Vlast

Istorija je spisak onoga sto obicni ljudi rade.
Istorija nije spisak onoga sto vlast radi.

Ljudi pogresno veruju da je istorija spisak onoga sto vlast radi. Zato se ni ne trude da bilo sta promene.
Dozvoljavaju da bela masa na vlasti urinira i po zakonima i po ljudima.

Kada bi ljudi pokusali da razumeju da vlast postoji zato da sluzi narodu,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da mogu da uticu na vlast,
Kada bi pokusali da razumeju da su ljudi od boga, a da vlast nije od boga,
Kada bi pokusali da razumeju da ljudi postoje i bez vlasti, a da vlast ne postoji bez ljudi,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju da su referent i salterusa njihove sluge, a nikako gospodari,
Kada bi ljudi pokusali da razumeju,
pokusali bi da upravljaju.
Pokusali bi.
Da uticu.
Da zahtevaju od sluzbenika da sluze.
Da zahtevaju racun za sluzenje.
Da mogu i da nagrade i kazne, po zasluzi.

Istoriju pisu gradjani.
Drzavu treba da vode gradjani.
Vlast mora da bude sluga gradjanima.
Da pita za dozvolu, i izvesti pozitivno.
Zamoli za platu dostojnu dobrog sluge.

Vlast postaje odrodjena od naroda kada je ne stvore gradjani, nego osam briselskih guzica.
Tada vlast ne sluzi svom narodu, nego briselskim guzicama.
Tada vlast ne sluzi.
Tada komanduje. Naredjuje. Preti.
Uzima tudje.
Privatizuje.
Vlast je bezosecajna, jer u samom cinu potpisivanja papira nema nikakve agresije niti mrznje.
Ali taj potpis porobljava.
Ljudi postaju stvari, roba kojom se moze trgovati.
Ili radije baciti.
Tada vlast gubi svako postovanje prema coveku.
Prema onome ko je, ne buneci se, postao roba.
Vlast negira ljudskost.
Zlo se krije u nerazumevanju.
U nedostatku sumnje. Verovanju u vlast.
Protivljenje se ne moze desiti spontano, otpor zahteva svest.
I to svest umesto agresije.
Negiranje, i potpuno nepostovanje svake guzice na vlasti.
Od diktatora do salteruse.
Buniti se na salteru vise nije moderno.
Ali, ljudi, sta nam je drugo ostalo?

 

Wake up, Neo. Follow the white rabbit.

"Covek je jaci od sudbine samo dok se ne preda". - Remark.

Bez oslonca

Istina je da nemam sta da kazem.
Ja sam samo glup i plitak, i ne postoji stvaran razlog za sivilo. Mi smo vaspitanjem nauceni da kada vidimo sivog coveka, izmislimo opravdanje da on za nekim pati. A on je samo glup.
Nauceni smo da kad vidimo coveka koji cuti, pomislimo kako duboko u njemu kljuca mudrost. A on cuti zato sto je prazan i glup.
I ja sam takav.
Nema razloga. Bar ga ja ne vidim. Mozda je to samo nesposobnost da se radujem? Neke stvari nam ne radjaju, nego ih u detinjstvu naucimo. Moguce je da bas tog dana, kada se ucilo radovanje, nisam bio na casu.
Nije to cak ni poremecaj, nego obican nedostatak ljubavi. Kada drvo zalivas zutim skokom imace zute cvetove. Kada ne zalivas nece imati cvetove. Kada zalivas sivom imace sive cvetove.
Nema tu niceg promisljenog i pametnog. Samo uzrok i posledica.
Bilo je primera da su najvece budale stvarale najveca dela. Bodler je cvece zla napisao iz nesvesti i gluposti.
Nije cak ni iz zelje da postane bogat, popularan, povali nesto...
Nista.
Cista glupost.
I neko ko ga cita vidi inspiraciju i nadahnuce. Zato sto citalac ne razume da se i inspiracija i nadahnuce nalaze u njemu, a ne u pesniku.


Rodi se bez emocija, ne izgradjuj racionalnost, a zatim se odrekni ega. Govorice ti da si srecan, da ti svi zavide, a ti jednako neces razumeti zasto.

E pa zato.


Kad god izgovorim JA, neka sila me podseti da nisam samo ja. Uz JA ide i porodica, posao, spao kabl, rata za porez, nezavrsene obaveze...
Tesko mi je da odvojim JA od svega nabrojanog.

Pišem i kada sam mrzovoljan i besan i tužan i očajan i mamuran - onda mi najbolje ide.
Istina je da samo tada pisem.
Manja je steta nego da vicem na ljude i na sebe.
Ljudi se ne menjaju. To sam skoro naucio.
Necu ni ja.
Navikavam se.

