Čovek

Istina koju nam nudi razum,
i istina koju nam nude emocije,
su različite istine.
Razoriti sve sisteme značenja koje dajemo svojim iluzijama vodi ka čoveku. Odbacivanje lažne nade i podilaženjem sebi i iluzijom umišljene dužnosti vodi ka čoveku. Približavanje nekom od mogućih završetaka vodi čoveku. Došavši do kraja, čovek gleda ispred sebe i vidi ništavilo, nepostojanje, i sebe izjednačava sa besmislom koje taj kraj donosi. Poražavajuće. Ali ako se osvrne i pogleda iza sebe videće stvoreno, put koji je utabao, sagradio, po putu prosutu ljubav i puuno pregaženog cveća - jer samo cveće pokriva sve.
Za koga je taj put, ta uzbrdica morala biti pređena? Dok se naporno penje, čovek se hrani iluzijom da to čini zbog drugog čoveka ili ljudi, viših ideala, čak ljubavi, i ta misao na strmom usponu daje snagu; ali kada sa cilja sagleda put, priznaje sebi da to i jeste urađeno iz nesebične ljubavi - ljubavi prema sebi. I to je prvi put u tom delu postojanja kada čovek shvata i priznaje da voli sebe. Potpuno novo, neistraženo i od svega različito saznanje. Čudi se zašto mnogo ranije nije smogao snage da tu veliku ljubav prizna i tim priznanjem sruši društvene norme, pokida okove nametnutih dogmi i licemerja, odbaci strah rizikujući izopštenost. Vraćajući sećanja, priseća se retkih, a sa kraja gledano večnih trenutaka, kada je životu menjao smer i oduševljeno stvarao novi smisao, i te trenutke sabira, u mislima ih doživljavajući i sa uzbuđenjem ponovo proživljavajući kao ceo život. I taj put posut cvećem i sve što je na njemu postaju jedno, ali ne jedan čovek niti jedan život, nego jedna ljubav.
Imitacija koju čovek živi je ono što po provedenom vremenu preovlađuje, ali, sada je jasno, vreme mora biti iluzija.
"Da mi je da se samo još jednom zaljubim..." Želja da se vrati životu, spoznaja ljubavi koju je nesebično davao hraneći sebe, sklanja cveće sa puta i briše kraj, nudeći bolji početak, izgrađivanje drugačijeg odnosa prema svemu što pretenduje da postane istina.

Intelektualac je čovek koji se bavi stvarima koje ga se ne tiču.
Radost je jedina životna snaga. Sve drugo su beskorisni alati.
Radost nam niko ne može dati, prodati, pokloniti. Imamo je u sebi.
Zarobljenu? Naravno. Čeka oslobođenje.
Tražiš hranu. Umesto dobijanja hrane nađeš se usred pune poslastičarnice.
Kad gladan dospeš u poslastičarnicu počneš da paničiš jer ne vidiš izlaz.
I jedino što radiš postaje briga i traženje izlaza, učiš, izučavaš, analiziraš, razočarano odbacuješ pa ponovo učiš,
a onda umreš od gladi.

