Sto godina kome

Da li je bilo malo? Nedovoljno? Kratko?
Nikako.
Iako naizgled kraće traje, više vredi pet minuta vožnje nego pet sati čekanja na nju.
Dobijali smo puno. Koliko smo od dobijenog uzeli? Nikad dovoljno, zato što nismo prepoznali.
Umesto prihvatanja dobijenog, čekali smo sopstvena očekivanja, i čudili se što umesto njih dolazi nešto pogrešno.
Nije bilo pogrešno.
To što je dolazilo je bio život.
Neprepoznat je prošao pored nas.

https://www.youtube.com/watch?v=LqC6Mrjv_AE

"Pa šta su ti rekli? A šta si ti njima rekao? A oni?  Ma ja ne bih tako, ja bih im rekao pa nek vide..."
Izmišljeni događaj, zamišljeni dijalog. San. Koma. 
Mnogi provode vek u komi misleći da žive. Naguraju po sto godina kome: "imao se rašta roditi".
Ma nikako.
Život ponekad može biti san, ali san nikada ne može da bude život.
Više vredi godina budnog svesnog života,
nego sto godina kome.

Bacanje soli u more

Ne može se izdati tuđa ideja. Može samo svoja.
Tuđi plan, sistem vrednosti, tuđa namera, želja...
Ne može čovek izdati drugog. Samo sebe.
To je ono što ljudi rade.
Ponekad simpatizere, saradnike,
čak i saveznike,
sasvim neopravdano smatramo delom sebe.
Prisvajamo.
Ne da bismo njima učinili dobro,
nego da bismo mi bili veći.

A kada oni koji nisu bili deo, 
osim u našem umišljaju i želji,
prestanu da budu deo,
iz lične povrede proglasimo izdaju i izdajnike.
Odgurnemo od sebe povremene saradnike, simpatizere, saveznike,
pretvarajući ih u neprijatelje.

https://youtu.be/A7Rc_evBgl8

Izdati sebe je jedina izdaja.
Svoje želje, ljubavi, namere, vrednosti.
Svet je natopljen izdajom, pliva u njoj.

Galerija

Umetnost nije stvoreno nego stvaranje. Nije ni kopiranje, falsifikovanje.
Umetnost nije slika cveta, ali cvet koji crtač gleda jeste umetnost. Stvorio ga je najveći među nama, umetnik koji je stvorio i svet i sve u njemu.
Crtež mrtve prirode nije umetnost. Kao ni isklesan torzo antičkog junaka. Ali mrtva priroda, mrtvo grozan izraz, jeste umetničko delo, jednako kao i čovek koji je pozirao vajaru.

https://youtu.be/RCbs0jiGacQ

Umetnosti u gradu nema, sviraju samo fine zapadne instrumente, i akordi su zapadni, odeća zapadna. Sviraju za goste koji se stide roditelja seljaka. Jedu zapadnu hranu, puštaju i farbaju kosu, nokte, smeta im ali ne priznaju zato što se drugima sviđa. Takve ih puštaju u muzeje, galerije, idu da gledaju nacrtano cveće, od metala izlivenu jabuku, u kamenu isklesan starac koji hrani ptice... Gledaju i dive se veštini i talentu umetnika koji su svojim radom stvorili mrtvu prirodu, zalazak sunca, pojilo pored izvora, bistu devojke... Dive se lepoti koju su umetnici stvorili.
Oni koji su postali slavni za života su dobro naplatili talenat. Drugima su kolekcionari uvećavali vrednost, prodajući međusobno, na aukcijama, za basnoslovne sume. Ja tebi skulpturu za milion, ti meni sliku za milion, tu nikakvih para nema i nije nikada bilo. Iluzija vrednosti umetničkih predmeta raste u medijima i dolazi na naslovne strane. Puk gleda oduševljen, privučen ne samim predmetom nego milionima, navija, otvorenih usta sluša stručnjake koji u kamere govore o dubokoj ekspresiji i uticaju postmoderne na stvaranje prefinjenog umetničkog dela. Počinju prepričavanja, školski zadaci, tv emisije, i tek tada počinju prvi veliki novci da se okreću. Ko zna igru ne otkriva je jer želi da i on odigra bar jedan krug.

Zašto ljudi ulaze u galerije? Šta traže? Lepotu u kovanom metalu? Inspiraciju, istinu?
Pa na travnjaku ispred galerije živi božji cvet, puž, veverica... Jedina umetnost je napolju, levo i desno od poljskog wc-a.
Šta je u galeriji? Kovani metal, umazan papir, obojeno platno. Loš falsifikat, kopija umetnosti.
Isto kao moda. Pervertirana stvarnost. Dizajnere mediji nazivaju umetnicima.
Jer moda nije kad nosiš ono što voliš, ono što ti se sviđa.
Moda je kad nosiš ono što se drugima sviđa.

