Cilj

Iz ovog ugla mi sve brige i melanholije o svetskom bolu izgledaju smesne, plitke.
Razmislja filozof, pa i nedostojan ja, jelte, o uzajamnom odnosu besmisla postojanja i smisla traganja, o buducim svetovima i proslim nadama... melanholicno, dubokoumno, smisleno, istrazivacki nadahnuto.
Ponekad cak hrabro.
A onda filozof oseti kamencic u cipeli.
Svi svetovi, svi ajeti, sva vera i sva promisljanja za tren oka nestaju.
Ne mogu da rese naizgled obican problem.
Ne mogu da izvade taj zuljajuci kamencic.
Ne mogu da donesu odluku.
Nemaju svrhu, jednako kao ni glava u koju su nekako dospeli.
Tako kamencic postaje centar univerzuma, smisao postojanja uma, cilj koji treba resiti.
Jedini odgovor na svako postavljeno pitanje.

Prometej

Pokrij svoje nebo, Zevse, oblaka tamom
i probaj, kao ludo dete što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrastovima i brdima!
Ali mi zemlju moju moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete žrtvenim porezima i molitvenim dimom svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu prosjaci i deca punonadežne lude.

Dete kad sam bio nisam znao ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled suncu,
kao da nad njim ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje, da se sažali nevoljnome.

Ko mi je pomogao protiv obesti titana?
Ko me je od smrti spasao, ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti, do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro, obmanuto, zahvalnost za spasenje onome što spava gore?

Ja da te poštujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad bole potištenome?
Jesi li utro ikad suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom svemoćno vreme i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda da mi valja mrzeti život i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!


Gete

Ne postoji slobodna volja. Robovi smo predrasuda, ubedjenja i podlozni propagandi. Marketinski strucnjaci, pesnici i politicari to dobro koriste.

Ako ne prihvatamo tudju laz, nije vazno, sami cemo smisliti laz u koju cemo verovati. Moramo se drzati za nesto cvrsto, apsolutno, i verovati da je sve relativno. Sve, osim te nase lazi.

Cak i oni malobrojni, promil koji ume da razmislja, nema slobodnu volju jer stvara sliku sveta bez dovoljno podataka.

Emocije? Samo nam srodan bol izaziva emocije, radujemo se samo uspehu nalik nasem. Ucestvujuci u necijoj sreci ili tugi, svako se raduje i place upravo zbog sebe.

 Svakog trenutka kada covek odgovori sa Ne

...bi napravio iskorak ka slobodi. 

Gubljenje oslonca je sloboda.

Sloboda je ljudima neprirodna, pa brze-bolje traze novi oslonac. Kad nadju novi oslonac veruju da su slobodni, u stvari su samo promenili blato.

Kladionica i socijalni status su oslonci coveku koji se plasi pada.

Samo su izgubljeni slobodni, i sposobni da prihvate istinu, ma kakva ona bila.

Oni su i ranjivi, i opasni po svaki sistem zasnovan na lazi. 

Srecom po sistem, nema dovoljno hrabrih ljudi.

Istorija pamti dva hrabra coveka od kojih je jedan potkupljen srebrnjacima a drugi okacen na krst. Svi ostali su prihvatili sistem.

Prelazak iz jednog sistema u drugi vodi kroz oslobodjenje od prvog sistema. Taj tren slobode se ne pamti, ali se pamti osecaj, ma koliko kratko trajao.

Sveti Nikola

Danas je slava.
Domacin se raduje gostima.
Gosti se raduju susretu.
Deca se raduju druzenju.

Slavski obicaji su stariji od nas. Daleki predak ih je doneo u kucu i ostavio uz prezime.
Za vece razumevanje se treba potruditi drugi dan.
Na dan slave nije najvaznije razumeti. Vazno je uciniti postovanje najstarijem, onom pretku cije ime tek retki pamte, pretku koji je doneo slavu u kucu.
Dok je slave bice i njega, i svih potonjih.
Slavimo.
Srecna slava.

Promena

Zamislite da danas jedete jučerašnji, bajat hleb. Da se ne baci.
Ovaj što ste danas kupili, hrskav i mirisan, ješćete tek  sutra. 

I tako ćete svakog dana imati jučerašnji bajat hleb.