Identitet

Pristajanje na identitet, ma kakav on bio, vodi okamenjivanju, pretvaranju u spomenik, stub soli.
Dok postoje ideali čovek se bori za njih, u toj borbi raste, stvara, živi u pokretu i akciji, ne ispuštajući iz vida ideju kojoj teži. Sve što u borbu uloži tek je time stvorio.
Kada, boreći se, dovoljno poraste i ostvari ideju, stigao je do odlučujuće raskrsnice.
Može zadovoljno čestitati sebi na zasluženom uspehu, i zaustavljen u tom uspehu poživeti, prihvatiti nagrade i priznanja, petrifikujući se postepeno, sve dok ne postane spomenik,
ili može nastaviti da živi i raste, večno i zauvek, ako pronađe i prihvati nove i veće ideje i ideale i nastavi borbu. Borbu u kojoj neprestano raste, borbu u kojoj stvara, borbu u kojoj postoji i živ je svakog trena i celim bićem. Borbu u kojoj je uvek mlad. Borbu koja ne nudi udobnost, ali daje jasan identitet, jer borba uvek stvara stvaraoca.
Izabrati neizvesnu borbu, umesto udobne petrifikacije, stvara uspravnog čoveka dostojnog života.
Dostojnog bogova.
Neki ljudi se priklanjaju lepoti i istini, i žive ih. Oni manje hrabri se priklanjaju drugim ljudima, nekritički im povlađujući, pritom gubeći sebe.
Ne može se istovremeno živeti i u ljudima, i u istini.
Prikloniti se jednom idealu suštinski znači odbaciti onaj drugi ideal kao nerelevantan, neistinit i nepotreban.
Taj izbor određuje čovekov put.
Izbor između moći i ljubavi stvara čoveka.

Stid je nestao

Oduzeta plata,
oduzet ponos,
pravo na dostojanstvo,
na stvoren imetak.
Pauk nosi automobile,
siledžije iscrtavaju ulice i naplaćuju prolaz.
Turci naplaćuju javni prevoz po ceni taksija u manjim gradovima.
Svinje privatizuju i zagađuju ono sto smo radom stvorili.
Monopolisti građanima izvrću džepove,
majmuni uvećavaju poreze, istovremeno se zadužujući kod "inostranih prijatelja", da bi obnovili vozne parkove, i opštinske i privatne.
Batinaši sa rotacijama reketiraju i biju, isto što su radili nekada, dok su bili van zakona.
Nekada je dokazani lopov bio obeležen, izopšten,
podvrgnut javnoj osudi.
Sada je lopov "sposoban, namazan, snalažljiv", ugledan i moćan, osmehuje se sa bilborda.
Tužioci su im rođaci, sudije pajtaši,
uterivači su njihovi psi.
"Ljudski kapital" je postao "jeftina radna snaga".
Okupatora nazivaju poslovnim partnerom.
Decu uče da mrze svoje, da nemaju svoje,
da je tuđe jedino dobro.
Da su ubice, i da su krivi.
Malog privatnika oporezuju kao tajkuna, ne dozvoljavajući da poraste teraju ga u ilegalu.
Uvoze otpad kojim hrane građane.
Uvoze otpad koji skladište na zemlji predaka.
Otrove sipaju na njive, na useve, truju hranu.
Uveli su akcizu na struju, jer je struja luksuz.
Mutanti kupuju diplome, okreću ih naopako nesposobni da pročitaju
vladaju, upravljaju, osuđuju, kažnjavaju.
Stid je nestao.
Ovakve misli večeras su pucanj u prazno,
jer su večeras nominacije za izbacivanje.
Rijaliti se prosuo među narod.
Živimo u rijalitiju, MI smo unutra.
Bubašvabe nas gledaju, kažnjavaju, smeju se.
Naplatiće dobro.
Kao i uvek.
Ali ih to neće učiniti boljim. Još manje ljudima.
Nastaviće da zavide.
A mi ćemo zaigrati i slaviti život.

