Ukidanje keša

Novac u džepu, keš, znači slobodu.
Možete ga propiti, prokockati, plaćati muziku,
ili kupiti deci lektiru, garderobu, hranu...
Niko ne zna gde ste i kako potrošili svoj keš.

Ukidanje keša i prelazak na kov-ID digitalnu valutu dozvoljava vlasniku kartice,
a jedini vlasnik je banka,
da zna kada, gde i na šta ste potrošili novac.

Kao da je vaš novčanik u tuđim rukama.
Imate u tom novčaniku novca, vaš je,
samo dok vlasnik novčanika ne odluči drugačije.

Nameran ili slučajan nestanak novčanika vas ostavlja bez novca,
ali i bez mogućnosti zarade.
Jer zarada koju ostvarite mora biti u novčaniku - u banci.
Bez novčanika, bez odobrenja banke, čovek ne postoji.

Vlasnik novčanika upravlja i navikama. Može vam zabraniti kupovinu više od kilograma hrane, ili više od jednih cipela mesečno. Jednog piva nedeljno.
Vlasnik novčanika vam može zabraniti kupovinu bilo čega.
On, banka, odlučuje na šta je dozvoljeno trošiti novac.

Poreze, doprinose, takse prema državi, plaćanje struje i TV pretplate, vlasnik novčanika će redovno izmirivati.

Kada vođa poželi da napravi stadion, ili bati renovira restoran, vlasnik novčanika - banka - će uzeti novac sa vašeg računa, jer je to za vaše dobro.

A kada, recimo, brat Si zatraži vraćanje male rate državnog duga,
recimo 6 milijardi evra,
taj dug će biti raspoređen na 6 miliona stanovnika.
Vlasnik novčanika će tada svakom iz novčanika uzeti hiljadu evra.

Neki drugi "brat" će tražiti nazad svojih 60 milijardi.
Tada će početi plenidbe imovine.

Maska

Život može da bude bol. Sreća. Zadovoljstvo. Tuga.
Svrha. Smisao.
Po izboru cilja, potrebno je podneti žrtvu.

Dokazivati se ljudima koje nikada nismo sreli
da bismo ispunili njihova očekivanja
je uzaludna žrtva.

Brijemo se da gorima od sebe ne bismo izazvali lošu emociju.
Da ne bismo povredili njihova tanana i prefinjena osećanja.
Očekivanja da im budemo lepi.
Oblačimo samo ono što ima istaknutu firmu. Logo.
Jedemo u restoranu da bismo se slikali, ne zbog gladi.
Pojedemo samo pola, da ne izgleda da smo zbog gladi olizali tanjir.
Ostavljamo veliki bakšiš da ne bismo izgledali siroto.
Uzimamo kredit da bismo letovali gde drugi ne mogu.
Obuvamo tesne cipele jer su, ljudima koje ne poznajemo, lepe.

Imamo strpljenja da se družimo i slušamo naklapanja,
da bi drugi pomislili da smo prijatni, topli, srdačni,
i da odobravamo gluposti koje izgovaraju.

Naručujemo strana pića, nikada stomakliju, da konobar ne bi pomislio da smo seljaci.
I kapuciner od jednog gutljaja, nikada domaću kafu.
Šalteruši kažemo Vi i kada je sama.
Volimo zrele banane, ali kupujemo samo prvu klasu - zelene, da ne bi izgledalo da kupujemo zbog niže cene.
Na društvenim mrežama smo široko nasmejani kao da smo upravo dobili sedmicu.
Tamo su svi lepi. Zdravi. Nikada krezavi, ćelavi, dlakavi, debeli... Nikada glupi.
"Umetnica mora biti zdrava."

Teoretičar kapitalizma

Kad zameniš neku robu, kilo jabuka, za novac,
opet možeš tim novcem kupiti svoje jabuke.

Kada zameniš dan rada za novac,
tim novcem ne možeš kupiti dan.

