RAW

Postoje nivoi.
Ne dodiruju se.
Život na uglađenom nivou, gde je važan pogled, reć, romantični stihovi, nežna muzika,
prezire život pornografije, hevi metala, direktnih reči, snažnih izraza...
Svaki nivo ima svoju istinu, ali se međusobno smatraju prevarantima, propalicama, robovima.

Prvima je istina sakrivena u formi, ne može je isprljati pogled, dodir, vide smisao u nežnom raspakivanju istine.
Doterani, naparfemisani, sa manirima, blistavim izgledom i stvarima koje drugi vole. Pevuše njišući se uz vino i gitaru, nežne melodije uz nežni izgled.

Drugi istinu (ono što zovu istinom jer su njihove istine negacije), nose kao baklju, kao bič, preziru formu toliko da i sopstvenu urušavaju. Veruju da je potrebno buditi i bičevati ljude istinom, ne shvatajući da je istina jednog bića samo njegova, i ne može se primiti kod drugog, ne može se deliti.

Propisan javni moral zahteva isto - lep osmeh, nežnu muziku, eleganciju, gospodske manire...
Mnogi iza uglađenosti i besprekorno opeglane uniforme vide upravnika logora, karnivora i ubicu. Distorzija nastala između forme i suštine razara potrebu za lepim, za formom kao načinom mimikrije, prevare i laži.

Anarhija hijerarhije je suprotstavljena hijerarhiji anarhije. Suprotni sistemi su, po konačnom ishodu, jednaki - dok traju drže čoveka uspravnim, a pred pad pokazuju da im je jedini i zajednički sadržaj gnusna laž.

Oluja

Neko planira, izračunava i predviđa koji će vetar dunuti.
Neko čeka bilo kakav vetar, i okreće jedra u skladu sa prilikama. Ili neprilikama.
Neko čvrsto drži jedro i ne dozvoljava mu da mrdne. Ljut je na vetar koji menja pravac.
Neko je odvezao jedro i dozvoljava vetru da ga vrti kako hoće.
Neko je na jedro nacrtao zastavu i pozerski čeka dostojanstvenu propast.
Neko je odbacio jedro jer mu ne treba.

Svako različito čeka vetar. A vetar ne mari, sebi je dovoljan.

Budućnost je ranije bila lepša

Vreme ubrzava. Razlika između teorija zavera i stvarnosti je šest meseci. Bliskoistočni ratovi su se proširili na srednji istok, od nedavno i na prenaseljeni daleki istok. Zaraćenim stranama oružjem pomažu svetske sile, i to bez velikih troškova, pa se ratovi se manje-više vode dalekometnim balističkim raketama, razarajući civilne ciljeve i energetiku, jer bi bilo teško i skupo pokrenuti mase u pešadijske ratove. Šta rade civili? Napuštaju teritoriju, trajno odlaze i kreću ka Evropi. Nekada su se ljudi izjašnjavali kao pripadnici doline, regije, cara, religije... Posle su izmislili nacije pa su im granice postale tesne. Uvek je postojala podela, boksovi, kutije u koje smo se gurali, ili u kojesu nas drugi smeštali. Podele su, iako ljudski duboko pogrešne, virus koji je veštački instaliran. Podele su univerzalna konstanta. Zato je fašizam, podela na "mi" i "oni", toliko uspešan. Ako navijaš za neki klub, to jeste fašizam. Ako mrziš drugi klub, to je šovinizam. Ako voliš sve naše (opet Mi, Naše) to je patriotizam. Ako mrzimo svoje, onda smo drugosrbijanci :)

Miris tišine posle oluje

Život je knjiga koju nikada ne objavimo nego je stalno dopisujemo. Nisu sva poglavlja istog žanra. Život je pisanje, nikada čitanje. Kriterijum pismenosti je spuštanjem proseka toliko pao da, kad sretneš nekoga ko razlikuje "jer" od "jel", nazoveš ga intelektualcem. Hrabri ljudi se žene devojkama koje vole. Manje hrabri devojkama koje njih vole. Prvi su bar neko vreme zadovoljni, drugi su bar neko vreme uspešni. Ko su onda srećni? To su oni koji umeju da razlikuju klozet od spavače sobe, kuhinju od dnevne, kafanu od stadiona. Kafana je mesto na kojem piješ, stadion mesto na kojem povraćaš. Metabolizam traži prostor. Ko pomeša prostorije, makar sve bile u zlatu i mahagoniju, postaje hodajuća nesreća. Neko planira i predviđa koji će vetar dunuti. Neko čeka vetar i okreće jedra u pravcu vetra. Neko čvrsto drži jedro i ne dozvoljava mu da mrdne, ma koliko se vetar menjao. Neko je odvezao jedro i dozvoljava vetru da okreće jedro. Neko je umesto jedra okačio zastavu i pozerski priželjkuje dostojanstvenu propast. Neko je odbacio jedro jer mu ne treba. Svako različito čeka vetar. A vetar ne mari za jedrilice, sam sebi je dovoljan. Nekad upoznavanje približi ljude, nekad ih snažno odgurne jedno od drugog. Čega se više bojiš?

