U vremenu horoskopa

Proričem budućnost

Ma proričem šta god želite, al da bude lepo i na radost, neki uspeh i iznenadna sreća.
Ne proričem ružne i negativne stvari, njih ne mogu da vidim, to je do prorokove brade.
Ne dozvolite da vas lažu oni što gledaju u prazne šoljice (pih!) i stare karte.
Ni kugla više ne radi, ej bre, dvajsprvi vek je.
Gledam u savijače i gibanice, pa u domaće pogače, i u vino, kuvano je bolje al može i obično, u prebranac ako je od šarenog pasulja.
Mogu da gledam i u roštilj, u sarme al da budu posne, u čorbu od karfiola i otvorenu musaku od kelja.  A za budućnost porodice gledam u kolače, čokoladne torte, princes krofne, vanilice i čokoladne kremove.
Za finansije gledam u dinare i u evre, i nepogrešivo proričem na dva svetska jezika, zavisno od valute.
Za ljubavni život isto gledam i proričem, al detalji mogu samo lično. Samo za dame, proročka diskrecija zagarantovana. Sve što sam prorokovao obistinilo se, al ne smem javno.
Gledam i u oči. Samo, to gledanje može da potraje. Zato je potrebno strpljenje i razumevanje. Može biti jako zamorno, često i obavezujuće. A na kraju uvek ogladnim pa mora sve ispočetka.

Ukus ljubavi

Sve na svetu je, kaže pismo, stvoreno od reči.
Osim čoveka.
On je stvoren od zemlje. Dobre i plodne zemlje.

Ljudi su kao semenke.
Mnoge semenke nikada ne proklijaju.
Kada semenka proklija to je tek početak novog života.
Semenka koja je bila zalivana duhom, i potom proklijala, jednoga dana će rađati duhovne plodove.
Semenka koja je proklijala od reči rađaće jednog dana reči kojima će se mnogi hraniti.
Semenka koja je proklijala u ljubavi će roditi veliko stablo sa bogatom krošnjom,
i rađaće ljubav.
Ukus ljubavi, miris istine, duh koji osvetljava dušu.

Razlika između dobra i zla je zbog zla napravljena.
Treba igrati belim figurama. Makar tražiti bela polja.
Kada ne bi imao granice nedostajalo bi ti sve.
Pojam se može opisati geometrijom, fizikom, biologijom, čak lingvistikom,
detaljno kvalifikovano i stručno,
ne napraviti pri opisu ni jednu grešku,
i potpuno promašiti.
Slikari nas uče da vidimo.
Naučnici još uvek lutaju.
Kada vide šumu, u pokušaju da je razumeju uzimaju uzorke stabala, stavljaju pod mikroskope i u menzure,
analiziraju i precizno zaključuju koliko ima kalcijuma, kalijuma, silikata, oksida, hemijski vezane vode...
Na kraju analize dobijaju nagrade i priznanja jer su do kraja razumeli.
Umeju li, sa tim znanjem, da naprave istu šumu? Ni govora. Njihovo znanje je veliko ali neplodno.
Ne uspevaju da vide celinu. Znaju sve, osim onog najvažnijeg - ideje.

Zemlja zemljanima nudi samo jedno: postojanje u vremenu. To je sasvim dobra i velikodušna ponuda.
Neko prihvati ponudu i postoji.
Neko bira nepostojanje.
Sećanje na druge svetove je ono čime se metafizika bavi. Ali to sećanje, metafizički susret sa arhetipskim, služi da pomogne i podrži naše postojanje na Zemlji.

Sećanje nije suprotstavljeno postojanju.
Učenje je sećanje.

98% ljudi je najvredniji deo čovečanstva, oni stvaraju istinske vrednosti. Šta stvaraju? Pa onih 2%.

Duša

Došao je da nas uči. Držao predavanja, propitivao, ocenjivao, ispravljao. Pokazivao put i način.

Bio je suviše naporan, pa smo ga ubili.

Tada je on, u skladu sa svojim učenjem, kao poslednju lekciju napravio pokaznu vežbu. Praktičnu nastavu. Razapet i još uvek živ je oprostio. To je praktični deo predavanja.

Taj oproštaj je lošim đacima potpuno promenio svet. Svi su položili.

Istorija pamti dva hrabra čoveka od kojih je jedan potkupljen srebrnjacima, drugi okačen na krst.

Svi ostali su prihvatili sistem.

Ko u istini traži tačnost, a u tačnosti istinu, nikuda neće stići.

Postoje retke naučne istine. Iskusan drvoseča ih može izbrojati na prstima jedne ruke.

Postoje i pretpostavke, hipoteze, teorije. Mnogo njih.

Čovek se ne oseća sigurno ako nema stabilnu podlogu. zato pretpostavke i teorije rado prihvata kao apsolutne istine. Te naučene istine ga učvršćuju i daju mu stabilnost.

Proglasiće ih za istine samo zato što je teško živeti u neizvesnosti i neznanju.

Izmišljene istine, bogovi gromovi ravne i loptaste Zemlje, postoje zato što slabi ljudi ne mogu živeti bez oslonca, bez konačnih istina. Neizvesnost je plodno tlo samo za istraživače, za sumnjala. Nije za dogmatske fanatike.

Ko shvata samo ono što razume taj ništa ne shvata. Davanje prosjaku je uvek davanje dvojici prosjaka. Drugi je, razume se, onaj koji daje. Njemu je potvrda da nije potpuno beskoristan potrebnija nego skromni obrok prosjaku.

Istina znači postojanje. Istina je isto što i sloboda. Ljudska bića su dužna da sama sebi stvore dušu.