Kapitalizam je izjednačio robu i rad i jednako ih meri novcem.
Tako je kapitalizam došao do nehumane faze da se novcem mere roditeljstvo, majčinstvo, abortusi, starci, zdravlje i bolest, lek i živi organi...
Novcem se meri vlast, pravda, upravljanje, uništavanje. Rat.
Ideje, umetnost, tuga bes i strah... Čak i ljubav.
Sve je postalo roba. Socijalni sistem je roba.

I mir je roba - ako zafali novca za leteće autobuse i traktore, biće prodat.

U kapitalizam je ugrađen mehanizam uništenja.
Ako kapitalizam postane globalan, život više neće imati smisla.
Ako kapitalizam propadne, uništiće život na Zemlji.

Teoretičar Ja,
u sistemu vrednosti u kojem je novac bog,
u kojem se sve meri novcem,
vidi i prepoznaje zaveru.

Ništa se nije desilo spontano. Novac je naizmenično upumpavan i ispumpavan da bi se zalepio za sve što ima stvarnu vrednost.
Da bi uprljao sve što je vredno, čak i život.
Naročito život.

Teoretičar zavera

je onaj ko nalazi da je zvanični narativ, o ma kojoj temi, tendenciozno i namerno pogrešan.
"Sve je suprotno od onoga kako izgleda", izgovara Balkanski špijun. 
Teoretičar zavera veruje da su priče iz udžbenika i državnih medija namerno pogrešne samo da bi napakostile.

S obzirom na sadržaj udžbenika i naslove u medijima, autoritete koji ih objavljuju, a naročito s obzirom na vlasništvo i interese, teoretičar svakodnevno nalazi potvrdu za svoje verovanje.

Teoretičar nije neverujuć. On tvrdo veruje u priče koje su suprotne službenim pričama. A kada se "suprotne" priče pokažu neistinitima, ne vraća se na službeni narativ, nikada, nego traži novu "suprotnu" teoriju.

Sa strane gledano, vernici u drugi dnevnik i vernici u "suprotno" se nimalo ne razlikuju.
Prvima je autoritet zvučno ime, državna agencija, tv lice, čin i funkcija. Titula. Uniforma.
Drugi imaju potpuno iste autoritete, ali te autoritete smatraju zaverenicima i opasnim prevarantima, neprijateljima, pretnji.
I jedni i drugi su uvereni da svojim verovanjima spašavaju svet od rušenja.

Agresivnost vernika i teoretičara je približna. Vernici u tv dnevnik na svojoj strani imaju sve medije, pa se teoretičari trude da budu glasni da bi nadoknadili prednost suprotnog tabora.
I jedni i drugi su simpatični kao bombardovanje. Jedni kao nemačko, a drugi kao američko.

Nevolja je što budnog mislečeg čoveka i jedni i drugi diskvalifikuju kao neprijatelja i oštro pozicioniraju u suprotni tabor.
Vernici i teoretičari jednako ne vole pitanja i ne dopuštaju sumnju.
Oni su vlasnici dve suprotstavljene "istine". 
Sumnjala i jednima i drugima "namerno" kvare priču, "samo da napakoste".
Biti sumnjalo je krajnje neudobna pozicija.
Za mislećeg čoveka jedina moguća.

Psylocibe Serbica :)

Pismo bogu

Hvala Ti što nemam šta da ti tražim.
Eto.
A ti vidi kako ćeš dalje.
Ako ti nešto zatreba znaš gde sam.
I ko sam, 
I ko nisam.
Ništa nemam za tebe
a sve imam.

Etar

Boju visokonaponske varnice u fluidu određuje vrsta gasa. Svaki gas svetli svojom bojom iz vidljivog dela spektra. Talasna dužina je u direktnoj vezi sa masom molekula fluida.
Kao udarac u zvono - munja će pobuditi svaki gas da osciluje na svojoj frekvenciji. Da emituje svoju boju.