Dijalektika

Konačnu, celu istinu, ne možeš znati. Nije ti dato.
Veruješ da znaš ukus jabuke, čorbastog pasulja, boju mora, neba... Probao si, ubedio sebe da znaš, zatim ubeđuješ druge da znaš.
Da si vlasnik istine.
Naravno da ne znaš. Svaka jabuka je drugačija, jučerašnji pasulj danas ima drugačiji ukus, svakog dana je drugačije more.
Istina je trenutna.
Dogmata je vezan za jednu istinu i drži je da je udarci istine ne potope.
Mudrac u sebi ima mesta za nove istine. Stare, kojima je istekao rok, čuva kao iskustvo i od njih uči.

Svesno biće je svesno svoje svrhe. Svesno je da sa razlogom živi. Svesno da mu je neko kupio kartu, ulaznicu. Tu je sa zadatkom, misijom.

Nesvestan živi bez cilja, pluta i srlja bez svrhe, kao kugla u fliperu.
Može li kugla u fliperu da bude svesna igrača? A tek konstruktora flipera?

Ne može niko biti svestan boga.
Ali biti svestan svog udela jeste moguće. Svoje svrhe na Zemlji.

Ljudska svesnost je znati gde (i zašto) se nalaziš u odnosu na svog boga. Da li si mu sluga ili očekuješ da ti služi i izvršava tvoju volju. 
Možda ste saveznici? Prijatelji? 
Da li zoveš boga kada ideš u rat ili kada gradiš kuću?
Ili kada naspeš čašicu viška?

https://youtu.be/1D3vKnfd2YM

Bez rukavica

Tranzicija nas je naučila da vesti treba čitati između redova.
U napisanim redovima do sada nije pisalo ništa vredno čitanja.
Sve što je vredno bilo je napisano između, i samo su vešti umeli da pažljivim čitanjem između redova dođu do pravih informacija.

Promenilo se vreme.
Pravi čitaoci po navici traže vesti između redova, ali ne nalaze bogznašta,
jer se prave vesti nalaze upravo u naslovima i tekstovima.
A kada naslov i tekst baš ničim nisu povezani, i to je vest.

Vesti su neverovatne i sablažnjuju čitaoce, ali iskusni čitaoci ih ne registruju nego i dalje traže skriveni smisao između redova.

Nema više skrivenog smisla. Prodati smo. Poniženi. Poraženi.

https://youtu.be/GZvPoE0EH1o

Reka

Reka nam dokazuje da je vreme iluzija.
Rađa se u vrelu, snažnom izvoru iz kojeg kreće ka dolini.
Prati reljef  i traži najbolji put za svoj tok. Dok putuje pretvara veliko kamenje u pesak i nosi ga sa sobom. Brojne pritoke joj se predaju cele, odričući se svog imena, zajedno stvarajući moćni tok. U životu se rađa  život, i reka postaje dom mnogim vrstama. Hrani i natapa zemlju i čini je rodnom. Napaja gradove i dozvoljava prevoz. Okreće moćne turbine prolazeći kroz branu. Na kraju dolazi do mora, gde tiho uvire, umire i nestaje.
Sasvim je izvesno da će po dnu mora teći kao morska struja, i, sada bez imena, zauvek postojati.
Retko razmišljamo o tome da reka, koja sebe predaje moru, istovremeno izvire iz vrela, teče i celim svojim tokom živi. Reka ne poznaje vreme, ona u njemu živi. I pamti.
Spajanje sa morem nije zaista smrt, iako tako izgleda. Njena smrt, život i rođenje postoje istovremeno. Reka to zna i ne plaši se smrti.
Kao i svi mudri ljudi.

https://www.youtube.com/watch?v=YQGqs3uZkoY

Odbrana

Stižu vesti o poplavama u Evropi.
Velike kiše su napunile rečna korita i prete da potope gradove.
Otkud takvo nevreme? Kalendarski je još leto.

To radi bog kada želi da spreči rat. Sada niko ne gleda komšiju kroz nišan, nego spašava sebe, gole živote i imovinu.
Evropska budala više ne šalje ni tenkove ni vojsku, nego ispumpava vodu iz dnevne sobe.
Bog je veliki, čuva ih od pogibije.

Dobra taktika.
Da sam onaj koji pušta kišu, isto bih uradio.

https://youtu.be/zr2jPGN2GN8