Trapez

Kada se zdrav čovek zadrži na zatvorenom odeljenju psihijatrije,
dok ima čuvara, dok ne padne mrak, sve je mirno.
U deset se gasi svetlo. Do jutra "tuđin" više nije živ.

Ko je čuvao koze zna da, kada se jedna koza razboli, ostale je udaraju do smrti.

Priroda ima svoje mehanizme koje možemo smatrati nehumanim i nelogičnim,
ali, ako se pozovemo na evoluciju, daje rezultate.

Priča prijatelj kako ga je mama vodila u cirkus. Dok se montira trapez, na scenu stupaju klovnovi sa magarcem. Pokušavaju da se popnu na magarca, ali redom padaju, publika se smeje i aplaudira.
Onda pitaju da li neko iz publike želi da proba. Javlja se čovek iz četvrtog reda, sivi sako, žena ga vuče za rukav ali on se oslobađa sakoa i izlazi na scenu. Žena drži sako i moli ga da se ne sramoti. Uzalud, on se penje na magarca.
I pada. Ponovo. Opet pada. Publika se smeje njegovim neuspesima više nego klovnovima.

U međuvremenu je postavljen trapez.

Posle desetak godina, sada već odrastao, kolega iz firme donosi tri karte i kaže: idemo, šteta da karte propadnu.
Ponovo ista scena, magarac, klovnovi koji pokušavaju da uzjašu magarca i padaju, i zovu dobrovoljca iz publike.
Četvrti red, sivi sako, žena ga vuče za rukav, on se oslobađa sakoa i izlazi na binu. Publika se grohotom smeje i tapše.

U međuvremenu je postavljen trapez.

Koliko puta je postavljen "trapez" dok je narod gledao klovnove i nameštene glumce iz publike?

Mediokritet

Kad prepozna talentovano i zainteresovano dete,
za crtanje, šah, astronomiju, sport, istoriju, hemiju, kulinarstvo, jezike,
sistem kaže: odlično, to ti dobro ide, hajde sad ostavi to po strani, zapostavi,
i počni da naporno radiš ono što ti slabo ide, da ne bi suviše zaostajao za gomilom.

Škola iluzije i robova

Kad si mlad izbegavaš glupiranje, ono te odvlači od velikog cilja.
Ulažeš u sebe, naporno učiš naporno treniraš, čitaš.
Usavršavaš veštine, jezike, akorde, dribling.
Ulažeš u obećani život koji će doći, bogat i ispunjen, pun vrlina, i izazova koje je lako rešiti.
Obećano je da pesme neće biti slušane nego svirane, knjige neće biti čitane nego pisane, putovanja neće biti iscrpljujuća nego filmska.
Zbog takvih očekivanja, neretko obećanja, mladost je naporna, teška, puna odricanja od svega što život čini bogatim. Jer, "mladost je naporan uspon do vrha".
Kada prođe ta muka, shvatiš da je bogata nagrada koja je trebalo da dođe posle odrastanja - odrastanjem potrošena.
Završena.
Nestala.
Cela nagrada je bila u pripremi.
Ko je u "pripremi za život" bio manje vredan i dovoljno zabušavao,
ko nije bio vredan i poslušan, nego buntovan i hrabar,
uzeo je najvrednije što život nudi.

Ko će i kada ovo ispričati deci? Niko i nikada, da ne bi bila srećnija od nas, robova navika, naviknutih robova.
Od nas koji trošimo živote čekajući dolazeće reume, gastritise, klimakse, dijabetese, užasnuti od pomisli da umremo zdravi.
Nekada možda nisam znao koliko ima decibela u tri decibela.
Sada znam, ali odavno nije važno. Umem i mogu, ali više ne znam šta bih sa tim.
Prelepa prazna školjka. Večna stoji u vitrini i uzor je mladim školjkama.

Ukradeno vreme je bilo naše.

Evropske vrednosti

Posle pada prethodnog Rajha, koji se raširio od Dnjepra do Atlantika, ukupno 24 funkcionera i ss oficira je bilo oglašeno krivim i osuđeno.
Sto miliona nacista, simpatizera, "sigurnih glasova" i botova je ostalo neraspoređeno.

Njihova politička opcija je deklarativno stavljena van zakona.
Pobiti sto miliona kao neprijatelje nije higijenski, iako je Drug Staljin zahtevao streljanje sto hiljada oficira, ne kao osvetu nego kao preventivu.
Ukinuti im građanska prava i pravo glasa znači voditi posebne policijske evidencije za desetine miliona ljudi, što nije bilo praktično.
Zato su ih integrisali u novostvoreno društvo i dozvolili im da budu nastavnici, vaspitači, radnici, naučnici, doktori...
Predsednici država, sekretari UN. Uslov je bio samo da umesto šmajsera nose kravate.
Tako je novo društvo postalo staro društvo, uz tek simbolične korekcije državnih simbola.
Političke partije su se jako trudile da se dopadnu nacistima jer su želele i glasove disciplinovanih.