Opanci ispod bora

Buve ne idu na mene, mirišem na procvetao lopen i kantarion,
a krpelje oduvek uspešno trebim i bacam u vatru.
Vratio sam se u beton, ostavio opanke da čekaju. Opanci su uvek verni, oni su moja veza sa zemljom. I sve su kraći periodi u cipelama, a sve duži u opancima. To su bili očevi opanci.
Sklonio sam daske sa tavana i pustio veverice u deo kuće. Ne prave veliki nered, na jednu gomilu skupljaju izbušene pojedene orahe. Dve zime je poludeli detlić pokušavao da obori staru trešnju, i sada, u rupi koju je na stablu napravio, par zelenih senica imaju tri nova člana. Pokosio sam travu ispred kuće da ih zmije ne nađu. Naučio sam da oštrim kosu i napravio put do izvora. Jeleni su rogovima urnisali nekoliko voćki, ali su grane ipak olistale. Vetruške vrebaju zečeve u polju, srne koje nisu veće od domaćih koza dovode svoje mlade na pašu sve do moje kuće. Mali su, ko igračke. Nogama razgrću pokošeno, kao da traže nešto ispod. Više se ne plaše ljudi. Znaju da vukovi, iako tuda prolaze, ne love blizu kuća nego samo u dubokoj šumi. I divlje svinje imaju mlade, pa moram pre izlaska sunca da ih preduhitrim i naberem iz mahovine tek iznikle lisičare za doručak. Zimus presađeni orasi su se primili, olistali i neobično jako mirišu, kao da žele da mi ponude nešto pre nego što počnu da rađaju.
Loza se popela uz bagremove stubove koje sam zimus postavio, a jedan od tih ukrivo postavljenih stubova je pustio korenje i čudesno olistao, kao da mu je zemlja dala drugi život. Njega nikada neću seći. Nekada sam se borio sa prirodom a sada se borim prirodom.
Dud je počeo da zri, i ne zna se da li na granama ima više listova ili senica. Puhovi su se naselili u ambaru, iako tamo odavno nema letine. Radoznali su i spori, i po nekoliko pari krupnih očiju me pažljivo posmatra dok polako ispijam kafu u dvorištu gde ni jaka kafa ne uspeva da nadjača miris lipe. Da li su puhovi došli u moju kuću ili ja u njihovu? Dogovorićemo se.
Iako mlađi od mene bor je prerastao kuću. Kažu kad bor preraste kuću tada u toj kući više niko ne živi. Visoko je, ali se moram vratiti i odseći mu vrh, makar morao puškom da gađam.

Valenca

Čovek je polivalentno biće. Može se jediniti sa jačima od sebe, može i sa slabijima, gradeći čudna i često neočekivana jedinjenja.
Sa jačima gradi snažne materijale za gradnju i zaštitu.
Sa slabijima gradi otrove.

Čovek je ugljenično biće.
Ugljenik koji je bez ikakvog pritiska izdvojen stvara ugalj. Bez pritiska znači "lako ćemo". Ugalj je jeftino gorivo na koje će se neko jeftino ogrejati a neko dobro nadimiti. Lako sagoreva.
Slab je, pod najmanjim pritiskom se raspada, i sve što dodirne boji u crno.
Prlja.

Uz malo truda ugljenik može formirati ravansku strukturu zvanu grafit. Grafitom se mogu ispisati velike istine, velike priče, duhovite skaske i životne mudrosti. Lako se brišu, pa je potrebno stalno ih ponavljati, prepisivati, dorađivati, dok se meki grafit skroz ne potroši.

Isti taj ugljenik izložen pritisku stvara divne i večne kristale dijamanta. U tim kristalima se čovek može ogledati i videti ono sakriveno, ispod svima vidljive površine.
Može se ukrasti, izgubiti, može ukrasiti kraljevsku krunu, devojački broš, verenički prsten. Sve može ali se ne može uništiti. Dijamant je najtvrđi materijal na Zemlji. Pritisak koji ga je stvorio učinio ga je večnim i sjajnim.
Svako ga želi za sebe, ali ga niko ne može posedovati. Dijamant je uvek svoj.

Život bez pritiska pretvara čoveka u ugalj.
Blagi pritisak stvara grafit.
Samo ozbiljan pritisak stvara dijamant.
Čovek se ne rađa kao dijamant.

nije greska, Ljubav je

Ako razmisljas o greskama pogresices.
Dok razmisljas o igri, igraces.
Samo kada mislis o zivotu, zivis.
Svi ljudi pocinju da lice na onoga koga trazis. Sve zene lice na onu koju zelis.
Stajao sam na stanici. Cekao voz koji ce me odvesti daleko od tuge.
Prebirao po dzepovima, nisam imao kartu. Da sam imao sta bi na njoj pisalo?
Vozovi krecu, i moj voz krece, ali ja ne znam koji je.
Propala je radnja u kojoj sam kupovao cigare, bircuz u kome sam se opijao.
Zivot u kome sam bio epizodna uloga.

