Sitna lova

Kad si mlad imaš maštu. Ideje.
Upornost i energiju da te ideje ostvariš.
Nedostaje ti znanje, iskustvo, društveni uticaj, novac... klinac si.
Ideje i mašta se pod teretom realnosti vremenom sažimaju, gase, nestaju.

Prošle su godine. Znanje se uvećalo, i potvrđeno je iskustvom. Zanat je u rukama, kupljene su moćne mašine i oprema.
Društveni uticaj je postao značajan, ime je stvoreno.
I novca ima dovoljno za sve nove projekte.
Ali želje, ideje i mašte odavno nema.

Kada bi ljudi koji imaju znanje i novac, ime i iskustvo,
imali manje sujete,
angažovali bi mlade koji imaju ono što stari nemaju,
mladost, želju, maštu, ideje,
upornost,
i stvorili nešto veliko.

A ako ideje nisu ostvarive samo bi potrošili višak novca.
Potrošili bi sitnu lovu da ponovo budu mladi.
Da se igraju, kao nekad.
A  mladi koje su stvorili bi postali veliki ljudi.
Zahvalni i spremni da pomognu.

Veče uz gusle

U stara vremena sede glave su bile čuvane kao bogatstvo, riznica mudrosti. Stari su proživeli ratove i bune, ratujući upoznali daleke zemlje i drugačije ljude, i imali dovoljno vremena da sećanja provuku kroz razum i izvuku vredne pouke.
Starine su pamtile i suše i poplave, bogate žetve i glad, i iz njih učili.
Osim iskustva i znanja stare je odlikovala smirenost. Odluke su donosili hladne glave, mudro i nepogrešivo.
Deca su upijala i napamet pamtila priče starih. Imali su uzore u svojoj kući.
Stari su imali veće uzore - vitezove Obilića, Đorđa, Stepu, Sinđelića... ajd, i Tita.
Učili su mlade vrednostima i idealima, poštovanju i čuvanju.
A danas?

Dok im ne pocrvene oči stari ne trepću i prate koga će Janjoš da udari i dalćega izbace.
Kada im se obratiš odgovor je ili Vučko ili Đilas. Ne razumeju sagovornike, ne umeju ništa da kažu.
Na svako pitanje prepričavaju članke iz informera, manje pismeni prepričavaju teme iz jutarnjih programa.

Tačno je da su nam uništili školstvo, deca uče i znaju sve manje,
ali su pre škola mentalno razorili starce i potpuno izbrisali svako sećanje naroda.
Starima, a ne mladima, su uzori Kristijan i Stanija.

Kako narod postaje primitivniji, traži jednostavnija rešenja. Prihvata sve podele kao crno/belo i tako donose odluke.
Tako glasaju.

Boje jeseni

 

Популација је група јединки исте врсте која насељава одређени простор и могу међусобно да се размножавају дајући потомство.

Septembar

Škola je priprema za život.
Kvalitetna priprema za kvalitetan život, ponavljaju nastavnici dok najavljuju štrajk zbog ponižavajućih plata.
Mnogi ozbiljno shvate reči nastavnika, ili ih želja (za što boljem položaju na cilju) vodi kroz školske uspehe do najviših naučnih znanja.
A onda, posle odbranjene disertacije, bolno shvate da je život prošao,
i da je od obećanog dobrog života ostala samo starost.
Kosa se od semestra do semestra proredila, mesečna rata zubaru košta dve prosečne plate,
pa je zaposlenje u stranoj banci ili stranoj programerskoj kući jedini izlaz.
Godinudve, dok ne dođu mlađi i vispreniji, kojima nije potrebna kafa za buđenje.
Kao drugi izlaz nudi se politika, ali je to nečasno zanimanje, takmičenje u brzom lepljenju plakata nasmejanog vođe i varanju naroda u ime vođine razbojničke družine.
Prošlo je vreme AliBabe i 40 razbojnika, sada kada su sve oteli AliBaba otima od razbojnika.
Devojke u diskoteci prilaze, ali pitaju "da li ste vi domar, ne radi sijalica na ulazu?".
Okolo su automobili koji koštaju više nego ukupna životna zarada. Dakle, novca ima u izobilju.
U te automobile ulaze plastificirane plavuše koje su se udale za kontraverzne biznismene.

