Danas je slava.
Domacin se raduje gostima.
Gosti se raduju susretu.
Deca se raduju druzenju.
Slavski obicaji su stariji od nas. Daleki predak ih je doneo u kucu i ostavio uz prezime.
Za vece razumevanje se treba potruditi drugi dan.
Na dan slave nije najvaznije razumeti. Vazno je uciniti postovanje najstarijem, onom pretku cije ime tek retki pamte, pretku koji je doneo slavu u kucu.
Dok je slave bice i njega, i svih potonjih.
Slavimo.
Srecna slava.
Zamislite da danas jedete jučerašnji, bajat hleb. Da se ne baci.
Ovaj što ste danas kupili, hrskav i mirisan, ješćete tek sutra.
I tako ćete svakog dana imati jučerašnji bajat hleb.
Jednom treba preseći,napraviti žrtvu, baciti jučerašnji i jesti današnji. Kada se jednom preseče i napravi žrtva, sutra neće biti bajatog hleba. Samo svežeg. Tada će se sve promeniti.
Da li ce to biti gubitak ili dobitak, zavisi od karaktera.
Pluća.
Otečena, mokra, bolna.
Tako velika a tako slaba. Diši.
Što je manje vazduha više je vode. Polako. Seti se kiše. Oseti miris. Diši. Sporije. Neka uđe vazduh. Neka dođe dokle može. Neka siđe skroz u vodu. Diši.
Kako bi valjalo da mogu da dišem vodu.
Tada bi se otvrdnula pluća ponovo širila.
Vazduh je suv i redak, ne može im ništa.
Suši ih kao stari hleb.
Kao morsku zvezdu za suvenir.
Diši.
I ruke.
Izborane, stare.
Sa pegama i čvorovima.
Ruke koje su me držale.
-Zdravo gospodine, imate li nesta staro, sto vam ne treba, sto zelite da bacite?
-Imam, prijatelju, vise nego sto mozes da poneses. Samo, razumes li ti u sta se upustas?
-Ne brini gospodine, sta mi treba ja uzmem, a sta je tesko - jednostavno bacim na djubre.
Posle ovog razgovora ostao sam ceo dan sjeban.
Ej, bre, pa on je strucnjak, profesionalac, tresmen ceo zivot, on razume.
Zna da nepotrebne stvari treba baciti.
Sta mi znamo?
Penjuci se uz stepenice civilizacije izgubili smo zdrav razum. Ili smo ga samo zatrpali djubretom. Sigurno je razum tu negde, ispod nekoliko slojeva secanja, krivice, zavisti, briga.
Teglimo na ledjima ogroman teret, tudje stvari, falsifikovana secanja, neucinjena dela, ucinjena dela...
Vremenom se taj teret eksponencijalno uvecava. Jer, svaki komad djubreta za sobom vuce jos djubreta iste vrste.
Iako ispred sebe ne vidimo prepreke, osecamo da zivot postaje jako tezak.
Kada bismo se osvrnuli, videli bismo da nije tezak zbog onoga ispred nas, nego zbog onoga iza nas, djubreta koje vucemo.
Toliko smo zavoleli to djubre, skoro srasli sa njim, da se vise ne vidi jasna granica gde se mi zavrsavamo, a gde djubre pocinje.
Odbacivanje tog djubreta bi znacilo odbacivanje dela sebe.
Nikada ne treba meriti sta tim odbacivanjem gubimo, nego sta dobijamo.
Gubimo starudiju, tegove koji nas koce, kojima smo vremenom zaboravili i svrhu i cilj.
Cak ih ne gubimo skroz, samo ih premestamo na drugu policu, medju secanja. Tu su uvek pri ruci, a ipak bezopasni, jer su oslobodjeni tezine.
A dobijamo sebe. Izujedanog, ali ipak celog, zivog sebe.
Tada mozemo zahvatiti onoliko srece koliko mozemo da ponesemo. Navikli smo da nosimo.
