Koordinatni sistem počinje nulom. Kao da je neko čiodom zakucao početak u jednu tačku. Iz te tačke pod pravim uglom izviru dve linije. Između njih tražimo svoje mesto, uglavnom bežeći od obe. U tom bežanju govorimo da svet nije idealan, da može bolje, i da bi koordinatni početak valjalo izmestiti u neki srećniji prostor i bolje vreme. Postojanje početka nudi sigurnost, meru, svest o dobrom i lošem.
A onda se neko setio da izvadi čiodu. Koordinatni sistem, naizgled, i dalje postoji, ali mesto početka više nije na istom mestu, originalnom izviru. Plutamo u nesigurnosti i neizvesnosti, sa slabim sećanjem i bez čvrste svesti o dobrom i lošem. Sve postaje relativno, nestalno, izmiče i gubi vrednost. I sada bilo koja tačka može biti nula.
Moja besna soba je bircuz na ćošku. Mogu i da slomim i da prospem, al mi dođe žao. Uđem iza šanka i odaberem pesmu, pojačam, naručim piće, i kad se usklade talasi u čaši sa talasima iz zvučnika počinje čarobno putovanje. Ne samo kroz prostor nego i kroz vreme. To nije bilo koje vreme, ni prostor, nego ono koje nudi odgovore. Mesto kontrasta, suprotnosti, mesto svih izvora. Odatle se vraćam kao sa godišnjeg odmora, pomiren i izmiren. Napunjenih baterija i sada svestan alternativa ulazim u stari život. Život bi možda želeo da bude isti, ali ja više nisam. Svest o suprotnosti, kontrastu, alternativi, menja sistem vrednosti i daje boje stvarnosti. Novi ja posle toga dugo traje, sve dok racionalnost ne navali i ponovo preuzme kormilo. Alkohol ne truje srce, nikada, samo ga omekšava da lakše kuca. U njemu se dave sve naše inhibicije. On spira naslage, talog sa dna, strahove, mržnje, zavist, ambiciju. Briše prokockanu realnost i oslobađa mesto da stvorimo drugu, novu. Živeli!
Našao si mir. Pametno, naučno, mudro, proračunato. Namerno.
Bez talasa, oluja, letnje žege, ledom okovanog broda. Bez unapred izgubljenih bitaka, namernih poraza i veličanstvenih pobeda. Bez pogrešnih ljubavi, bez pogrešnih izbora. Bez svega što čini život. Bez svega onoga što nas, umesto bogovima, čini ljudima.
Na Morfeusovu ponudu neko bira plavu pilulu,
neko crvenu.
Ja gutam obe.
Nema svako hrabrosti i snage da asfaltira sopstveni put, pa traži utabani. Da bi neko sišao sa utabanog i napravio svoj put potrebna je ideja vodilja. Pravda je, verujem, veoma dobra ideja. Potrebna je i hrabrost i upornost. Izdržljivost. I tek mrva pameti da ne izgubi cilj, ideju iz vida.
Pravičnost nije pravda. Istina je pojam koji gubi na značaju svaki put kada se izgovori. Nekome je istina pridev kojim nešto opisuje, drugome samosvojna imenica. Nije dobro baratati pojmovima koje čak ni površno ne poznajemo.
Ne vole ljudi vrata zato što se plaše nepoznatog. I čude se što ne napreduju. Kada je nekome pravda cilj - kojim god putem da krene ka cilju - nije pogrešio. Gde god da ideš u promišljanjima, uvek postavljaj pitanje: zašto. Kada više ne bude odgovora stigao si do suštine.
Ne možeš da pustiš sve juče. Juče je vredno, nije za bacanje. Juče služi da te nečemu nauči. Nauk se ne odbacuje, ne valja se. Ni sva sutra. Ko odbaci sutra može da okači opanke o klin. Kako se lako odreći života? Borbe i svega što borba donosi? Borba nisu samo žrtva, nego i pobede, priznanja. Ono što se u borbu uloži tek je time stvoreno - Hegel.
1875. godine Tesla nije nudio način kako skinuti komutator sa motora. Nije nudio jer nije znao kako. Ali je tvrdoglavo ponavljao da je moguće da motor radi bez komutatora. Profesor je održao zapaženo predavanje, objavljeno u novinama, zašto se takva priča svodi na utopiju. Ismejao je naivnog učenika i njegove smele ideje.
Ali, gle, današnji motori nemaju komutator!
Rahmetli Vajninger se setio da čovek koji prepozna zlo treba da se bori protiv tog zla. Zatim se setio da čovek koji u sebi prepozna zlo treba da se ubije. Tako je i uradio, samo je pogrešio redosled, ubio se sa dvadeset, pa zlo koje je van sebe prepoznao više nije imao ko da zaustavi. Umesto stotina zala stigao je da zaustavi samo jedno. Važan je redosled.
Ne mozes stvarati svet oko sebe jer ga je Demijurg odavno stvorio.
Ali mozes stvarati okolnosti.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Ne mozes stvoriti ni ljubav. Ne mozes cak ni odbiti. Mozes je samo usmeravati.
Mislima, recima, namerama, zeljama...
Znanje o tome se nalazi u knjigama; tomove i tomove takvih potvrda su napisali ljudi koji su dovoljno dugo ziveli da obrnu ceo krug da bi, na samom kraju, pronasli sebe.
Knjige su zaobilazni put i pomazu onima koji su se odrekli hrabrosti.
Knjige uce kako treba napuniti tanjir, odrzavati i cuvati telo, isprazniti um od zla i natalozenog smeca.
(Jedino poezija stize do srca.)
Hrabri ne idu zaobilaznim putem, nego skupe hrabrost da, umesto gledanja u druge i njihova dela i postupke, pogledaju u sebe.
Prvo u svoj tanjir, zatim u svoje telo, u svoj um i na kraju u svoje srce.
Bez potrebe za promenom, bez osude, bez trazenja gresaka, prihvataju sve sto jesmo.
I tanjir, i telo, i um i srce. Prihvatanje.
Tada je pravi trenutak da dozvolimo najboljem da vodi - srcu.
Nema ono ni mudrosti ni znanja, ni bogatstva ni lepote. Samo upornosti.
Od srca treba uciti.
Srce slepo i uporno voli, ali ne ume da mrzi jer je mrznja uvek u umu. Srce je duboko, unutra. Mozda covek i ima tu dubinu, mozda nije sav spolja. Ali nase oci koje gledaju vide samo povrsinu.
Srce ne moze samo. Zato su skole meditacije i samopomoci osudjene na neuspeh. Srce je elektrohemijska naprava koja se nuzno sinhronizuje sa kucanjem drugih.
Kada u nekom drugom prepoznas svoje srce stigao si.
Nekog pogledaš i sve se razumete, sa nekima pričaš satima bez uspeha. Ne treba gubiti vreme na ljude koji ne žele da se menjaju. Možete se obraćati samo probuđenima. Ostali, uspavani, traže zabavu. Probuđeni su oni kulturni, oni koji su voljni da saslušaju drugačije mišljenje.