O cemu razmisljam? O greskama. Trazim greske koje sam pravio, i ne nalazim ih. Ili ih nije bilo, ili me nisu promenile, ili nisam nista naucio.
Neko moze osetiti i dodir i pogled, osmeh, sakrivenu misao. Bog mu je zbog necega to dao.
Ali nije dao svima.
Ili je dao, ali se tokom odrastanja negde zaturilo.

Retki su ljudi koji vole. Da li ne umeju ili se pokoravaju strahu, ne znam.
"Volim" se uci u detinjstvu. Ali ne nauce oni koji su strogo vaspitavani, ni oni koji nikako nisu vaspitavani, ni oni koji su ostavljani...
Tek su retki sposobni da vole.
Nauce se ljudi nekoj kohabitaciji, trpljenju drugih, i to je maksimalni domet.
I govore im i knjige i ljudi da ljubav nije trpljenje drugih, al dzaba.
Ne mozes nikoga nauciti da voli. Mozes ga samo voleti.
Kada pridjes nekome ko ne ume da voli, on gleda i meri iz svog ugla i pita se: sta hoce od mene?
Ne razume da neces nista.
Nemoj se ljutiti na one koji ne umeju. Ti nudis nesto sto ne vide. Moras to preformulisati i ponuditi nesto sto mogu da razumeju.
Ne mozes nekome koga boli zub citati poeziju i ocekivati da uziva. Nije problem ni u tebi ni u poeziji, problem je u bolu. Tako racionalista vidi svet.
Sve dok ne pustis, dok ne otvoris saku, ne mozes nista dobiti.
Pusti, i onda posmatraj sta ce ti doci.
U nekom trenutku sam shvatio da ne zelim biti u necemu. Ne zelim da prihvatim tudje sablone.
A jos nemam svoje. Posmatram, merim, ne ucestvujem. Ako sam nateran, bunim se, borim, ritam ko magare.
Ne mozes prihvatiti put, moras ga stvoriti, ugaziti u trnje pazeci da ne nagazis raskovnik.
Kako starimo vidimo sve vise, imamo sve vise stvari u glavi, u srcu, u savesti. Secanju.
I tu polako postaje tesno.
Zato nam izgleda da se vreme ubrzalo.
Nije vreme, mi smo ubrzali. Trcimo, jurimo, zahtevamo, ocekujemo.
Sada treba usporiti, zastati dok jos ima snage, dok srce jos radi.
Mozak? Mala je korist od njega. To mladost ni ne naslucuje.
Disati. Polako. Osetiti svaki udak. Suncev zrak. Povetarac.
Pokisnuti do koze.
Odluciti,
i voleti.

