Kako starimo, sve je više viđenog i ponovljenog, imamo sve više stvari u glavi, srcu, savesti. U sećanju. I tu, unutra, polako postaje tesno. Zato imamo osećaj da se vreme ubrzalo. Nije vreme, mi smo se ubrzali. Trčimo, jurimo, zahtevamo, očekujemo. Sada treba usporiti, zastati dok još ima snage, dok srce još radi. Mozak? Mala je korist od njega. To mladost ni ne naslućuje. Disati. Polako. Osetiti svaki udah. Sunčev zrak. Vetar. Pokisnuti do kože. Odlučiti, i voleti.
Odustati od jalovog verovanja u granice, zakone, bodljikave žice. Izaći iz izmišljenog kaveza. Sanjati u boji, kao nekada. Leteti.
Povredjen covek lezi na ulici.
Okuplja se narod brzinom zvuka.
Neko vice: Advokat, brzo pozovite advokata.
Ako ne znas kakva ti zena treba, biraj onu koja najvise lici na tebe.
Dobro i zlo ocigledno imaju isto poreklo. Ponasaju se kao kvasac. Kada udju u coveka, celog ga menjaju.
Moze li covek koji ne oseca bol osetiti ljubav? Pedalj kože.
Vreme
ne tece, najmanje dve hiljade godina. Iznova se radjaju isti ljudi,
upadaju u ista iskusenja i jednako lose ih resavaju. Umiru zaleci.
Menja se samo scenografija.
Svi putevi idu uzbrdo. Ako si na nizbrdici, znaci da ides unazad.
Nije mudrost smisljati izgovore.
Svet je prepun izgovora.
Mudrost je proci kroz njih nepovredjen.
Stvaranje je zavrseno samo do pola. Beresit bara Elohim. Stvoreno je Nebo, Zemlja, svetlost i voda.
Nas je posao da, od dobijenog materijala, stvorimo coveka.
Varnica
sa kugle ne skace ka zemlji pravolinijski, najkracim putem. Cesto
prelazi dvostruko rastojanje, praveci luk, i svaka sledeca varnica ide
drugim putem. Prostor se ugiba, uvija, i varnica to zna.Ona prati
prostor, sva njegova pomeranja i zakrivljenja, koje mi slabim i
nedovrsenim culima ne registrujemo.
Skupljaju potpise, dele flajere, lepe plakate, skandiraju i galame. Spremaju se za izbore.
Zato sto ne umeju da izaberu.
Zato sto ne veruju.
Dobar čovek voli. Ima potrebu da čini dobro.
Svakome. Nije dobrota u objektu, nego u subjektu.
Čineći dobro on uvećava osećaj sopstvene vrednosti.
Sreća koju stvara svest o učinjenom raste.
Nije to razdragana sreća, tek trenutak,
već duboka, iskrena, rajska, trajna sreća.
Svestan je i da ako prestane, ako samo zastane, sreća može postati gordost.
Sreća nije mirna, statična. Ona postoji samo dok stvara, dok je u pokretu.
Svestan sebe, dobar dobija svrhu. Smisao. Cilj.
Postaje istinski dobar. Dobar postaje istinski.
Kada se dobrom zaustavi vreme, ostaće mu ono što u sebi nosi.
Osvanuće u onome što je stvorio.
U sreći koju je delio, u raju koji je stvarao.
Učinjena dobra dela će ostati negde drugde, kao putokaz onima koji će doći.
Uplašen čovek nema vremena da bude dobar. Otkako je prihvatio strah, okružen je opasnostima, nesvestan da su jedine koje postoje unutra, u njemu. Nesvestan je da ih je u umu stvorio.
Izbegava, brani se, napada, preti. Oseća nemoć. Bes.
Želeći da ojača, grabi i gomila, gazi pred sobom.
Laže i vara, otima i mulja, pokušavajući da oko sebe sagradi tvrđavu.
Ali tvrđava iz dana u dan sve više liči na zatvor.
Odatle komanduje drugima, i uvećava tugu, bedu, nesreću. Stvara pakao.
Kada se uplašenom zaustavi vreme, ostaće zaglavljen u onome što je celog života stvarao.
Zaglavljen u lažima, prevarama, otimanju, bekstvu.
Strahu.
U svom paklu.
Sve što je gradio, ostaće nekome ko neće ni razumeti kojom je cenom plaćeno.
I zato,
nemojte se plašiti da budete Dobri.
Podesio sam svoj sat da kasni.
Tako imam više vremena.
Tužno je što živim u zemlji u kojoj postoji policija.
To znači da živim u zemlji kriminala i kriminalaca.
Da li će skinuti uniforme kad iskorene kriminal i pohapse kriminalce?
Popraviti stanje, a zatim otići?
Neće.
Održavaće kriminalno društvo u životu,
što je moguće duže.
Jedino tako imaju svrhu, funkcije, džipove, plate.
Nisu tu da poprave društvo, samo da održavaju.
Tužno.
Kako popraviti društvo toliko da policija ostane bez posla?
Kako da ljudi ponovo postanu dobri?
Tada bi i političari ostali bez posla.
U pola osam je bila u kabinetu. Strucna, strpljiva, prijatna inteligentna.
Sminkom nije uspela da sakrije osmeh i pogled devojcice.
Video sam da, po grozno blatnjavom danu, ima besprekorno ciste stikle.
Razume se da je ustala ceo sat ranije da bi nanela savrsenu sminku.
I jos jedan sat ranije da bi oprala, isfenirala kosu.
I bar jos pola sata ranije da bi sve u kuci funkcionisalo.
U kabinet je dosla sveza i odmorna. Znaci da je rano legla.
Posle posla ce ici na fakultet, prvo da druge uci, a zatim da sebe usavrsava.
Mora da uklopi makar kafu sa kolegama, strucne i opustene razgovore na pauzama, odvozenje auta na servis, placanje racuna...
Redovna je u solarijumu, ocigledno,
i kod kozmeticara, frizera, zubara.
Koliko sati ima njen dan? Kada, i da li zivi?
Ja sam dozvolio sebi da odem neobrijan, dremno sam posle dva pasulja.
Malo zaradjujem, u odnosu na nju.
Opet sam danas hranio labudove. Iz ruke. Pored Dunava je mirno, prijatno.
Izgleda kao da sve stoji, osim dunava koji nizvodno kotrlja gradove.
Mrzi me i bajs da iznajmim.
Samo sedim i gledam kako tece. Kako ce odneti sve.
I crtam. Moj hobi, strast. Projektujem i spajam.
Telefon sam namerno zaboravio. Znam, nece biti za celu platu.
Ali ce biti dovoljno za kokice pored Dunava.
Pola kese za mene, pola za labudove.
I zakljucujem mudro: ja sam siromasan, a ona je rob.
Ima li vise boga u BOGatstvu ili siromastvu?
Ona se ne bi menjala sa mnom.
Ni ja se ne bih menjao sa njom.
