Postoje korisne biljke.
To su one koje gajimo da bi ih posle koristili.
One koje ne umemo da iskoristimo nazivamo istim zbirnim imenom: korov.
Zaboravljamo da korov nije stvoren bez svrhe.
To što mi ne znamo šta bi sa njim, ne čini ga lošim.
Za mnoge korovske biljke tek od skoro znamo da mogu biti lek.
Spas.
Biljke su baš kao ljudi.
Često su najlepši cvetovi najotrovniji.
Pokazuju nam da vidimo pogrešno stvari.
Obični cvetovi, svakodnevni, sivi, naizgled sitni i neugledni, stvaraju hranu, kiseonik, zaštitu, lek.
Da,
biljke su baš kao ljudi.
Postoje ljudi kojima je u prirodi da budu nečija imovina.
Posed.
Robovi su se nekada lovili i stvarali.
Danas se rađaju.
Porobljen čovek će tražiti slobodu.
Dobrovoljni rob će braniti ono što ga porobljava.
Ljudi ostavljaju potpis u sećanjima drugih.
Neko se potpisuje imidžom snagatora,
neko džentlmena, neko žrtve, dobrotvora...
Neko se potpisuje osmehom.
Kada pokušamo da se setimo nekoga, setimo se izraza njegovog lica.
Grimase.
To je pravo viđenje i stvarna mera.
Oni kojima vreme teče sporije ili brže nego nama, često su za nas nevidljivi.
Zaboravili smo da je vreme izbor.
Sve stvari koje je dobro znati je teško naučiti.
Neko u propasti svojoj traži pomoć,
neko saučesnika.
Sme li se čovek svakom pozivu odazvati?
Moraš biti protiv sebe da bi bio na strani onih koje voliš.
Blaženi su zato siromašni duhom.
Umom ne možemo sagledati stvari kakve jesu, jer je um samo instrument, alat.
Njime možemo meriti, ali ne možemo razumetu.
Drugi ljudi su naše ogledalo. Ako su oni iskrivljeni, uvek ćemo videti iskrivljenu sliku.
Da li uopšte postoje pravi ljudi? Diogen se isto pitao.
Samoobmana, samoopravdanje i samoubeđivanje su postali jedini alati koje koristimo.
Reč individua znači nepodeljiv. Kada bi čovek bio nepodeljiv ne bi proveo život u konfliktima.
Ali, bolje i u konfliktima nego u laži.
Laž je kazna sama sebi dovoljna.
Oni koji izbegavaju, čekaju da se laž nakupi, uveća, a laž se uvek i sama uvećava,
i onda puste drugog da odluči.
Njega tada proglase krivim. Sete se neke njegove mane, i proglase je za problem.
Ovako zvuči Bob Marli bez Boba Marlija.
Vidiš da može.
U mom svetu su ljubav i istina jedan pojam.
Laž, odomaćena svakodnevna, je suprotnost.
Kako zarađujete?
Ja prodajem znanje. Slabo ide. Nema kupaca.
Svi su zadovoljni onim što imaju.
Neverovatno.
"Ja baš volim da budem originalan, i da se razlikujem od mase." Ovo je moderna mantra svake jedinke u masi.
Pa ako su svi izuzetni, onda su svi prosečni.
Kad se marfijev zakon primeni na marfijev zakon, dobija se negacija negacije.
Razlog socijalizacije, mržnje, ljubavi, potrebe za posedovanjem, potrebe za druženjem,
jeste strah.
Urođeni strah od smrti.
U konkretnom slučaju strah od socijalne smrti.
Čovek je socijalno biće, a u korenu socijalizacije čuči najobičniji primitivni strah.
Ljudi zato ne traže informacije, već samo stav.
Afirmaciju.
Nesvest posle udarca u zid je ono što nas opušta.
Problem je što nesvest ne traje dugo. Probudimo se pa opet trčimo, do sledećeg udarca u zid,
sa vrlo ograničenim sposobnostima učenja na greškama. Kao som na bućku.
Da li je nesvest opuštanje?
Mladi danas plivaju u mnogo bržoj vodi nego pre 30-40 godina.
Ta
voda je nekada imala smer, tok, putokaze za obavezan smer, a sada ima
puno rukavaca i plićaka. Plivanje je teže nego ikada, i žabe i klinci
jednako biraju plićak.
Zbog nametnutog bržeg tempa današnji klinci se razlikuju od titinih pionira.
Rađamo se jednaki, ali nas oblikuje tok.
Niko više ne sluša sagovornika, nego samo sebe.
Problem nastaje kada se ne slaže sa mišljenjem.
Klinci ne praštaju kada na nekome prepoznaju svoje mane, ono čega se stide, ili ono što bi želeli ali ne smeju.
Reč Kultura je postalo teško izgovoriti a ne opsovati.
Informisanost i znanje su postali izjednačeni, iako nikakvih sličnosti nemaju.
Čuo sam u vestima da su Japanci izmislili vodu u prahu. Samo se rastvori u vodi.
Divimo se nepotrebnim ljudima. Nikad nebu. Ili zemlji.
Slavimo one koji su bili hrabri i pametni, i verujemo da
je to dovoljno.
Ne pokušavamo da budemo kao oni.
Učimo decu nepotrebnim stvarima da ne bi bili bolji od
nas
Da ne bi otišli.
Plašimo se gubitka. A želimo da dobijamo.
Pa to ne može. Svaki trgovac to zna.
A mi trgujemo dušama. I to loše.
Svojim dušama.
Nikada nećemo nestati. I nikada nećemo porasti.
To je
prokletstvo.
I niko nije kriv, al je neko zajebo.
Veštačka inteligencija će zameniti prirodnu.
Nije to evolucija.
Blago je zakopano plitko, ispod kose.
Ipak ga ljudi ne pronalaze.
I kada ga pronađu, ne znaju šta bi sa njim.
U jednoj ruci daljinski, u drugoj telefon, u ušima slušalice, u ustima mekdonalds.
U dupetu rijaliti, u očima pink,
na nogama najke, na bicepsu tet.
Nema tu mesta za još.
Biti srećan je izbor.
Loš izbor. Nedostižan.
Dobar izbor je: biti Dovoljno srećan.
"Više od svega čuvaj svoje srce, jer ono stvara život." 4:23
"Između kape i cipela, samo ovlaš ogrnut žutom kabanicom po kojoj su
se slivale kišne kapi tog junskog jutra, pognute glave izbegavajući
poglede prolaznika, kako kakva prikaza od onih koje, kada sretnete, ne
umete pobeći već se ukopate bez glasa dok mozak pokušava smisliti
alternativu za beg, stajao je sa leve strane velikog mesinganog stuba
klackajući se s' noge na nogu.
Zvono obližnje crkve opominjalo ga je.
Vreme je."
Kada prođu godine
kojih se ne sećaš
puko si
Kad napipaš ogledalo
i ne znaš dal je celo
puko si
Kada ti kaže ćale
nikakav ćale
puko si
Kada sa otetog praga
vilama sklanjaš mulj
puko si
Kad ti sa osmehom priđe
i ostavi pedeset dindži
puko si