Mene taj svabo i ta pesma podsecaju na moje tinejdzerske dane.
Nimalo vesele, naporne, tuzne, razocaravajuce. Na neuspehe.
Do tog vremena sam citao knjige, i imao idealizovanu sliku sveta.
A onda je doslo vreme da odrastem. Odrastanje je zahtevalo da se odreknem dobrog i lepog, cak i kao ideala, i da zivim po pravilima koje je neko drugi smislio.
Tada sam skroz prestao da citam. Postao najbolji medju njima. Medju majmunima. Stvaran, racionalan bez ideala i bez ideja. Rad je moje bekstvo.
Ne volim disko. Sevdah disko narocito ne volim.
Zena stvara svet. Zena radja boga koji ce stvoriti svet.
Zena je odmah iza muskarca.
Iza plasljivka se nalazi alapaca,
iza siledzije begunica,
iza nezainteresovanog kurva.
Iza muskarca je zena. Bez zene muskarac bi pao. Ne bi bio ceo.
Pustas svoju ljubav da luta, dajes joj slobodu.
Ni ne slutis kakva ce nova ljubav na njeno mesto doci.
Ako je toliko cekala, bice ti dobar saveznik.
A ta sto je otisla, lutace negde, pa ce se kroz nekog drugog tebi javiti. Ko zna, mozda ces je nekada prepoznati.
Ali je sada sigurno da ces nekome doneti srecu.
Ne znam.
Ja je dozivljavam kao potvrdu da smo svi izgubljeni.
Da svi lutamo.
Ali pesma nije zavrsena.
Pesma ne kaze da u tom lutanju stalno nalazimo ono vrednije.
Ono sto nismo ni trazili: sebe.
Drugi je problem kako prepoznati kada pronadjemo.
Prihvatiti. Zavoleti.
Umesto da ucimo da volimo, mi celog zivota trazimo. Zelimo. Ocekujemo.
Ne treba traziti. Treba voleti ono sto je tu, u dometu, ispred ociju. To nam je dato, i prema tome treba okrenuti ljubav.
Kada dodjes u moje godine, znaces da su samo obicne stvari ono sto je trebalo voleti.
Nemam ja kad da budem srecan. Pritiska zivot sa svih strana. Ponekad se napijem i zaboravim na obaveze i brige, i tada, kada sam bez briga, jesam srecan. Ali prodje prebrzo.
Necu postati alkoholicar, to sam prelezao.
Nek ona voli sta hoce, to je njena volja.
Ja cu jednom nauciti da volim, i tada cu, zapisi i stavi u dzep, voleti sve.

Mera ljubavi

Covek je stvoren da sluzi.
Ali ima izbor.
Moze da sluzi svojim nagonima i postane zver,
znanju, i postane nalik magarcu koji nosi pune torbe knjiga,
gorima od sebe, koje ce pretvoriti u robovlasnike,
zaljubljenosti koja ce mu oduzeti razum,
drustvu, pretvarajuci sebe u glumca,
rulji i vodji koji ce ga pretvoriti u navijaca,
poslu koji ce ga pretvoriti u roba,
porodici, gde ce ga sluzenje voditi u sukobe, jer porodici ne treba sluga nego clan,
novcu, jer ne sluzi novac coveku nego covek novcu,
popularnosti, dajuci sve za tudju paznju,
djavolu, i proci kao Faust,
bogu, odricuci se od gresnih ljudi,
roditeljima.
Jedino ovo poslednje sluzenje ima ogranicen rok trajanja.
Pripadati roditeljima nije ropstvo, to je ponos. Nisi sam.
Kao sto drvo pripada zemlji, ne treba se odvojiti.
Kada izgradi identitet, kada uspori misli i nauci da balansira, kada prepozna ljudskost i dobrotu u sebi,
a za to je potrebna tisina, slusanje sopstvenih misli, trazenje sopstvenih reci,
tada ce osetiti da je za zivot potrebna mera.
Ta mera je mera ljubavi.
I umesto da sluzi, pocece da pomaze.
Svima nabrojanima.
Jer svi su jednako nesrecni.
Svima treba pomoc.
Svi su u istom blatu.
Kada pomazes prijatelju, ne pomazi mu onim sto ti je visak,
daj mu pola svoje vecere.
Mozda ces ga uciniti boljim, mozda ne,
ali ces sebe zauvek promeniti. Zavoleti.
Kad zavolis sebe, zivot tada postaje dobar.
Covek je stvoren da bude covek.
Dobre stvari idu za nama. Ako ne izvadimo slusalice iz usiju, i ne sklonimo pogled sa fejsbuka, necemo ih videti.
Robove pokrece briga, a slobodne ljude dobrota.
Vera nalazi svrhu, a nevera krivca.
Ako poverujes da postoji svrha, smisao, visi cilj, onda ces ziveti,
ako ne poverujes, neces ziveti, samo ces postojati.