Der teil und das ganze (deo i ceo)

Svi glume. Imaju lep avatar da bi drugima udovoljili, da bi svet video i da su dobri i da su dobro.
Slikaju se pored vrednih stvari - neuspešni na sajmu automobila pored tuđih automobila, uspešni pored sopstvenog nabudženog polovnjaka.
Namešteni širok osmeh i pogrešno vezana kravata.

Slikaju se pored skupog motora, skupog restorana, skupog pevača... trude se da u kadru bude vidljivo ono što je drugima vredno, ime, marka, brend.

Stariji su provalili foru i na rasprodajama kupuju zvučnike i pojačala; tepih, stari trosed i fotelju, a zatim nazovu sebe audiofilima. Umesto dva semestra, prostom kupovinom audio opreme stvore sebi identitet, i preko noći nekadašnji Niko postaje veliki znalac, poznavalac, ekspert, kritičar, doktor prednaponski vođene termoelektronske emisije, nikvistovih kriterijuma i nagoaka krive, omiljeni gost. Jednako jadni dolaze sa diskovima da bi posle pola sata slušanja i dvatri pelinkovca komentarisali akustičku punoću usmerene slike i naglašenu simetričnu fazu zvučne definicije kvadratne prenosne funkcije negativne povratne sprege.
Suština je u praznoslovlju.
I u novcu. Ja tebi bovere za 1200e, ti meni Torensa za 1200e. Ukupna razmena je 2400e? Odrasti, bilans je nula, i jedno i drugo se na limundu uzalud nude za po 1200e (a ne bi otišli za toliko dinara).

Jedni drugima procenjuju vrednost opreme na više evra nego što su ikada na gomili videli.

Mladi Niko ponovljenim odlaskom na stadion dobija poziv da postane Neko. Kupio je do sada dve karte za navijačku tribinu, i obukao se u bojama kluba. Slika na mreži više nije "sam iz klozeta" nego sa bakljade na tribini, zagrljen sa BFF u kapuljači.

https://youtu.be/yoqhTcZME4w

Škola je fabrika podanika, čuvara sistema.
Oni koji doguraju do visokog zvanja neće to priznati.
Oni bez zvanja nemaju moć.
Škola dobro razume da ne mogu svi da nauče, to je stvar biologije, ali su joj svi potrebni.
Zato i glupima daje kakvegod diplome - diploma je priznanje vrednosti, ali i obavezujuća priznanica koju daje robovlasnik.
Braneći robovlasnika i njegove interese, rob brani dodeljenu mu diplomu.

Znanje dolazi iz sumnje i završava verovanjem. U malim količinama ruši, u velikim gradi.

Terorizam

Kada ti Tajson uđe u ring, poštovaćeš pravila, navući meke rukavice i pokušati da mu dohvatiš bradu?
Ne, nikako.
Šutnućeš ga u jaja, gurnuti mu olovku kroz oko, pobeći...
Protivnici iste kategorije se mogu boriti po pravilima, zabavljati publiku i navijače ponavljajućim udaranjem u glavu.
Nesrazmerno slabiji mora primeniti terorizam da bi stvorio priliku za opstanak.
Terorizam je legitiman način borbe.

Terorista će razoriti nesrazmerno sopstvenoj snazi?
Jednako kao bomba koja pada na njegovu decu.

Ili nadstrešnica.

https://youtu.be/FUP2m5mw9EM

Verovanje u bibliju je verovanje u jevrejski mit.
Verovanje u čula je plitki hedonizam.
Verovanje u novac i moć su okovi srebroljublja i slavoljublja.
Verovanje u novinske naslove i uniforme je robovska potčinjenost volje.

Verovanje u dobrotu i ljubav je naivnost - to je verovanje u dobrog boga, snagu koja je stvorila svet.
Velika je sreća izabrati sebi dobrog boga.

Sto godina kome

Da li je bilo malo? Nedovoljno? Kratko?
Nikako.
Iako naizgled kraće traje, više vredi pet minuta vožnje nego pet sati čekanja na nju.
Dobijali smo puno. Koliko smo od dobijenog uzeli? Nikad dovoljno, zato što nismo prepoznali.
Umesto prihvatanja dobijenog, čekali smo sopstvena očekivanja, i čudili se što umesto njih dolazi nešto pogrešno.
Nije bilo pogrešno.
To što je dolazilo je bio život.
Neprepoznat je prošao pored nas.

https://www.youtube.com/watch?v=LqC6Mrjv_AE

"Pa šta su ti rekli? A šta si ti njima rekao? A oni?  Ma ja ne bih tako, ja bih im rekao pa nek vide..."
Izmišljeni događaj, zamišljeni dijalog. San. Koma. 
Mnogi provode vek u komi misleći da žive. Naguraju po sto godina kome: "imao se rašta roditi".
Ma nikako.
Život ponekad može biti san, ali san nikada ne može da bude život.
Više vredi godina budnog svesnog života,
nego sto godina kome.

Bacanje soli u more

Ne može se izdati tuđa ideja. Može samo svoja.
Tuđi plan, sistem vrednosti, tuđa namera, želja...
Ne može čovek izdati drugog. Samo sebe.
To je ono što ljudi rade.
Ponekad simpatizere, saradnike,
čak i saveznike,
sasvim neopravdano smatramo delom sebe.
Prisvajamo.
Ne da bismo njima učinili dobro,
nego da bismo mi bili veći.

