Dug

Rađaju nas dužne. Brzo nas nauče i obaveste da dugujemo bogu dušu, banci novac, državi krv, vlasti pokornost, okolini osmeh i izgled, svojti ponašanje, poniznost uniformi... "To je tako."
Prihvatanje i odrađivanje dugova se zbirno naziva socijalna inteligencija.
To nije inteligencija nego gluma. Tama u svojoj svesnosti, umesto svesnosti u svojoj tami.
Nula nulu proizvodi u jedinicu.

Shvatio sam i način na koji sam neuspešan: većina elektroničara bi od šake delova sklopilo prijemnik, filter, migavac, zujalicu...
Ne vide problem što nema ulaznog filtra ili što izobličava pojačavač, što simetrična probija kroz ceo opseg a harmonici pršte iz antene...
"Ma nema to veze."
Dok drugi postižu rezultate i prodaju uređaje, ja uvećavam dinamiku i frekventni opseg heterodina, podižem osetljivost detektora.
Rezultat mog rada je savršeni mešač, širokopojasno prilagođenje, oscilator bez faznog šuma.

Baš kao kazandžije na Baš Čaršiji: prvi iseče cev, navari dno i proda džezvu,
dok drugi nedeljama kucka ukrase i pretvara lim u umetnost.
I u lično zadovoljstvo. :)
Nije to pitanje savršenstva, stvar je prečesto u goloj ispravnosti.

Pesnik koji peva na starom maršalu u svom podrumu uživa u muzici, stvaranju, peva za bogove i oseća vezu sa bogovima.
Kao dete koje se potpuno unese i uživi u igru; kao zaljubljeni koji postaju slepi za "stvaran" svet.
Koji je svet zaista stvaran? Onaj koji odaberemo, govore mudri.

Kada isti pesnik uđe u studio, svadbarski šator, kafanu, on prekida vezu i sa sobom i sa bogovima i postaje trgovac koji (jednako sebi naivnim) ljudima prodaje goli rad.
Preprodaje ono što je lično i besplatno od bogova dobio.
Više ne svira i ne peva sa zadovoljstvom, za sebe i za bogove, nego sa mukom, za novac.

To su, čini se, dve različite biološke vrste.

Veštačka inteligencija

Ovih dana su svi memorijski nosači višestruko poskupeli.
Razlog je taj da su proizvođači memorijskih čipova unapred rasprodali višegodišnju svetsku proizvodnju, za potrebe proširenja veštačke inteligencije.
Da nahrane monstruma, jelte.

Ne znamo šta bi tako proširena AI radila, nejasno je i šta trenutno radi,
ali je objavljeno da će, za njeno napajanje, biti potrebno dvostruko više struje nego što imamo.
Manji deo će biti obezbeđen gradnjom nuklearnih elektrana, a veći, čujemo predloge, vraćanjem stanovništva u devetnaesti vek.

Danas gledamo: ubrzano se gasi infrastruktura, ponegde razara, a najčešće sabotira. Ako domoroci odbiju da sami sruše, predaće je stranim rušiocima na ime duga (baš svako je nekome dužan).
Gase se i zatvaraju fabrike, truje zemlja i naseljava neprijateljskim stanovništvom. Geometrijski pada broj ljudi, "cenjenih potrošača", i smanjuje natalitet brojnim simulacijama ratova protiv vidljivih i naročito nevidljivih, i još brojnijim surogatima života.
Poslednja milijarda će biti hranjena i vakcinisana kao pilad u kavezima, živeće u kamenom dobu, zabavljeni i bez znanja, a od 21. veka će imati samo ekrane. Puno kamera i ekrana.

- Pa, koga će, onda, da kontroliše nadograđena AI?
- Preživelu "zlatnu milijardu", rulju bez znanja.
- A ko će kontrolisati AI?
- Elita.

Za par generacija pučina neće imati ni svest ni znanje, i neće razumeti kako Veliki Brat vidi baš svaki pokret i direktno im se obraća. Hrabriji će se, uzalud, usuditi da obore poneku banderu sa huavej opremom na vrhu i izlome kameru, ali time neće ugroziti sistem nego sebe.
U cirkusu opasnost ne dolazi od iskeženih zveri, nego od nasmejanih klovnova.



Nuklearni rat je sitnica u odnosu na alternativu.

Udri bogataša

U zemlji u kojoj sirotiљa glasa za milionere,
(sirotiљa je pogrdan izraz za one koji nisu dovoljno sposobni, nisu dovoљno snalažљivi, nisu se na vreme učlanili i nisu kupili bembaru do grada i smarta do prodavnice)
privlači me izlog sa neobičnim cenama.
U izlogu patike, uglavnom firmirane, a cene od 10 do 60. Najskuplje su 60, a gle, one od 10 mi, na iskusan pogled maratonca koji ih je baš puno iscepao, izgledaju bolje od onih od 60.
Ulazim i pitam koja je valuta u pitanju - dinari svakako nisu, da li su evri, funte, dolari...?
Procenti, ljubazno mi odgovara prodavac. I nastavlja:
To su procenti koji pokazuju koliki je popust. Konačne cene možete dobiti tek kad izaberete i donesete patike na kasu.

*******

Gledam popust za pivo, cena je istaknuta u nekoj baš jakoj boji (ne znam tačno kojoj), i rešim da kupim punu kesu. Neće da se baci, ma kakvi, neće stići ni da se prehladi.
Sračunavam cenu i spremam keš, ali mi na kasi traže značajno više para. Gde sam pogrešio, pitam?
Pa to je cena za vlasnike lojaliti kartice.
Vi niste naš lojalista, nemate našu karticu, i zato vaše pivo košta 50% više.
Zovem podršku i objašnjavam da zakon o zabrani diskriminacije u ovoj raspaloj zemlji još uvek važi,
nude mi da se prijavim kao lojalista i dobijem lojaliti karticu koja će mi omogućiti kupovinu po privilegovanim cenama.
Pitam ih da li razumeju da me nagovaraju na učestvovanje u krivičnom delu,
i obaveštavam ih da ću pitati advokata kakva mi je matematika da ih tužim za diskriminaciju.
Stižu me ružne reči i pretnje.

