Stigla je jesen.
Muškarci postaju medvedi, žene postaju depresivne.
Fejd aut mi neće naškoditi, naučio sam da posle svakog počinje nova pesma. Kad završim stranu okrenuću ploču, pa ponovo, novih pet, šest, sedam pesama. Na kraju se ni ne broji koliko je bilo pesama, samo koliko je bilo dobrih. Jedna, samo jedna dobra pesma, može ceo album napraviti sjajnim ili popularnim. Srećom, jedna losa, pa cak nekoliko loših pesama, ne mogu pokvariti ono što jedna dobra donese.
Poslednje pesme na svakoj strani su spore, melanholične, mirne. Energija se pretvara u razumevanje, bes u tugu, ritam u dosadu, radost u sećanje.
Tuga je primerena kraju, nekakvom kraju, bilo kakvom.
Samo, kraja nema. Bogovi su zaboravili da ga stvore. Ili možda nisu stigli, zarakijali se i pijani zaspali.
Vozimo život preko džombi. Truckav je put, pucamo, psujemo i škripimo od napora.
Ali zamisli nesreću da tih džombi u životu nema? Da je sve mirno, ravno, jednolićno, udobno?
Nismo mi pravljeni za to.
Posle svakog potresa treba ustati.
I kukati, kao ja. Zašto da ne?
Sve će proci. To su dve vesti: najbolja i najgora.
Muškarci postaju medvedi, žene postaju depresivne.
Fejd aut mi neće naškoditi, naučio sam da posle svakog počinje nova pesma. Kad završim stranu okrenuću ploču, pa ponovo, novih pet, šest, sedam pesama. Na kraju se ni ne broji koliko je bilo pesama, samo koliko je bilo dobrih. Jedna, samo jedna dobra pesma, može ceo album napraviti sjajnim ili popularnim. Srećom, jedna losa, pa cak nekoliko loših pesama, ne mogu pokvariti ono što jedna dobra donese.
Poslednje pesme na svakoj strani su spore, melanholične, mirne. Energija se pretvara u razumevanje, bes u tugu, ritam u dosadu, radost u sećanje.
Tuga je primerena kraju, nekakvom kraju, bilo kakvom.
Samo, kraja nema. Bogovi su zaboravili da ga stvore. Ili možda nisu stigli, zarakijali se i pijani zaspali.
Vozimo život preko džombi. Truckav je put, pucamo, psujemo i škripimo od napora.
Ali zamisli nesreću da tih džombi u životu nema? Da je sve mirno, ravno, jednolićno, udobno?
Nismo mi pravljeni za to.
Posle svakog potresa treba ustati.
I kukati, kao ja. Zašto da ne?
Sve će proci. To su dve vesti: najbolja i najgora.
ОдговориИзбришиKukanje je lekovito, treba kukati, pomaže.
Ali još je bolje njakanje.
Kukanje je suviše žalobno, bespomoćno, a u njakanju ima nekog bunta, snage,
želje da se sudbina zbaci s leđa i izgazi.
Njakanje je moćno.
Njakanje je dostojanstveno.
Ja redovno vežbam njakanje.
Otkud ovo znam?
Reče mi jedan čoek, onako. u prolazu.
Da, reče mi Hakim.
A džombe ko džombe, stara priča.
Da nije njih ne bi bilo ni opravdanja za njakanje.
To bi tek bila šteta.
A kraj?
Nisu ga bogovi zaboravili.
Samo su ga sakrili od tebe, privremeno.
Kako bi inače uživao u vožnji?
U životu svakoga čoveka samo su dve vesti značajne.
ОдговориИзбришиMisliš?
Ona prva vest je o njegovom rođenju.
Baš lepo! Živ bio!
A onu drugu on neće ni stići da čuje.
Auuuuuu....!
Ceo njegov život smešten je između te dve vesti.
Zar???
I sve što mu se desilo u životu već se odavno desilo i nekom drugom.
Ma nije valjda ?!
A ni rođenje ni smrt nije nikakva novost - dešavaju se neprekidno nekome, samo se imena menjaju.
?! Pu... dalje od moje kuće. ....!!!
I onda?
Pa ništa.....
Mnogo buke niokošta.