Vreme milosti

Svet je večan. Čovek nije.
Po Adamu, po telu, svi umiru.
Postoji vreme početka, vreme nastanka.
Postoji kraj svemu što je od od materije nastalo.

Sazdani smo od materije.
Ali je ta materija ispunjena životom koji materijom upravlja, koji pokreće.
Taj život je večan jer nije od materije.

Postoji vreme početka, postoji vreme kraja.
Postoji pravo vreme. Postoji pogrešno vreme.
Vreme kada pravimo i vreme kada ispravljamo greške.

Postoji i vreme milosti.

Vreme milosti je trenutak do koga je moguće izabrati, promeniti.
Popraviti.
Jer svako će nekada u životu doći do trenutka kada više ne može popraviti učinjeno.
Niko ne zna kada će to vreme doći. Zato se treba truditi da što pre, odmah, popravi ono što zavređuje popravku.
I učiniti ono što je, uz plitak izgovor, propušteno.

Data nam je moć da popravljamo i ispravljamo greške. Da popravljamo i menjamo prošlost, učinjene greške.
Iskoristimo taj poklon, tu priliku, još danas.
Velikodušna je i razumna.
Ko se usudi da utiče na prošlost tako što će popraviti mostove koje je rušio,
promeniće ličnu sadašnjost i sebi kupiti dobru budućnost.

Igle u plastu sena

Dobio sam dve poruke od BATUT.
Tako se dotični pošiljalac poruke potpisao.
Kratko: BATUT.
Na poruku nije moguće odgovoriti, pošiljalac ne postoji.

U poruci traži da mu pošaljem svoj JMBG.
Zauzvrat nudi neke Moderne i besplatne stvari.
On, BATUT, kao daje, a ja kao dobijam, besplatno.
To što ništa ne košta taman toliko vredi.

Drug BATUT nudi da mi pokloni ono što je mojim parama kupio. Za sebe će zadržati samo proviziju, mito, platu, cenu poruka, pedeve i povišice.
Ordenje i pukovničke činove.
I velikodušne poklone stranim državama.

Ako drug BATUT ovo čita neka prihvati ponudu da i ja njemu,
jednako besplatno i na vrlo sličan način
uguram strano telo u organizam.

Nije Moderna, zove se Čeda, ali je jednako efikasan.

Seno je dobro za magare, igle zadržite za sebe.
Trebaće vam da sebi ištrikate čarape u zatvoru.
Ladan beton je zaeban, izaziva prehladu.

Nada. Za sada.

Sretnem nekadašnjeg komšiju kako izlazi iz kontejnera za smeće. Prepoznamo se, obojica nevoljno rukujemo. Kao da ima potrebu da se opravda, kaže mi da je u jednom od obližnjih kontejnera pozamašna gomila nenamerno bačenih para. "Imam informaciju, ali nedovoljno preciznu", kaže.
Prepoznajem da mu je težak život i niz loših izbora iskrivilo koordinatni sistem. Nije u vinklu, ali je bezopasan i za sebe i za druge, pa ga niko ne proganja.

Danima kasnije prolazim pored punih kontejnera i razmišljam o susretu,
još više o nenamerno bačenim parama.
O vrednosti za koju bi ljudi ušli do pojasa i preturali po otpadu.

I zaista, kada bi neko objavio da se u jednom od pet naslaganih kontejnera nalazi sto hiljada evra, nastala bi opšta tuča; ljudi iz kruga dvojke bi izašli iz salonaca i u lakovanim cipelama pesnicama zaratili da se dokopaju kontejnera punih smeća.

Kada bi neko javno objavio da je u đubretu hiljadu ili dve evra napravio bi se ozbiljan red, lista čekanja, samo bi najbrži imali sreću da se dobro isprljaju i zarade za polovnog punta.

Za veknu hleba samo gladni ulaze u kontejnere. Pažljivo razdvajaju smeće birajući samo najbolje kriške.

Isti smo, samo nam je cena različita. Za sada.

Hleba i igala

Knjige govore da je svako došao na svet sa nekim talentima.
Neko ima samo jedan talenat,
neko ih ima više.
Uspešan je onaj ko otkrije i uveća svoj talenat.
Talenat je ono što je (od boga?) rođenjem dato.

