Sve ono čega se stidim, što bih želeo da izbrišem iz sećanja, svaki put se izglancano i pojačano vrati i dublje urezuje kada se setim. Ljudi piju da zaborave, a ja se pijan svega setim. Zaboravim da sam zaboravio.
Svako ima takva sećanja. Srećni brzo oproste sebi, odmahnu rukom i kažu "bilo pa prošlo". Oni drugi loša sećanja kriju pod ključem. I samo saznanje da je negde zatvoreno i u kavezu sačuvano je bolno, neprijatno i preteće.
Najveći od svih strahova je da će neko drugi doći do tih sećanja. Paradoks je da bi se taj, "neko drugi", više naslađivao tim sećanjima, nego što bole onoga ko ih ima.
Ko je u većem problemu? Onaj ko ima neprijatna sećanja, ili onaj ko po tuđem kopa, traži da zaviri i da se tuđom nesrećom naslađuje? Koga prvo treba lečiti?
Nedavno je pomogla Vojsku Srbije sa četvrt miliona dolara, a danas nam blokira prelaz preko Gazele.
Metro je još uvek u vlažnim snovima, pa je narod peške krenuo preko mosta. Tu ga je sačekala Tetka iz Kanade, u oklopnim uniformama i do zuba naoružana.
Aj u dvajs maraka da Tetka Jovanjica neće pucati u svoj narod.
Kako sam bio različit u godinama kada to jako boli, sve snage sam upro gurajući sebe ka zajednici, bolno turpijajući sebe i trudeći se da se uklopim. Avaj.
Fašizam je urođeno stanje zajednice a ne proklamovana ideologija. Različitima u svakom društvu sledi ostrakizam.
Shvatio sam da je uzalud i da ću uvek biti različit. Ako mora biti tako, rešio sam da neću u različitosti biti gori, nego bolji od gomile. Jer, štrčaću svakako.
Tražio sam neki muzički instrument, ali nije bilo para ni za usnu harmoniku.
Budući bez para odlučio sam da učim, ali ne gradivo jer bi uvek bilo boljih, nego tehniku kojom se niko drugi nije bavio. Prva i najvažnija stavka: nema konkurencije.
Rano sam naučio principe. Sam. Knjige su bile skupe al sam umesto zabavnika kupovao časopis Radio Amater i oduševljeno pratio FAI propagacije. Tada su, valjda, i roditelji shvatili da sam različit. Prve uređaje sam donosio u dvorište i uključivao, kupovao na trafici baterije umesto užine. Na velikom odmoru pokazivao nevešto ožičene spojeve okupljenima, demonstrirao i objašnjavao kako radi, a onda me je dežurni za uvo odveo kod direktora i u zbornicu. Umesto osude i ukora dobio sam divljenje, naklonost nastavnika fizike i hemije, što se brzo prenelo na vršnjake. Uspeo sam. Različit da, ali u nečemu bolji. I uređaji koje sam donosio i rado poklanjao su bili sve bolji.
Krenuo sam i na sport, i iz istog razloga odabrao duge pruge i maraton, lako skupljajući medalje.
Ljudi se ne menjaju. I danas radim istu tehniku, sa istim ciljem. Ali danas znam da ne mogu biti bolji u svemu. Jedini način da različit bude prihvaćen je da ne sakriva različitost, nego suprotno, istakne tu različitost i, makar u njoj, bude bolji.
Svet je večan. Čovek nije. Po Adamu, po telu, svi umiru. Postoji vreme početka, vreme nastanka. Postoji kraj svemu što je od od materije nastalo.
Sazdani smo od materije. Ali je ta materija ispunjena životom koji materijom upravlja, koji pokreće. Taj život je večan jer nije od materije.
Postoji vreme početka, postoji vreme kraja. Postoji pravo vreme. Postoji pogrešno vreme. Vreme kada pravimo i vreme kada ispravljamo greške.
Postoji i vreme milosti.
Vreme milosti je trenutak do koga je moguće izabrati, promeniti. Popraviti. Jer svako će nekada u životu doći do trenutka kada više ne može popraviti učinjeno. Niko ne zna kada će to vreme doći. Zato se treba truditi da što pre, odmah, popravi ono što zavređuje popravku. I učiniti ono što je, uz plitak izgovor, propušteno.
Data nam je moć da popravljamo i ispravljamo greške. Da popravljamo i menjamo prošlost, učinjene greške. Iskoristimo taj poklon, tu priliku, još danas. Velikodušna je i razumna. Ko se usudi da utiče na prošlost tako što će popraviti mostove koje je rušio, promeniće ličnu sadašnjost i sebi kupiti dobru budućnost.
Dobio sam dve poruke od BATUT. Tako se dotični pošiljalac poruke potpisao. Kratko: BATUT. Na poruku nije moguće odgovoriti, pošiljalac ne postoji.
U poruci traži da mu pošaljem svoj JMBG. Zauzvrat nudi neke Moderne i besplatne stvari. On, BATUT, kao daje, a ja kao dobijam, besplatno. To što ništa ne košta taman toliko vredi.
Drug BATUT nudi da mi pokloni ono što je mojim parama kupio. Za sebe će zadržati samo proviziju, mito, platu, cenu poruka, pedeve i povišice. Ordenje i pukovničke činove. I velikodušne poklone stranim državama.
Ako drug BATUT ovo čita neka prihvati ponudu da i ja njemu, jednako besplatno i na vrlo sličan način uguram strano telo u organizam.
Nije Moderna, zove se Čeda, ali je jednako efikasan.
Seno je dobro za magare, igle zadržite za sebe. Trebaće vam da sebi ištrikate čarape u zatvoru. Ladan beton je zaeban, izaziva prehladu.
Sretnem nekadašnjeg komšiju kako izlazi iz kontejnera za smeće. Prepoznamo se, obojica nevoljno rukujemo. Kao da ima potrebu da se opravda, kaže mi da je u jednom od obližnjih kontejnera pozamašna gomila nenamerno bačenih para. "Imam informaciju, ali nedovoljno preciznu", kaže. Prepoznajem da mu je težak život i niz loših izbora iskrivilo koordinatni sistem. Nije u vinklu, ali je bezopasan i za sebe i za druge, pa ga niko ne proganja.
Danima kasnije prolazim pored punih kontejnera i razmišljam o susretu, još više o nenamerno bačenim parama. O vrednosti za koju bi ljudi ušli do pojasa i preturali po otpadu.
I zaista, kada bi neko objavio da se u jednom od pet naslaganih kontejnera nalazi sto hiljada evra, nastala bi opšta tuča; ljudi iz kruga dvojke bi izašli iz salonaca i u lakovanim cipelama pesnicama zaratili da se dokopaju kontejnera punih smeća.
Kada bi neko javno objavio da je u đubretu hiljadu ili dve evra napravio bi se ozbiljan red, lista čekanja, samo bi najbrži imali sreću da se dobro isprljaju i zarade za polovnog punta.
Za veknu hleba samo gladni ulaze u kontejnere. Pažljivo razdvajaju smeće birajući samo najbolje kriške.