Jednom treba preseći,napraviti žrtvu, baciti jučerašnji i jesti današnji. Kada se jednom preseče i napravi žrtva, sutra neće biti bajatog hleba. Samo svežeg. Tada će se sve promeniti.
Da li ce to biti gubitak ili dobitak, zavisi od karaktera.

DA ili NE

Anatomija

Pluća.
Otečena, mokra, bolna.
Tako velika a tako slaba.

Diši.

Što je manje vazduha više je vode.

Polako.
Seti se kiše. Oseti miris.
Diši.
Sporije. Neka uđe vazduh.
Neka dođe dokle može.
Neka siđe skroz u vodu.
Diši.

Kako bi valjalo da mogu da dišem vodu.
Tada bi se otvrdnula pluća ponovo širila.
Vazduh je suv i redak, ne može im ništa.
Suši ih kao stari hleb.
Kao morsku zvezdu za suvenir.

Diši.

I ruke.
Izborane, stare.
Sa pegama i čvorovima.
Ruke koje su me držale.

Diši..

Djubretar

-Zdravo gospodine, imate li nesta staro, sto vam ne treba, sto zelite da bacite?
-Imam, prijatelju, vise nego sto mozes da poneses. Samo, razumes li ti u sta se upustas?
-Ne brini gospodine, sta mi treba ja uzmem, a sta je tesko - jednostavno bacim na djubre.

Posle ovog razgovora ostao sam ceo dan sjeban.
Ej, bre, pa on je strucnjak, profesionalac, tresmen ceo zivot, on razume.
Zna da nepotrebne stvari treba baciti.
Sta mi znamo?
Penjuci se uz stepenice civilizacije izgubili smo zdrav razum. Ili smo ga samo zatrpali djubretom. Sigurno je razum tu negde, ispod nekoliko slojeva secanja, krivice, zavisti, briga.
Teglimo na ledjima ogroman teret, tudje stvari, falsifikovana secanja, neucinjena dela, ucinjena dela...
Vremenom se taj teret eksponencijalno uvecava. Jer, svaki komad djubreta za sobom vuce jos djubreta iste vrste.
Iako ispred sebe ne vidimo prepreke, osecamo da zivot postaje jako tezak.
Kada bismo se osvrnuli, videli bismo da nije tezak zbog onoga ispred nas, nego zbog onoga iza nas, djubreta koje vucemo.
Toliko smo zavoleli to djubre, skoro srasli sa njim, da se vise ne vidi jasna granica gde se mi zavrsavamo, a gde djubre pocinje.
Odbacivanje tog djubreta bi znacilo odbacivanje dela sebe.
Nikada ne treba meriti sta tim odbacivanjem gubimo, nego sta dobijamo.
Gubimo starudiju, tegove koji nas koce, kojima smo vremenom zaboravili i svrhu i cilj.
Cak ih ne gubimo skroz, samo ih premestamo na drugu policu, medju secanja. Tu su uvek pri ruci, a ipak bezopasni, jer su oslobodjeni tezine.
A dobijamo sebe. Izujedanog, ali ipak celog, zivog sebe.
Tada mozemo zahvatiti onoliko srece koliko mozemo da ponesemo. Navikli smo da nosimo.
Samo, sreca nije teret, i sto je vise imamo lakse se krecemo. Mozemo je i deliti, opet raste.

Sreca se od djubreta razlikuje samo po tezini. To je ono sto je djubretar sa pocetka teksta pokusao da mi objasni.

Kada sam bio mali zeleo sam da postanem djubretar. Da jednom nogom zakacen na kamion idem od kante do kante, i svi da gledaju i da mi zavide.
Zivot me je odveo na drugu stranu, nisam postao djubretar.
Naizgled.
Kada pogledam ljude, jedino cime se bave je djubre. Zive u djubretu, kupuju djubre, jedu djubre, vole djubre. Serviser, zubar i hirurg ceo radni vek vade djubre, frizer odseca djubre, moler prekriva djubre, lopov prazni djubre, trgovac prodaje djubre.
Vremenom svi postanu zatrpani onim cime se bave.
Naravno,
djubretom.
Tada traze psihologa da im kaze kako da se oslobode tereta, ili makar kako da prestanu da gomilaju.
Ali ne znaju ni psiholozi bas sve.
Treba pitati profesionalca.
Djubretara.
On zna.