A kada oni koji nisu bili deo, 
osim u našem umišljaju i želji,
prestanu da budu deo,
iz lične povrede proglasimo izdaju i izdajnike.
Odgurnemo od sebe povremene saradnike, simpatizere, saveznike,
pretvarajući ih u neprijatelje.

https://youtu.be/A7Rc_evBgl8

Izdati sebe je jedina izdaja.
Svoje želje, ljubavi, namere, vrednosti.
Svet je natopljen izdajom, pliva u njoj.

Galerija

Umetnost nije stvoreno nego stvaranje. Nije ni kopiranje, falsifikovanje.
Umetnost nije slika cveta, ali cvet koji crtač gleda jeste umetnost. Stvorio ga je najveći među nama, umetnik koji je stvorio i svet i sve u njemu.
Crtež mrtve prirode nije umetnost. Kao ni isklesan torzo antičkog junaka. Ali mrtva priroda, mrtvo grozan izraz, jeste umetničko delo, jednako kao i čovek koji je pozirao vajaru.

https://youtu.be/RCbs0jiGacQ

Umetnosti u gradu nema, sviraju samo fine zapadne instrumente, i akordi su zapadni, odeća zapadna. Sviraju za goste koji se stide roditelja seljaka. Jedu zapadnu hranu, puštaju i farbaju kosu, nokte, smeta im ali ne priznaju zato što se drugima sviđa. Takve ih puštaju u muzeje, galerije, idu da gledaju nacrtano cveće, od metala izlivenu jabuku, u kamenu isklesan starac koji hrani ptice... Gledaju i dive se veštini i talentu umetnika koji su svojim radom stvorili mrtvu prirodu, zalazak sunca, pojilo pored izvora, bistu devojke... Dive se lepoti koju su umetnici stvorili.
Oni koji su postali slavni za života su dobro naplatili talenat. Drugima su kolekcionari uvećavali vrednost, prodajući međusobno, na aukcijama, za basnoslovne sume. Ja tebi skulpturu za milion, ti meni sliku za milion, tu nikakvih para nema i nije nikada bilo. Iluzija vrednosti umetničkih predmeta raste u medijima i dolazi na naslovne strane. Puk gleda oduševljen, privučen ne samim predmetom nego milionima, navija, otvorenih usta sluša stručnjake koji u kamere govore o dubokoj ekspresiji i uticaju postmoderne na stvaranje prefinjenog umetničkog dela. Počinju prepričavanja, školski zadaci, tv emisije, i tek tada počinju prvi veliki novci da se okreću. Ko zna igru ne otkriva je jer želi da i on odigra bar jedan krug.

Zašto ljudi ulaze u galerije? Šta traže? Lepotu u kovanom metalu? Inspiraciju, istinu?
Pa na travnjaku ispred galerije živi božji cvet, puž, veverica... Jedina umetnost je napolju, levo i desno od poljskog wc-a.
Šta je u galeriji? Kovani metal, umazan papir, obojeno platno. Loš falsifikat, kopija umetnosti.
Isto kao moda. Pervertirana stvarnost. Dizajnere mediji nazivaju umetnicima.
Jer moda nije kad nosiš ono što voliš, ono što ti se sviđa.
Moda je kad nosiš ono što se drugima sviđa.

Dijalektika

Konačnu, celu istinu, ne možeš znati. Nije ti dato.
Veruješ da znaš ukus jabuke, čorbastog pasulja, boju mora, neba... Probao si, ubedio sebe da znaš, zatim ubeđuješ druge da znaš.
Da si vlasnik istine.
Naravno da ne znaš. Svaka jabuka je drugačija, jučerašnji pasulj danas ima drugačiji ukus, svakog dana je drugačije more.
Istina je trenutna.
Dogmata je vezan za jednu istinu i drži je da je udarci istine ne potope.
Mudrac u sebi ima mesta za nove istine. Stare, kojima je istekao rok, čuva kao iskustvo i od njih uči.

Svesno biće je svesno svoje svrhe. Svesno je da sa razlogom živi. Svesno da mu je neko kupio kartu, ulaznicu. Tu je sa zadatkom, misijom.

Nesvestan živi bez cilja, pluta i srlja bez svrhe, kao kugla u fliperu.
Može li kugla u fliperu da bude svesna igrača? A tek konstruktora flipera?

Ne može niko biti svestan boga.
Ali biti svestan svog udela jeste moguće. Svoje svrhe na Zemlji.

Ljudska svesnost je znati gde (i zašto) se nalaziš u odnosu na svog boga. Da li si mu sluga ili očekuješ da ti služi i izvršava tvoju volju. 
Možda ste saveznici? Prijatelji? 
Da li zoveš boga kada ideš u rat ili kada gradiš kuću?
Ili kada naspeš čašicu viška?

https://youtu.be/1D3vKnfd2YM

Bez rukavica

Tranzicija nas je naučila da vesti treba čitati između redova.
U napisanim redovima do sada nije pisalo ništa vredno čitanja.
Sve što je vredno bilo je napisano između, i samo su vešti umeli da pažljivim čitanjem između redova dođu do pravih informacija.

Promenilo se vreme.
Pravi čitaoci po navici traže vesti između redova, ali ne nalaze bogznašta,
jer se prave vesti nalaze upravo u naslovima i tekstovima.
A kada naslov i tekst baš ničim nisu povezani, i to je vest.

Vesti su neverovatne i sablažnjuju čitaoce, ali iskusni čitaoci ih ne registruju nego i dalje traže skriveni smisao između redova.

Nema više skrivenog smisla. Prodati smo. Poniženi. Poraženi.

https://youtu.be/GZvPoE0EH1o