Onaj koji ponavlja

Vezan sam ugovorom kao sidrom, dobrovoljno, i to nije nesto sto je moguce menjati.
Ne razumem tacno rec "volim". Umesto nje radije koristim "zelim", cini se najpribliznija.
Da. Naravno da zelim.
Svaki covek zeli ono sto nema, i cesto ne ume da ceni ono sto ima.
Zelim ono sto nemam.
Ono sto imam curi mi iz zatvorene sake, kao pesak; sto vise stezem manje imam. Ako otvorim saku nestace u trenu. Tu bitku tesko gubim.
Ja sam samo covek.
Ne izmisljen, u knjigama opisan, dovoljno vredan i zanimljiv da bude junak romana.
Ne.
Ja sam mali uplasen covek. Tako malo mesta zauzimam u svetu, da niko i ne primeti kada odem.
Toliko nista od mene ne zavisi, toliko nemam uticaja ni na sta, da se cesto zapitam kako i zasto sam ovde dospeo.

"Kada ti se želje pretvore u grudvicu peska,shvatićeš koliko je teško zadržati je u stisnutom dlanu.
I shvatićeš,napokon,kako je malo potrebno za Sreću...a čak i to malo ne možeš da dosegneš.
I shvatićeš da nemaš drugog puta,osim da nastaviš dalje.."

Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću.
Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine.
Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi
Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi
Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti.
Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.

Sve puteve koje sam tebi otvorio, zatvorio sam sebi.

Kamen

Pesak je sitan, i svuda se uvlaci, a pocinje sezona bikinija na pesku.
I tako...
Idete li i vi na neki pesak ove godine?
Znate, i pesak je nekada bio kamen, a onda je, na neki volseban nacin, pripitomljen.
Postoji kamenje koje povredjuje. Ljudi osecaju takvo kamenje, nazivajuci ga "uznemirujuce" ili "oduzima energiju"... čućete često ljude da pričaju o kamenju na taj način.
Neki veruju da je dovoljno kamen razumeti, i on će "postati dobar". Ako se zaglavi u organima, neretko u srcu, zagrljajem ga treba mrviti dok ne postane pesak.
Nemam puno takvih iskustava, ali je istina da se pored nekih materijala osecamo prijatno a pored nekih uznemireno, bez da postoji neki ocigledan razlog za to.
Kamen koji donosi srecu najcesce nije dijamant. Često je kameni temelj kuce, možda sitan kamencic ispod praga, ozidana pec zimi,  Lazarevo zrno soli, magnetit u kompasu...
Pesak na plaži.
Pesak je najlepse posmatrati kad po njemu zenska stopala gaze, a on se izmedju prstiju onako tesno provlaci i pod petama nezno udubljuje. Kao da pokusava da ih obuhvati, pokrije, i svojom mekocom zastiti od pogleda i letnjeg sunca. Kao da zeli da se sam zasladi.
I taj pesak je isto kamen, samo mek, pripitomljen.
Uzima oblik svega sto dodirne.
Zato treba da dodiruje samo lepe stvari.

Kao i svi mi, uostalom.

Papirni zmaj

Muzika nije izvan nas.
Muzika je unutra. U nama.
Rodili smo se sa njom, odrastanjem je oblikovali.
Ono sto dolazi do nas je samo okidac, stimulans, inicijalna kapisla.
Impuls koji pokrece nasu unutrasnju muziku.
Zato ne mozemo govoriti o tuznim i veselim pesmama. Tuzan ili veseo je samo onaj ko ih slusa.
Ne postoje ni depresivne pesme. Samo ljudi.
Postoje zvucni okidaci, matematicki niz tonova koji pobudjuje vec postojece unutrasnje stanje.
Ako u coveku tog stanja nema, muzika ce delovati na neko drugo unutrasnje stanje.
I delovace razlicito.
Menjace coveka.
Muzika je pra-govor, tanani jezik osecanja koji nas je nekada povezivao.
Uspesno zaobilazi svest i racionalno, i dolazi do sustine coveka, gde dodiruje nezasticene emocije.
Muzika nas podseca na buducnost koju smo jos davno zaboravili.
I na sve prijatelje koje smo davno, u toj buducnosti, stekli. Na nase zajednicke pesme.

https://youtu.be/3CElR9yl9Zk

Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби.
Светлана Стевић Вукосављевић

Anestezija sinestezije

Covek je slab kada ima sta da izgubi.
Covek je jak kada ima sta da cuva.


Sta je izmedju?