Prepoznajem oblike, konture, ali od rođenja drugačije vidim boje pa slikarstvo ne može biti moj talenat.
Nije ni kulinarstvo. Nije ni posao koji traži empatiju, ne osećam druge.
Neke talente, ipak, pronalazim u sebi. Njih razvijam, uvećavam, hranim. I dobro mi ide.
Tehnički sam pismen i u tome uvećavam dobijeno.
Stvaram.

Svaki put kada sam posegnuo za onim što mi nije dato,
makar sa plemenitom namerom da kupim hleb i platim struju,
ogulio sam kolena i stao u nečist.

Svaki put kada sam uzeo ono što mi nije dato, dobro sam iskrvario.

Kada vidim nekoga ko iz gitare izvlači harmoniju poželim da i ja isto uradim. Ali sve što tada napravim je čista šteta i izgubljeno vreme. Nije mi dato.
Srećan je samo onaj ko uvećava Svoje talente, ne želeći tuđe.
Ko poželi tuđe je pohlepan,
ili makar bolesno ambiciozan.

S.T.R.A.H.

Mlad si dok strah ne postane dominantno osećanje.

Čovek se sastoji od 70% vode i 30% straha.
Kada se smnji udeo vode smežuraš se i ostariš.
Strah ostaje. Zato je moguće ne biti glup a biti budala.

Preselili smo svoje živote u virtualni svet.
Strah raste jer znamo da smo ih zapostavili u stvarnom svetu.
Sve naše aktivnosti su okrenute da izgledamo umesto da budemo. Tražeći sebe pravimo selfije, uzalud.

Strah tera i vlast da oko sebe okuplja gore od sebe.

"Ugnjeteni se neće pobuniti dok se ne osveste, a neće se osvestiti dok se ne pobune." Orvel.

Dobro vino može da prepozna samo onaj ko je pio loše vino.
Isto je sa hrabrošću i strahom.

Dugotrajno iznurivanje niskim platama, neprestanim katastrofičnim vestima, temama i raspravama koje služe da skrenu pažnju sa života na strah, lošim zakonima i vođstvom koje sasvim očigledno vodi u propast,
služi
samo i jedino
za proizvodnju pristanka.
Na šta? Na bilo šta, više nije bitno.
Iznuren pojedinac i uplašen narod pristaće na sve, samo da makar za mrvu ublaži pritisak.

Otrežnjenje od straha i zabluda ovog sveta ide čudnim putevima. Moraš izaći iz konzerve da bi shvatio da si u konzervi.
Napustiti konzervu znači izgubiti sigurnost, zajedništvo, ući u nepoznato koje je možda prazno i hladno... i ostati skoro sam, sa jedinim prijateljem - sa samim sobom. I sa svojim strahovima.
Onima iz konzerve ćeš svakako izgledati lud.

Ali nećeš biti hrana.

Nekada sam ljude koji slušaju džez smatrao starim,
a sada volim Felu.

Lajte, kere Jakobsfelda!

Ruski građanin i nemački đak, profesor farmakologije, šef vojnog instituta za fizioligiju i dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, istraživao je funkcije želuca kod pasa i dece. Primetio je da posmatrani objekti imaju tendenciju da balave pre nego što se hrana nađe u njihovim ustima, i tom važnom istraživanju je posvetio bogatu karijeru.

Es wird bekannt gegeben!

U naprednim istraživanjima Drug Pavlov je navikavao životinje na unapred zadate znake i signale. Neki signali su značili hranu, a drugi elektrošokove i batine.

Nesrećne životinje su dresuru signalima prilično dobro podnosile,

sve dok nisu počele da dobijaju pomešane signale.

Po davanju pomešanih signala upadale su u paniku i strah i postajale agresivne i nepovratno autodestruktivne, toliko da su posle toga sve morale biti ubijene.

Uslovni refleks koji je Drug Pavlov istražio na psima koristi se i danas u psihologiji.

Posebno psihologiji masa.

Faustovski svet

Faust je napravio dogovor.

Ispratimo muzikom :-*