Kopča

Ne treba čekati da te svet ispljune, da te izbaci iz sebe kao svarenog parazita i poklopi kamenom.
Umesto toga, treba se odreći sveta. Malo po malo, ne sme naglo, i ispašćeš iz njega bez porođajnih bolova, oslobođen tereta, ne osetivši.
Obiđeš fabriku mesnih prerađevina, izokola, izdaleka, i trajno izgubiš želju da ikada više zagrizeš.
Nabaviš dioptriju i počneš da čitaš sitna slova. Prestaneš da kupuješ namirnice koje sadrže crve. Zatim naučiš nešto o aditivima, i pitaš se zašto bi iko normalan takve stvari dodavao u hranu. Ključna reč je "normalan".
Ne skidajući dioptriju pročitaš sastav šampona, sapuna, nađeš azbest u pasti za zube, puderu za bebe, i zaključiš da su u šamponu polufabrikati nekoliko bojnih otrova.
Odeš u mesaru, ljubazan prodavac kaže: još je toplo, jutros smo klali. Prestaneš da kupuješ meso.
Odeš na pijacu po voće i povrće, tek uveče shvatiš da svetli pod UV lampom.
Kupiš bademe, spakuju ti koštice od kajsija, gram badema gram zlata.
Pređeš na mleko, zatim izguglaš da mleko daje krava kojoj ubiju tele.
Brašno, hleb, pa to je rešenje. Na sastavu piše da je dodat dondon aditiv: dolazi iz Kine i pravi se kuvanjem kose, dlaka i noktiju.
Nabereš maslačak, onda u korpi nađeš uginule pčele koje su ga jele.
Otvoriš sajt ekologije, piše da kad uključiš samo sijalicu i tv, sagoriš tonu uglja dnevno.
Sretneš popa, pitaš u šta smo se to pretvorili, on kaže: doći ću u nedelju da ti okadim, spremi pesetevra i kilo rakije (pesetevra je u biranim krugovima odavno jedna reč).
Posao koji radiš prvi put sagledavaš izdaleka i neopozivo zaključuješ da doprinosi patnji u svetu.
Druženje je spas. Ne uz sok, odavno u njemu nema voća, pa zato uz pivo. Ali u pivo se, umesto ječma, melje kukuruzna krupica, od onog žutog hibrida od kojeg deca imaju alergije. Neka, ne treba, rakiju ću.
Razgovor je u doba efikasnosti dobio svrhu: ako nemaš da mi daš položaj, pare, preporuku, nije problem, možeš da mi budeš žirant.
Počneš da piješ sam. Pronađe te pesma, tražiš ponovo - plati ili ćemo najglasnije da drndamo nešto suprotno.
I tako se, korak po korak, odluka po odluka, saznanje po saznanje, kidaš veze i odričeš jednog po jednog dela sveta.
Možda ne sveta nego civilizacije, ali civilizacija je zarobila svet. Dobar svet više nema šta da ponudi, pruži, da pokloni, neki čist izvor ili prerodio vrt; možda bi se našlo gde, ali je teško naći kome.
Zato će, iako mu to nije priroda, da se strese kao pokislo kuče. Ja ču tada biti daleko, na sigurnom.

https://youtu.be/WFxDOV6IwHk

Ekstropija

Ne možeš shvatiti ljubav, možeš samo osetiti.

Nikada nečiju prema tebi.
Možeš osetiti samo svoju ljubav. Prema nekome ili nečemu.

Čovek je sam.
Osim kad voli.

Космос 2553

Uzrok, suština i koren civilizacije je pohlepa. Potreba da se uzme nepotrebno, a nepotrebno je uvek tuđe.
Adam i Eva su bili neumereni. Rečeno im je: uzmite sve, osim drveta koje nije vaše.
I danas nas iz izloga i ekrana nagovaraju: budi ti bog, ma pusti boga i budi ti bog.
Posledica su ratovi - baš svi, vekovima unazad, se svode na borbu elita protiv sopstvenih masa.

Čovek nema vlast nad drugim čovekom, niti je želi. Onaj ko želi nema vlast nad sobom.

Izdaleka gledano, čovek stvara državu jer teži uređenoj strukturi. A istina je da teži rajskom vrtu.
Država, kao ljudska tvorevina, je suprotna raju. U njoj mali čovek uvodi pravila i zakone koje bog nije imao, pa će ih narediti i disciplinovano sprovesti. Tako čovek staje na mesto boga i gubi potrebu da ga traži.
Slobodan je, i to je nepodnošljivo.
Zato traži đavola. U svemu oko sebe, ne tako često i u sebi, traži i prepoznaje loše, negativno, zlo, opasnost, pogrešnu stranu... Đavola.
Naravno da pronalazi. I bog i đavo su u svemu, dovoljno ih je potražiti.
Knjige kažu da je smisao života traženje boga,
ali su mediji jači, nagovaraju na traženje suprotnog.

Novi sinonim za gubljenje kontrole: Kosmos2553.