Boje kiseonika, boja azota, argona, ksenona... se jako razlikuju, i po boji znamo koji je gas u pitanju.
Boja je karakteristična frekvencija, talasna dužina izračene svetlosti.

Ako iz nekog balona ili cevi potpuno izvučemo gas, i kroz tako stvoreni visoki vakuum pustimo električnu varnicu, ponovo će fluid snažno emitovati svetlost.
Koji sad fluid kada je izvučen i poslednji molekul gasa? Koji fluid postoji u visokom vakuumu?
Etar. Najfiniji fluid. Njegova talasna dužina je značajno kraća, u zoni visokoenergetskih X-zraka.
Šta se dešava unutar vakuumskog balona?
Jednako kao kod balona ispunjenog gasom - visoki napon stvara plazmu.
Ipak, etarska plazma ne svetli kao azotna, argonska, neonska... vidljivom svetlošću, karakterističnom bojom. Ona je nama nevidljiva, ali je i dalje plazma, i u prostor snažno emituje x-zrake.
Po frekvenciji emitovanog zračenja možemo izračunati finoću etra kao fluida.
Energija emitovanog zračenja je plankova konstanta puta frekvencija.
Pomoću te relacije moguće je izmeriti veličinu čestica etra.
Analizom spektra ti proračuni padaju u vodu, jer ne postoji samo jedna emitovana frekvencija, nego šum koji je suma od niskoenergetskih x-zraka do gama talasa.
Ako i postoji iznad - nije merljivo.
Dakle: jonizacijom, stvaranjem plazme u vakuumu, dobijamo visokoenergetsko zračenje širokog (ali nikad vidljivog) spektra.
Etar nije sastavljen od jednorodnih identičnih nosioca naelektrisanja. Etar je nalik pomešanom pesku, šljunku i kamenju. I da, opet sam se ozračio.

Transakciona analiza

Ja sam dobar i ti si i ti si dobar. Ja vredim, i ti vrediš.
Ja nisam dobar, a ti jesi - depresivni životni stav.
Ja nisam dobar, i ti nisi dobar - samoubilački stav.
Ja sam dobar a ti nisi - kriminalni.

Razvučena ograda kao zaštita Narodne Skupštine od naroda.
U Starbaksu smeh i razgovor, loš engleski i maternji ruski. Ispred glavne pošte red.
Starbaks je pet frendli, pošta nije. Skupština nije ni men frendli.
Počinje slaba kiša i pljušte novci za pranje šoferšajbni. Makro sedi u Starbaksu i jede kolač, deca pretrčavaju ulicu da bi mu doneli pazar. Biro za zapošljavanje vapi za takvim organizatorom, ali on iskusno odbija da radi za sitnu lovu.
Pored pešačkog, do eU trokante papir-staklo-plastika dolazi kamionet. Radnik u žutom istresa brižljivo sortiran otpad u prikolicu, sve tri kante na istu gomilu, i odlazi uz Bulevar, via Vinča.
Ljudi žure, nervozno stiskaju tastere na semaforima, zatim drugi, peti... boja je otporna, a iluzija da nešto u životu zavisi od njih je neprocenjiva.

Dve su vrste umetnika, istraživača, na ruskom "ljubitelja":
Prvi su oni koji rade i na kraju radnog vremena lako stave tačku i, ne osvrćući se, prelaze na novi posao. Brzo završeno - brzo naplaćeno. Postaju uspešni i poznati za života.
Crtaju sliku, onda pogledaju na sat - vreme je ručka, ofrlje potpišu i ostave da se suši.
Postoje i oni koji ne umeju da stave tačku iako je prošlo predviđeno vreme. Ono što rade nikada ne može biti završeno jer se uvek može dodati ili dopraviti neki deo. Cilj je savršenstvo. Iza njih ostaju večna dela koja su sami smatrali nedovršenim ili tek započetim.