog coveka, ekscentrika, gurmana, prosjaka, naucnika, vernika, rokera...?

Zasto se uzasavamo samoce?
U kom uzrastu i zasto smo postali sebi i sudija i dzelat, a prestali da budemo sebi prijatelj?
Da li je zaista bolje biti neciji ili biti svoj?
Koliko cesto se probudite sa velikim znakom pitanja iznad glave?
I gde i kako uspevate da sakrijete toliki znak pitanja?

Mnogo je pitanja.
Srecom, odgovora ima.
Izbor je lak.

...

...ili nije?

Vatra

Vecina ljudi celog zivota izbegava direktan susret sa vatrom, sa bilo kojim pojavnim oblikom vatre. Hladnoca je nacin opstajanja koji garantuje zivot bez briga, trzavica, stresova... zdrav i dug, bez oscilacija i prejakih emocija. Nose kisobran, oblace se i zive neupadljivo, glasaju za vlast, i jedino cega se plase je promena.

Postoje ljudi koji provedu zivot pokusavajuci da zapale neku vatru. Uglavnom ne znaju zasto, samo slede instinkt. Ne uspevaju, jer je, osim neophodnog instinkta, potrebno i malo razumevanja. Jedan neuspeh za drugim stvara dzangrizavca, mrzitelja, ali nikada iskrenog buntovnika.

Retki su oni koji uspevaju da zapale poneku vatru. Ali njihova sreca nije prevelika, jer se samo retke vatre odrze. Vetrovi i memla, naizmenicno, mogu ugasiti skoro svaku vatru. Ipak, ne odustaju, i svaki plamen koji ugledaju smatraju sopstvenim uspehom. Raduju se tudjem plamenu jednako kao svom, shvatajuci da su sve vatre deo iste celine, konacno i deo nas.
Izgleda da je Prometej u toplini vatre sakrio ljubav, i obe doneo ljudima.

A ja?
Ja sam onaj koji na ledjima nosi kante sa benzinom.
Dolivam gde god mogu.
A mogu.

(Nebo puno svitaca - Bane Djakovic)

Kolibri

Kada kolibri pronadje cvet, ma koliko cvet bio otrovan, on nece otrovati kolibrija.
Mnogi misle da kolibri dovoljno pazljivo jezikom i kljunom izbegava otrov, i vesto uzima samo nektar.


Ja volim da mislim da cvet stiti kolibrija.


Kada jednom napravis takav izbor,
kada odlucis da poverujes da cvet stiti kolibrija,
to ce se stvarno desiti.

Znaces tada ko si, zasto si i kada si.

Ima li covek pravo da izabere po svom srcu?
Da ne prati zakone?
Da bude otrovan cvet, a da ne ubije?

Ako se nikada niste zapitali, mozda ste kolibri a ne cvet.

Zasto kolibri ima izbor da uzme sok i zaobidje otrov?
Ima li cvet taj isti izbor, da ne dozvoli kolibriju da se otruje?

Ima li covek izbor?

Sve ih je isti tvorac stvorio. Od istog su stvoreni. Po svom liku ih je stvorio. Imaju 99% isti dnk.
Ako tvorac ima izbor, mogu li i oni koji su po njegovom liku napravljeni da biraju?

Moze li cvet, ako to pozeli, da odluci da ne otruje kolibrija?

Kolika je snaga zelje? Moze li jedna takva, naizgled nedostizna zelja, da promeni coveka na bolje?
Ako otrovan cvet poveruje da moze da ne ubije, nece vise ubijati.
Ako covek poveruje da moze da ne ubije, nece vise ubijati.