Pa sad nešto razmišljam, da li sam sirotiљa, lojalista ili ćaci?

https://youtu.be/ejVQfWa62Uk?list=RDejVQfWa62Uk&t=107

Znojava

Ne znam ni kada ni gde ću biti kada se ovo završi.
A završiće se jedino kako može.
Nemoj neko da se zajebo da ne privede sudu Znojavu Suzanu.
Moguće je da je ona (DGSE) veći krivac od Shiptara Ace.
https://youtu.be/bLn8KmEJ2FM

Neispavan

Jutros sam baš poranio. Probudio me neki ranoranilac, besposlen vredan i zaslužan, i smejao mi se u slušalicu što još spavam iako je svanulo. Uključio sam podsetnik da ga nazovem popodne, oko tri, da mu se ismejem u slušalicu što spava iako je odavno svanulo.
Izašao sam u sivilo i zaključio da je čak i mrak bolji. Sivo nebo, sive ulice, sivi pogledi...
Otečena lica, tup pogled koji ne vidi ni levo ni desno, udaraju kao kugle u fliperu.
Obrijani milimetar ispod kože, na brzinu, sa tragovima paste na licu. Izglancane šimike, uredna frizura, brzim, skoro trčećim hodom žure na prevoz, ne nalazeći vremena da se zapitaju.
Oni baš uspešni, jednako natečeni od nedostatka sna, ulaze u džipove i odlaze da se i danas prodaju. Skuplje od drugih, naravno, džip se neće sam otplatiti.
Ka školi trče deca koja kasne, sa preteškim torbama na leđima i vidljivom krivicom na licu, pretrčavaju ispred džipova nesvesni da ih je otrovna mašina već ujela; jede ih brže nego što rastu.
U autobusu gužva, pribijen uz šipku slušam vozača koji na nepoznatom jeziku nadjačava ceo autobus pričajući u mikrofon.
Na poznatoj raskrsnici nema prosjaka, i njima je rano. Stavljam džezvu i uključujem dan.

Bonton

Kada neko javno objavi tekst,
očekuje da se čitalac, u komentaru, sa uvažavanjem obrati njemu, lično i sa poštovanjem, i odgovoriti nežno i sa zadrškom.
Otkud taj kompleks? Bonton?
Nepotrebno. Suvišno. Nekorisno. Neefikasno.
Kada napišem glupost, razumem da kritika te gluposti nije kritika mene.
Ljudi se sporazumevaju rečima. Oni baš talentovani pogledima, gestovima, sakrivenim značenjima.
Obični ljudi tek razgovaraju.
Kada napišem glupost i dobijem kritiku, jasno je da je to kritika napisane gluposti.
Nije kritika Mene.

To nije slučaj na mrežama. Tamo se napad na napisano smatra napadom na autora.
Kritika, negativno komentarisanje, primedba, ukazivanje na greške,
čak obično pitanje da pojasni napisano,
se smatra napadom.

Da li smo zaboravili da razgovaramo?
Da li su nas mreže učinile Velikima, onima čije se ne poriču?
Kada smo se i zašto pokvarili?

Da li je na mrežama prisutna raja koja inače ne ume da razgovara,
pa je na mreži otkrila da mogu da budu kraljevi?
Da li su društvene mreže postale azil za ljude koji ne umeju da se ponašaju u društvu?

Tako se na mrežama stvaraju gurui, vođe, ljudi koji dozvoljavaju samo hvaljenje i odobravanje,
poltronstvo, ulizištvo, podaništvo.

I tu se formira simbioza: jedni su došli da govore Velike Istine,
drugi da ih hvale, obožavaju, tapšu i lajkuju.
To ponašanje nazivaju bonton.
I jedni i drugi ozbiljno nisu normalni.
Naravno, to im je zabranjeno reći.

Slutim da su tako propali Atina i Rim, Persija i Misir.
Ako, neka su.
I današnje mreže će.

Uzemljenje

Realno, bilo je više nego dovoljno.
Sve što je stajalo ispred mene sam završio. Sve što je trebalo sam ostvario, video, osetio... Završeno je, svrha se ispunila.
Kada bih ostao, ništa vredno života me ne bi čekalo. Bilo bi potrebno naći novi smisao, novu svrhu, novi cilj, ovaj put kratkoročni,
za čije je dostizanje više nije potrebna snaga, moć, bistar i mlad um.
Zvuči kao kiselo grožđe.
Nije.
To je odluka još uvek jakog.

Jednom sam trčao uličnu trku na 10km, i nisam prepoznao oznaku kod koje se treba okrenuti nazad, magistralom do Banjice,
pa sam nastavio da trčim trku na 21km.
Nisam zbog te greške bio diskvalifikovan, i čak sam osvojio medalju.
Gledao sam sportiste oko sebe i jasno video da nisu tu zbog sporta, nego zbog pobede.
Oni ne vole sport, trku,
nego pobedu, medalju.
Našli su se u pogrešnoj trci.
U sportu koji ne vole.
U pogrešnom životu.
Ko silom produži sebi život rizikuje dugu i agoničnu starost.
Čuvaj se ovog, čuvaj se onog, na kraju umreš očuvan.
Nesklad između potreba, stvarnih ljudskih potreba,
i želja, umišljenih i medijski stvorenih želja,
je precizan recept za nesreću.