Za one koji nisu išli u školu.

Preferans

- Dobar dan, kontrola. Molim pokažite kartu.
- Dobar dan i Vama, ja sam direktor tramvaja, molim pokažite Vi meni kartu.
- Ja sam kontrola, meni ne treba karta.
- Ja sam direktor tramvaja, ni meni ne treba karta.

- Kontrola, karte na pregled, jeR imaš kartu?
- Naravno, volim karte, igram sans.
- Ti si neki šaljivdžija, pokaži kartu ili izađi na sledećoj.
- Ja sam putnik, gospodin, a za vas "Vi". Ne izlazim na sledećoj, Lion mi više odgovara.

- Karte na pregled. Mogu li pogledati vašu kartu?
- Ne, naravno.
- Zašto?
- Ja Vas ne poznajem. 
- Ja sam kontrola.
- Pomešali ste me sa nekim. Ja Vas nisam angažovao da me kontrolišete. Kontrolišite onoga ko Vas je angažovao. 

- Kartu na pregled!
- 
- Jel imaš kartu?
- 
- Mogu li da prođem?
- Ne.

- Kartu.
- Peškir.
- Šta peškir?
- Šta kartu?
- Kontrola karata, pokažite kartu.
- Kontrola jezika, pokažite jezik.
- Jel imaš kartu?
- Jel imaš jezik?

Treba zatvoriti sve koji se, u raspaloj državi, u raspalom društvu, ponašaju se i izgledaju kao da žive u seriji Seks i grad.

Čuo sam da je cena karte 89 dinara, ali ako priđete automatu (turskom validatoru) i izgovorite MERHABA BUJRUM automat vam skida samo 21 dinar. :)
Ko ne pokuša ne voli Turke!

Makijavelijev sevdah

Čitam reči onih koji su upravljali drugima,
zajednicama, gradovima, čak i narodima.

Zajedničko je što se svi slažu da je nemoguće vladati nad pametnim i slobodnim ljudima,
i da je nemoguće upravljati njima.

Zato se vladalac, ko god bio, mora isključivo baviti glupim i neslobodnim ljudima,
ljudima sa posebnim potrebama.
Zavisnim ljudima. Onima koji ni sebe ni druge ne smatraju ljudima.

Oni žele usenasepodase, a odmah zatim pisano priznanje, diplomu, orden, plaketu, uverenje... Tetoviranu parolu.
Oni žele i čvrstu ruku koja će ih povremeno odalamiti, da potvrdi da postoji sila iza reči vođe koji brine i ne spava.

Nevidljiva snaga

Kaže mi sagovornik da je neprijatelj,
(ko god i šta god neprijatelj bio,)
suviše jak, i da se ne vredi uzalud boriti.

"Eto, tako stoje stvari, pa ne može se tu ništa".

Ono što je, u prevodu rekao, je: Nije mi važno,
nije ni vredno ono što treba braniti.
Nek propadne, neću se suprotstaviti.

Ali kada bi to što treba braniti bila plata,
radno mesto, auto, ceger sa pijace, teško stečena diploma
prijatelj, porodica,

i grlom i pesnicama bi ih branio,
bez merenja kolika je sila koja napada.
Neke stvari se bezuslovno brane.

Šta je važno, za šta se treba po svaku cenu pesničiti,
naoružati, boriti do krvi?

A šta je ono za šta se rečima i tastaturama kao borimo,
ali baš i nismo spremni da se odreknemo deset evra, ili nedajbože ugasimo komp i uđemo u pravu borbu?

Najglasniji bukači koji pozivaju na borbu najčešće nisu spremni da podmetnu leđa.

Puna su im usta pravde, slobode, demokratije,

ali im pesnice nisu stisnute.

Kad počne borba nestaće, i iz toplih papuča gledati prenos.

Oni tihi, nevidljivi, su snaga.
Nevidljiva snaga.