Samo, sreca nije teret, i sto je vise imamo lakse se krecemo. Mozemo je i deliti, opet raste.
Sreca se od djubreta razlikuje samo po tezini. To je ono sto je djubretar sa pocetka teksta pokusao da mi objasni.
Kada sam bio mali zeleo sam da postanem djubretar. Da jednom nogom zakacen na kamion idem od kante do kante, i svi da gledaju i da mi zavide.
Zivot me je odveo na drugu stranu, nisam postao djubretar.
Naizgled.
Kada pogledam ljude, jedino cime se bave je djubre. Zive u djubretu, kupuju djubre, jedu djubre, vole djubre. Serviser, zubar i hirurg ceo radni vek vade djubre, frizer odseca djubre, moler prekriva djubre, lopov prazni djubre, trgovac prodaje djubre.
Vremenom svi postanu zatrpani onim cime se bave.
Naravno,
djubretom.
Tada traze psihologa da im kaze kako da se oslobode tereta, ili makar kako da prestanu da gomilaju.
Ali ne znaju ni psiholozi bas sve.
Treba pitati profesionalca.
Djubretara.
On zna.
Sve je marketing. Sve je laz. Jedino sto su ljudi spremni da plate je lepsa laz.
Kada na tom talasu gomila izabere vodju, ocekuje se da vodja nastavi u istom pravcu.
Nece mu biraci zameriti sto nije ispunio ni jednu laz, jer su donekle znali da je laz pa su saucesnici.
Zamerice ako prestane da smislja nove i jos lepse lazi.
To
vise nije politika, to je patologija. Ljudi ne zele promenu, ljudi zele
obecanja, igara, i hleba kolko za suvo prezivljavanje.
Pravnik koji se dobro snalazi u ovom dvosmislenom zakoniku je veoma angazovan i placen, ili uhapsen.
Onaj koji je dokon, verovatno ne poznaje gradivo.
Ljudi vole vodju. Domacina. Nekoga ko ce na sebe preuzeti sve njihove
grehe, i koga ce nesto kasnije razapeti na krst, jer se zivom ne mogu
diviti.
Vidis li sebe kao vodju? Imas li venac od trnja? Mesto je dugo upraznjeno jer je dobitak nistavan u odnosu na cenu.
Nisam nikada bio toliko ocajan da postanem politicar. Mada, kako je krenulo, bice i to.
Iako izdaleka to drugacije izgleda, covek ne moze imati decu, nego deca
mogu imati njega. Covek moze imati rudnik u kome robija, a deca imaju
roba koji za njih radi. Vecina i dece i roditelja nikada ne shvati zbog
cega.
A zapitaju se, cesto.
Nigde ne kreci nenaoruzan.
Nosi taj krst koji imas, tvoj je, nece ga niko uzeti.
Tuci njime stoku, i pazi da ne zakacis dobre.
To je tvoje ladno oruzje.
Zakon privlacenja u 21. veku:
1.Pustis ih da se na tebe naslone
2.onda se izmaknes
3.i kada pocnu da padaju zadrzis ih.
I to je to.
Tvoji su.
Zver se najbolje krije u coveku.
To sto neko ima ljudski oblik ne znaci da ga apriori treba tolerisati. Ne znaci ni da ga treba pustiti blizu.
Zver koja cuci u coveku je najstrasnija, i zato unutra postoji i covek, koji treba da ukroti tu zver u sebi.
Sama zivotinja je samo sitna zvercica, nikada suvise opasna.
Prava zivotinja u sebi nema coveka, zato ga ima spolja, kao gazdu.
Ali ako gazda nije covek nego zver, onda su to dve zveri. Dupli problem.
Moram da dodam: sve cesci problem.
Svet je pun ljudi koji su dozvolili zveri u sebi da vodi. Pitanje je da li su jos uvek ljudi, i koliko su oni uopste ljudi.
