Nosso lar

Tvoja odluka je tvoja osuda; tvoje rešetke, koje oko sebe ređaš, su tvoja kazna i tvoja nagrada.
Tvoj život.
Ne žuri.
Ne donosi odluke.
Polako.
Čini male stvari.
Male.
Poklone.
Znake pažnje.
Osmehe.
Poglede.
Mnogo više od toga ne možeš,
ali ne odustaj.
Čini svoje.
Zvoni, šalji, odnesi, ukradi.
Nažvrljaj.
Poljubi sa povodom.
Nadaj se. Poželi jako.
Znaće da je od tebe.
I kada grudva slomi prozor,
i kada na vratima čokolada,
kada pogleda
znaće da si ti
neko ko uvek voli.

Ko voli bilo kakve ljude, nikada nije zaista tužan.
Zato što je sposoban da voli.

Snaga ne povređuje nego štiti.
Ljubav ne povređuje nego hrani.
Glupost povređuje.

Ako sebi uskratiš ljubav, ostalo ti neće biti važno.
Ako sebi dozvoliš ljubav, sve ostalo će biti dobro.
Ali ako sebi dozvoliš ljubav, ne smeš da odbaciš sve ostalo. Ne smeš da odbaciš realnost, strahove, nade, zimu, ravnodušnost, mržnju... Sva sranja uz ljubav dobiju smisao. Zato sranja ne treba odbacivati. 

Bekstvo od slobode

Posao je svakodnevno izbegavanje zivota.
Zbog straha.
Isto kao jos sedam milijardi dusa,
propustamo stotinu ciljeva,
smisljajuci los izgovor da je samo jedan pravi.
Cilj nije van tebe. Cilj si ti.
Ostatak sveta ce se prilagoditi tebi tek kad prestanes da se plasis sveta.
Ne pretendujem da sam u pravu.
Ne pretendujem na istinu.
Mnogo toga ne vidim, jos vise ne umem.
Ovo je samo moje vidjenje.
Svaki covek vidi sebe.
Pitaj srecnog coveka da te opise, reci ce da si srecan.
Pitaj uplasenog, pitace te cega se plasis.
Pitaj glupog, smejace se tvojoj gluposti.
Pitaj nacitanog, divice se tvojoj elokvenciji.
Pitaj bildera, divice se tvojoj figuri.
Nikako me ne vredja.
Samo, iz ovog mog ugla nalazim da smo svi slicni.
Zato dobre guram, da se trgnu, odbace strah i prihvate zivot.
Na taj nacin i sebe hrabrim.

Govore psiholozi da mi ne uspevamo, do duboke starosti ili cak smrti, da pronadjemo sebe.

Zato sto ni ne trazimo sebe.

Trazimo Staniju, Pink, Ferari, vesti, selebriti traceve, muziku, anesteziju. I u tom trazenju nam prodje zivot.

Ovde zive samo uplaseni ljudi koji glume nekog drugog.

"Kad bogat poludi nazivaju ga umetnikom, ekscentrikom, boemom,
a kad siromah poludi gledaju ga kao budalu."

Ugao

Sama činjenica da ti nekoga želiš,
voliš,
ne može njega učiniti boljim.

Tebe može.

Matematika i logika

Preko sedam hiljada godina gradimo svet na temelju tri osnovna pravila.
Pravila koja zovemo zdrav razum.
1. A je A,   B je B.
2. A nije B i B nije A.
3. ili A, ili B.
Na tim postulatima smo sagradili SVE sto nije bog stvorio: zakone, ponasanja, logiku, drzave...
Koliko god cudna i nerazumna ideja bila, ako zadovoljava ova tri pravila, ona je realna.

Ljudi ignorisu staro, osnovno, izvorno pravilo, i u suprotnosti sa tim pravilom donose odluke.
Takve odluke mozda vaze u nekom od paralelnih svetova, ali se ovde ne mogu zvati realnost.
Ako odbacis svet, sa sve njegovim ogranicenjima i nesavrsenostima, ostajes sam. A to je poslednje sto zelis.
Ne odbacuj svet. Prihvati ga i onda menjaj.

Kada neko ima previse ljubavi, ne moze dati visak. To sa ljubavlju ne sledi matematicke zakone.
Onome ko ima previse ljubavi treba dati jos ljubavi, necije ljubavi, da bi se ta ljubav materijalizovala izmedju njih.
Nije najveca stvar dati ljubav. Najveca stvar je naci onoga kome je potrebna. Onoga ko ce umeti da je prihvati.
Dajte svoje srce onome ko zna sta ce sa njim.

Dodir

Nekako.
Ne znam zasto, mislim da kada se dva tela dodirnu, duse prodju jedna kroz drugu.
I kada se vrate nazad, u svoja tela, vise nisu iste. U svakoj ostaje secanje, deo one druge duse.
Deo koji zeli da postane ceo.
Tako.
Ali ako dodirnes puno tela, proci ces kroz puno dusa.
Svaka ce kod tebe traziti deo sebe.
Ti ces u mnogima traziti deo.
Takva je dusa.
Zato treba dodirivati samo dobre, one kojima zelimo dati deo.

U drugima ljudi vole svoju zelju, svoje misli, asocijacije, svoj san.
Kako je to velika sreca, voleti svoj san.

Reinkarnacija I

Sve sto sam sakrio, ako sam ista sakrio, sakrio sam od sebe, ne od drugih.
Svaki covek ima "duplo dno" ispod koga nesto krije.
Ja sam sada stabilan, imam relativno stabilan zivot, relativno stabilne veze sa drugim ljudima, relativno stabilan status u drustvu, relativno stabilno misljenje o sebi.
Ta stabilnost me drzi uspravnim, to je moja kicma, zahvaljujuci njoj sam uspravan i pokretljiv. Skoro ziv. Ako to izgubim, gubim priliku da makar ovaj zivot iskoristim i razumem, i ponovo cu biti na pocetku. Zato je dobro da cutim, da ne kopam po djubretu.
To osinje gnezdo tek pomalo zuji. Seca se nekog od proslih zivota; u jednom sam bio bezbrizan decak; u drugom sam bio hrabri buntovnik; posle buntovnika ziveo je jedan koji stvara; kada je on nestao, pojavio se moj prethodnik, osvajac, huligan, otimac, makijavelista; niko od njih danas ne postoji, to su moji prosli zivoti, iza njih su ostala samo dela i spomenici. Odavde gledano niko od njih nije bio vredan vazduha koji dise.

Biti neciji...

Pesma

je kao uredno spakovana kosulja.
Ne mozes znati da li ti odgovara, cak ni zamisliti kako izgleda, dok je ne probas.
Nema se uvek energije za raspakivanje.
Tek kada raspakujes, mozes pronacci da je prevelika, tesna u struku, flekava...
Mozda cak sa rupama.
I tek tada ne znas da li si te rupe i fleke napravio ti, raspakujuci,
ili je ona flekava spakovana.

Za pesme treba imati mir u glavi. Makar nedostatak panike, strahova koji odvlace misli.

Mozda moj organizam pokusava da mi kaze sta zelim, tako sto mi oduzima vazduh i tera me na mirovanje. Kao da pokusava da ubije filozofa, ili makar da ga otera.
Gledam druge i u njima trazim sebe. Ne dopada mi se to sto vidim.
Sto vise upoznajem ljude sve ih manje volim.
Nalazim da su zli, primitivni, sitni, pokvareni, uplaseni dovoljno da se medjusobno ubijaju.
A znam.
Znam da je covek u stanju da u drugome vidi i prepozna samo ono sto i sam poseduje.