Iz mene raste pravo uvis, čini se da će dodirnuti nebo. Čudno neotrovan, a iz takvog kamena raste.
Jede moju džigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teške stare stene crpi snagu, neprestano pokušavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kišama poliran ali još uvek ceo, kamen najviše od svega želi da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da će doći trenutak kada će početi da guši stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrđi od drveta.
Tada će se zapitati, nikada ne dovodeći u pitanje konačan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolućen otkotrlja niz liticu, za šta će se koren uhvatiti?
Hoće li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonoćno štitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni čvor u mislima razrešio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen će uvek za sebe naći mesto sa koga će prkositi kiši i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako će znati ?
Hoće li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da rađa?
I kako će znati da nije sa nekog sličnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatiće, doneće odluku da poveruje da je semenka baš sa njegovog drveta došla.
Nije mu prvi put da odluči da veruje.
Jede moju džigericu, kosu, zube, miran san... hrabrost, ponos. Iz teške stare stene crpi snagu, neprestano pokušavajuci da bas tom snagom raspoluti kamen koji ga obavija.
A kamen se ne da.
Stari izbrazdani ispucali, kišama poliran ali još uvek ceo, kamen najviše od svega želi da ostane uz voljeno drvo.
Vidi i zna da će doći trenutak kada će početi da guši stablo koje iz njega raste. Kamen je uvek bio tvrđi od drveta.
Tada će se zapitati, nikada ne dovodeći u pitanje konačan ishod, ima li ispod njih zemlje?
Ako zemlje nema, a kamen se raspolućen otkotrlja niz liticu, za šta će se koren uhvatiti?
Hoće li ga vetrovi, od kojih ga je kamen danonoćno štitio, prevrnuti, oboriti...?
Ubiti?!
Kakvo je znanje potrebno da bi se takav crni čvor u mislima razrešio?
Kada znanja nema, dobra je vera. Ali ona je slaba, slabija je i od sumnje i od brige, pa kako ne bi bila slabija od starog kamena.
I niko ne zna da li brazde na starom kamenu stvaraju sumnje i brige,
ili njegovo voljeno drvo?
Kamen će uvek za sebe naći mesto sa koga će prkositi kiši i suncu, sve dok ga brige ne samelju u pesak.
Ali kako će znati ?
Hoće li mu, nekada, nekog kasnojesenjeg dana, vetar doneti semenku sa poznatog drveta?
Sa drveta koje je odavno trebalo da rađa?
I kako će znati da nije sa nekog sličnog drveta? Nije ih mnogo video da bi ih mogao razlikovati.
Prihvatiće, doneće odluku da poveruje da je semenka baš sa njegovog drveta došla.
Nije mu prvi put da odluči da veruje.
Okrenuce se ka suncu, pronaci ce na sebi otvor u koji ce skupiti kisnicu, prigrlice tu semen
Skupljace joj kisu i braniti je od vetra.
Kao nekad.
Svakoga dana prolazim pored kamene kuće u centru grada.
ОдговориИзбришиNa drugom spratu, iz uske pukotine između dva kamena, izrasla je breza.
Svake godine je sve veća, napreduje.
Gazda sada već može da pije kafu na terasi, u njenom hladu.
Zašto je ne poseče, razvaliće mu zid?
Izgleda kao da je njen koren jači od kamena, ali i kamen odoleva.
Kao da njih dvoje imaju neki tajni dogovor, koji i gazda poštuje.
Neću da mislim na dan kada će neko od njih dvoje popustiti.
A to će se desiti, jednom.
I tada će se polako, tako zagrljeni, oboje pretvoriti u zemlju.
Ali možda će vetar kad tad, doneti novu semenku, možda baš onu sa tvog drveta
koju toliko dugo čekaš ?
I ti ćeš opet imati svoje drvo i drvo će opet imati tebe.