Autopsija

Šta je to što nam je stvarno važno?

Bez čega ne bismo mogli?
Bez čega bismo mogli?
Šta nam je teret? Šta nas privlači?

Šta volimo? Koga volimo? 

Biti pametan znači biti logičan.
Disciplinovano slediti logiku,
od točka i vatre, do obrtnog polja i lasera.
Ali sve nabrojano, sve što je vredno, prkosi logici i ne bi smelo da postoji.
A postoji.
Autopsija pokazuje da ništa u čoveku nije ni slučajno, ni logično.
Autopsija je, zato, čin koji svaki čovek,
a naročito pesnik,
dužan da sam sebi za života uradi.
Da razgrne kolotečinu i žabokrečinu,
i konačno sazna koliko je tog čoveka ostalo unutra.
Šta je raslo, a šta ostalo zakržljalo, nerazvijeno.
Ako to na vreme uradi,
i ako unutra pronađe makar iskru hrabrosti,
moći će da ponovo razgori život.

Taj plamen, ta luča, može napraviti čudo.

Džank fud

Raširile su se prodavnice zdrave hrane.
Od njih su brojnije i daleko uspešnije prodavnice nezdrave hrane.
Džank fud prodaje otrovan otpad, parfemisane bolesne konzervisane iznutrice upakovane u sjajan papir, uz maskiran osmeh uniformisanih prodavaca,
(suštinski jeftinih robova).
Džank se uvek prodaje uz reklamu koja se meri milionima dolara.
Skupa reklama postoji da bi sklonila pogled gladnih sa otrovne hrane na raskoš - čiste uniforme, tačskrin displeje, halogenke, naizgled čiste stolove isprskane benzalkonijumhloridom...

I hrana za dušu može biti džank.
Nekada su knjižare prodavale dela velikih pisaca,
dela koja se nisu završavala na kraju knjige nego su nastavljala da žive u ljudima.
To je bila zdrava hrana.
Danas na polici sa Kafkom i Servantesom ravnopravno stoje Kija Kockar, Suzana Mančić, Zoranah, Ceca...
Nudeći bestseler, prodavci govore da je Aca Lukas napisao jednu knjigu više nego što je pročitao.
Niskobudžetni porno je uvek imao svoju publiku, ali je bio na posebnoj polici u magarećem ćošku.
Te knjige su danas sa istom opremom i u daleko većem tiražu od onoga što jeste književnost.
U izlozima je džank fud sa zlatotiskom na koricama, sa lentama od bogato plaćenih "nagrada za najčitanije" i "književnih ostvarenja godine".
Nove generacije koje nikada nisu čitale klasike neće primetiti razliku.
Iz izloga prepunih Dejzi, Parkera, Džordža, Haralda i Dženifer,
odabraće Jelenu Bačić Alimpić kao manje zlo, i nepovratno otrovati mozak i dušu,
nesvesni da na poslednjoj polici, prekrivenoj prašinom, neotvoreni čuče Sioran, Gutieres i Čehov.

Džank muzika je tek posebna priča.

Telo postaje ono čime se hrani,
mozak se pretvara u ono čime se hrani,
duša postaje ono čime se hrani.

Džank?

Kula od karata

Lako je uspavati čoveka,
ali je teško uspavati ono što ga porobljava.
Koja je mera kojom merimo svoj život?

Čovek je kula od karata.
Te karte su decenijama ređali ljudi, neljudi,
prilike, vremena, izbori, odluke,
strahovi i nade. Karakter.

Kada posle više decenija primetimo da neka karta tu kulu ruži,
da je jako važno zameniti je drugom,
postaje očigledan jedini način:
kula od karata će bez ma koje karte pasti. Potpuno srušiti.

Ko će, da li će, i zašto bi od prosutih razbacanih karata počeo novu kulu?
Vreme je dobrano prošlo, ostalo ga je taman za buksnu piva dnevno,
dok ima piva para i čoveka,
iščekujući uzemljenje.

Nije čovek feniks,
čovek je kula od karata.
Karata koje većinom nisu štihovi.

Pozni dažd

Zlo koje vidimo se ne nalazi u ljudima,
iako okupira i porobljava ljude.
Ono je metafizičko, nematerijalno.

Jedini način izlaska iz zla je neprihvatanje.
Neprihvatanjem izlazimo iz matriksa.
Matriks nudi samo privid i iluziju bogatstva.

Bolje je siromaštvo nego laž,
jer u laži nema ni nagoveštaja slobode.

Mladi badnjak

Ako ga ne spalimo nego vratimo Zemlji
postaće dobro drvo.

Slavimo rođenje boga koji je ljubav.

Ljubav ne traži da prinosimo žrtve.

Božić Svarožić dočekujemo vatrom, spaljivanjem suvih grančica hRasta.
Ne sečemo mlado drvo, nikada, naše sveto drvo.

Zagrlimo hrast za Božić i poželimo mu dug život.

Nismo isti

Samo gluvi nezainteresovano prolaze.

Ali neko od gluvih je upravo završio sliku,
neko napravio put, posejao pšenicu,
skuvao ručak, vaspitao decu...
Namotao extra coil i spojio na sekundar :-)

Različiti smo, i prirodno je da se ne razumemo.
Ne prepoznajemo dela i dostignuća drugog.
Zagledani smo u sebe i posvećeni onome što radimo.
Čini se da nemamo vremena za drugog.
Čini se da nam drugi i ne treba.

I pčele u košnici imaju različite poslove.
Da bi košnica živela svaka vrsta je potrebna.
Neophodna. 
Ona koja donosi med ne može biti vrednija od one koja čuva.
Čak ni od lenjog debelog truta.

Pčele to znaju.
A ljudi?

Ritam života

Život je stradanje. Došli smo da postradamo.

Srećni će stradati u borbi za ljubav.
Neko stradati zbog mržnje. Straha. Lenjosti. Pohlepe.
Mnogi zbog gluposti. Pogrešnih verovanja i očekivanja.

Stradanje je život. Stradanje je Strast i Nadanje.

Umerenost i umirenost su gotovo sinonimi. Oni nisu život.
Dolaze iz straha, ponekad iz lenjosti.
Verovanja u telo, materiju. Čuvanja onoga što se ne može sačuvati.
Patetične nade da se telo može sačuvati.

Naš odnos prema drugoj strani u potpunosti određuje naš život.
Nekada je to neverovanje, odbijanje, ismevanje zbog "naučne" nedokazivosti,
a ponekad nada, katkad vera,
neretko odluka.
Uplašeni izbegavaju i pomisao o drugoj strani.
I zli. Njima druga strana zvuči kao pretnja.

Srećni ne razmišljaju o stranama. Žive svoje ljubavi i ideale, nekada ostvarive a nekada ne,
ali uvek prate želje i slušaju otkucaje, ritam života.
I svoje, a mnogo češće otkucaje onih koje vole.
Voleti se može na mnogo načina.
I svaki je pravi.
Život je radost voljenja.
Volimo, dakle postojimo.