Studentski blok

Još osećam hladnoću vodenih topova 1996. Obrve su mi se zaledile, kapa je bila bar kilo teža i cedila se niz čelo. Tada sam imao dugu kosu, danima spavao u Krsmancu i demonstrirao protiv Bande Crvene.
Kerove smo vređali sa AV-AV, nismo tada znali da smo prizvali zlo.
Želeli smo pad crvenog gestapoa, gašenje debea, slanje državnika na sud.
Crveni gestapo je mučio političke zatvorenike, neprijatelje Druga Dolanca i Druga Kuplerštajna.
Sin Druga Dolanca je, gle, danas direktor Službe. Sudbina Druga Kuplerštajna nije javno poznata, iako neki Bakareci i danas laju kao gladna štenad.
Znao sam ja da će doći nove generacije,
zar da zateknu komunizam, Dolanca i Kuplerštajna? Bandu crvenu?
Nikako, zlo je moralo biti oterano!
Slobin suzavac je tada bio slab, nije oterao ni nas, kamoli crvene bubašvabe. Plakali smo u terazijskom prolazu gde je ciga prodao stotine marama. Jednu sam doneo kući, oprao od suzavca i poklonio onoj koju volim. Ne čuva ona. Ne zna da je ta marama videla Slobine suzavce, vodene topove, Šut u but tadašnjem Radomanu, tužnu priču, tri noći u Krsmancu... 
https://youtu.be/1tPDp0SfyH0

Al devedesetšesta je donela devedesetsedmu, godinu kada je Banda Crvena predala glavni grad.
Nama? Opoziciji? Nekome? 
E ybg. Predali su vlast onima koji su se zbog vlasti posvađali.
Tuga buržoaska. Iz toplih stanova prešli su u kuće. Na dedinju? Naravno.

Danas je studentski blok, koji proizvodi Drašković, simbol protesta i borbe za slobodu.
Yebote, igrica se okrenula naglavačke.
Drašković iz redova Napredne Stranke navija protiv Napredne Stranke.
Jednom je izdao studente, opet će. Nuklearni Raspad Gowneta... pretvaranje u slugu lizacha boolje. 
Dakle, Drašković nije lizač, nego sluga lizača. Dno sa kojeg nema vađenja.

https://www.mojnovisad.com/files/_thumb/600x400/news/7/1/7/66717/66717-studentski-blok-cokolada-1.jpg

Trka

Jednom će završiti trka. Proći ćemo kroz cilj.
Da li će se računati najbrže vreme? Najsporije vreme?
Ili prolazak kroz cilj okićen medaljama, diplomama, titulama i odlikovanjima?
Da li je važno imati navijače, podršku sa tribina? Da li je podrška važna na cilju, ili tokom trke?
Da li je važno ostaviti putokaze i tragove? Kome? Ko ne stvara svoje, neće uzeti tuđe.
Neko prođe kroz cilj uzdignutih ruku, zajapuren od adrenalina, straha i inata, odlučnosti, poleta, u borbi za nedostižne ideale.
Neko prođe kroz cilj ne osetivši, bez svesti o učinjenom i neučinjenom, spavajući na neki od stotina načina. Ipak, svest o učinjenom donosi zadovoljstvo, ispunjenost, konačno i mir. Na cilju ispunjeno dobija okvir koji je oduvek nedostajao, bez kojeg je većina slika bila nejasna i nepotpuna, iskrivljena kao znak pitanja.
Mir je teško dostižan ideal i pesnicima i ratnicima. 

https://youtu.be/hA0F1LikpNk

Mislim, dakle... džuboks na granici

... dakle,
pre nego dođe do postojanja,
Ko je taj ko misli, da bi kao posledicu mišljenja  počeo da postoji?

https://youtu.be/ySzmPrm5Urw

Sinusoida vrhom dodiruje jednu granicu a dnom drugu. Nekad jača nekad slabija, brža ili sporija, i postoji u okviru granica.
Kada bi prešla granice prestala bi da bude sinusoida. Prestala bi da postoji, ili bi se, još gore, pretvorila u strašno čudovište, u nazubljenog monstruma, jer je nemoguće porasti preko granice.

https://youtu.be/YUYIYBT_DAs
"Ti, koji moraš, mrtav jesi!" uči pesnik.

Svako će doći do kraja. Srećni će dobiti potrebno gratis vreme da završe, da probaju, da razmisle, da se sete...
Da se pripreme. Odmore pred put. Pogledaju izdaleka celo.
Avaj, neće im dozvoliti. Tražiće, zahtevati, naređivati da se,
umesto nečega što liči na odmor, pripremu, a nikako tugu i očajanje,
grozničavo bave traženjem izlaza. Da obilaze uniforme, dobijaju pečate, izveštaje, mišljenja, savete...
Treba li čoveku savet od goreg?
"Ne smeš da odustaneš, ustani rano, ostavi sve što si započeo, sve što voliš, ne smeš se baviti onim što voliš nego ponovo obiđi sve šaltere, kao juče, kao sutra, ne odustaj, moraš do kraja..."
A izlaz je tu, svima vidljiv, samo ga bližnji ne prihvataju. Zahtevaju, naređuju povratak. Kakva ironija.
Provedemo život baveći se napretkom, a pri kraju tražimo vrata koja vode nazad.
Nema nazad. Nazad je nepostojanje a napred nepoznato. Šta je bolje?
Poslednji pečat završava smrtnim ishodom. Život niko nije preživeo. I kada bi mogao, da li bi to izabrao, želeo? Niko svestan ne bi. Uđeš u poslastičarnicu, pojedeš ukusan kolač, sit i zadovoljan izađeš. A kada bi morao da jedeš još, i još... kakav god da je, taj kolač više ne valja.

Na kraju čeka nagrada u obliku odgovora na sva, pa čak i davno postavljena pitanja. Ko u životu nije postavljao pitanja i klizao kao šaran iz ruku, nema čemu da se nada. Samo onaj ko je strpljivo nacepkao, naturpijao i sa sobom nosio pitanja, kao dečak džak žetona do starog džuboksa, dobiće odgovore. Jer, pitanja ne smeju preko!
Verujem da su pitanja jedino što razlikuje dva sveta. Pitanja kao smisao, svrha, način postojanja. Gde ima pitanja, ima i mašte, mašta je jedini život koji liči na večnost. Tamo gde ne postoje pitanja je sve jedno.

Ma idem kući. https://youtu.be/nngbv6829Fg
https://youtu.be/ffzJyNj6oXM