 

Kontinuitet je osnovni zakon univerzuma. Put naučnog otkrića preslikava se na ontologiju nauke i fizike. To znači da te volim, ne znam kako drugačije da ti objasnim.

Tonik protiv bora

Okruži se ljudima pored kojih ćeš biti nasmejan.

Rano ručaj i rano spavaj.

Ne ubija tuđa mržnja.
Samo sopstvena.
Nje se treba odreći.
Teže je nego ostaviti cigarete.

Ono što mislim da jesam, ono što bih želeo da budem i ono što zaista jesam
ratuju u meni.
Prvi napada uveren u svoju nepogresivost,
drugi prljavo igra i zadaje zabranjene udarce jer ima vredan cilj.
Samo je treći, sav izubijan i izudaran, sposoban da voli. Potrebna mu je naklonost druge osobe. Zagrljaj. Napraviti mu mesto je ljubav.

Ne biraš svoju realnost nego je stvaraš

Rađamo se sa mnogim talentima,

ali samo nekima dozvoljavamo da rastu sa nama i u nama.

Mnogi talenti u nama nisu mrdnuli od uzrasta novorođenčeta,

nekih smo se odrekli kao deca, neke odbacili kao odrasli ljudi.

I u nama ostaje samo pretežan talenat, onaj koji smo zalivali, štitili, hranili, učili,

onaj kome smo dozvolili da sa nama raste i da ima iste godine kao i mi.

Drugi talenti su ostali deca u nama.

Za one koji glume sopstvene živote,
zbog očekivanja okoline ili kakvog boljeg razloga,
blog je mesto na kome mogu biti ono sto jesu.
Makar na kratko. Ne moraju da glume, nikome dužni.
A nesigurni i slabi nalaze utehu jer, u ekranu, mogu biti ono sto nisu a toliko žele.
Pravo je pitanje koja od ličnosti, ona u ekranu ili ona sa kravatom, jeste stvarna, a koja odglumljena.

Jedina stvar koju posedujem sam ja.
Jedina životinja koju posedujem i jedini čovek koga posedujem sam ja. Skromno, u svom krugu.
Bez drugih ne može ko sa sobom ne može.

Ipak, mali sam i nedostojan da bih govorio o jednoj takvoj veličini kao sto sam ja.

U buri talog isplivava na površinu i zaklanja svetlost umnoj kulturnoj i moralnoj eliti.

To što talog, kome je prirodno stanište dno, isplivava na površinu, govori da smo u loncu koji kipi.
Kako isljučiti ringlu?

Pijan od želje

Tražio sam u sebi čoveka... ma ne jednom, sto puta. Kopao noktima i prstima, zavirivao u misli, ostatke razuma, sećanja...

Preronio bih tone prašine, izbacivao iz glave pune džakove đubreta, i pitao se odakle ono tu, tako duboko u mojim mislima.
Ali njega, čoveka, nigde!
Nije se javio ni kada sam onomad prešao četrdeset sa dva. Stepeni, godina, ko još pamti.
Onda sam se dosetio da ga isteram alkoholom!
Da mu vidim lice, da ga pitam šta je mislio kada mi je svaki put minirao prilike, kada je vodio umesto mene razgovore, kada je donosio važne odluke, i kada je bio uzdržan i onda kada se to ne sme – u ljubavi.
I tada se javio. Znači, živ je. Postoji.
I voli da popije, bećar, a možda se pijan ne kontroliše baš najbolje. Ne mogu da zamerim, i ja sam ponekad takav.
Razgovaramo kao najrođeniji o svemu i svačemu. Nije naročito zanimljiv ni pametan, ali drugog sagovornika nemam.
I ja znam da treba nešto važno da ga pitam, na vrh mi jezika, al od rakije ne mogu da se setim. Nazdravljamo samo željama, jer su mogućnosti ograničene, a želje beskrajne i slobodne.
Ne znam ni kako ni kada završava veče, i nisam siguran gde on tada nestaje. Verovatno se, onako pijan, dotetura do moje glave i tamo zaspi. Užas! To je moguće objašnjenje za veliku žeđ i još veću glavobolju.
Sutradan, kasno popodne, kada prođu aspirini i glavobolje, prisećam se da mi je govorio nešto važno i u poverenju. Ali šta?
I tako danima lomim bolnu glavudžu pokušavajući da se setim, ali ćorak. Tu misao je sprao alkohol, ona čaša viška.
I nije mi jasno kako ne može da spere stara sećanja nego samo tu jučerašnju važnu misao.
Doći će opet kad god ja hoću. Koristim alkohol kao mamac. Samo, njega sporije hvata. Ili ima bolju kondiciju, ili ja počinjem veče već napola pijan. Pijan od nečega što njega ne komira.
Pijan od ljubavi.
Pitam se kome je teže: jedan pijan od želje, drugi željan pića. Koga poslušati?
Težak izbor.

Kafana

Znanje je moć  a neznanje blagoslov.

Odluka koju donese znanje uvek obavezuje, postaje teška prepreka, katkad neprijatelj;
neznanje nikada ne donosi važne odluke, prepušta to srcu.
Doneta odluka te obavezuje, sputava, ograničava.
Kada doneseš odluku više nisi slobodan. Postaješ njen rob.
Prestaješ da budeš ti i postaješ svoja odluka.
Tužno je što nam to niko ne govori dok smo mladi.

Najnesrećnija osoba u kafani je vlasnik kafane.
On mora da bude trezan u drustvu pripitih,
i da, kad isprati i poslednjeg veseljaka, složi stanje robe i kasu, i spremi izveštaje za knjigovodju, poresku upravu i banku.
Ne pije, ni kap, šteka pare.
Kada skupi dovoljno pozvaće društvo i potrošiti ih na piće i muziku.