Ujedinjena Evropa, konačni cilj Rajha, je uspostavljena na starim principima. Da bi se ispoštovala forma osnovan je parlament koji ni o čemu ne odlučuje. Odluke donose komesari koje bira fiirer.

Evropske vrednosti su malo dopunjene: uz stare i nedovoljno jasne - sloboda, jednakost, bratstvo,
dodat je disklejmer - sloboda za višu rasu, jednakost u okviru rase, bratstvo odabranih.
Auslander Raus!

Verovali smo da su evropske vrednosti sloboda kretanja, sloboda mišljenja i govora, ali je 2020. pokazala da smo verovali u laž.

Uz Mocarta i Betovena kao evropske vrednosti, nužno je dopisati kralja Leopolda i malog brku.

Evropske vrednosti su počele inkvizicijom, zatim giljotinom, pa su preko kolonijalnih osvajanja i dojče visokoefikasnih logora evoluirale do eldžibitejskih prava.

Kulturtrager

Radni dan filozofa

Svaki dan je radni i svako mesto je radno mesto.
Na poslu rmbamo pa umorni krenemo kući. Do kuće radimo kao šoferi, neplaćeni taksisti.
Kad stignemo treba izvaditi veš iz mašine. Skinuti i podmazati vrata koja škripe. Zameniti sijalično grlo.
Očistiti mrve, oprati tanjire, ruke i noge. Puno radno vreme bez pauze.
Otići u prodavnicu, doneti vodu i lubenicu, pivo... neplaćen rad.
Spremiti večeru pa oprati sudove da ih do sutra ne bi pronašli mravi. Rano leći, ali ne zbog sebe, nego da bismo sutra na poslu bili raspoloženi i ful tajm nasmejani. U reči FUL tajm se krije razlog.
Ujutro ustajemo na prvo zvono budilnika, i već ga pravilno zovemo alarm, dva sata pre posla - ne zbog brze kajgane i čaše soka od paradajza (omiljeni luk je zabranjen) nego zbog brijanja, higijenisanja, sređivanja, šminkanja pred posao. Jer drugi moraju poverovati u iluziju da sve lako stižemo.
Ulazimo u neplaćen taksi na mesto šofera i odlazimo u tuđu firmu da bismo nekome bili na raspolaganju osam sati. 
Stigne vikend, tokom nedelje smo, da bismo ih izbegli, svakome obećali bar po sat - tenisa, krečenja, kafa, dečjih rođendana... pa vikend prolazi užurbanije i napornije nego posao. Zato ljudi rado prihvataju radne vikende, na poslu bar ponekad sednu da sa sobom popiju kafu.
Onda dođe odmor. Pravljenje spiska, pakovanje, kupovina, red vožnje, kašnjenje, nervoza...
Smeštaj, sređivanje, raspakivanje, pranje. Papuče, prevelik suncobran, kreme i losioni, gužva i borba za ležaljke, uveče sladoled i giros - nema za lignje i vino, selfiji ispred restorana, sudaranje sa drugim turistima i rani odlazak na spavanje. Valja rano ustati i zauzeti dobro mesto za peškir na pesku.

Gde je nestao slobodan čovek?
Misleće biće, kreativna ličnost?
Filozof?

Prazan hod

Prazan hod je način života.
U praznom hodu se ne dešava ništa važno.
Prazan hod je najveći deo našeg vremena.
Najveći deo naših života.

U praznom hodu se puno toga dešava.
Dosadan posao, prevoz, utisci, mirisi, zvuci.
Sivi dani, i nada da će makar nešto da procveta.

Prazan hod je svako odstupanje od željenog cilja.
Susreti sa nepoznatim ljudima, virtuala na ekranu,
nedostatak kretanja ka cilju.

Cilj je postao zamagljen praznim hodom.
Monotonijom. Ponavljanjem.
Mi moramo scenografiju menjati.
U protivnom se zaglavljujemo, ili u kući ili u alkoholu.
Ili u TV programiranju.

Da li znamo šta je cilj?
Da li znamo šta je prazan hod?
Da li je život put ka cilju?
Da li živimo u praznom hodu?

Da li je život prazan hod?

Neznanje je moć

Rob je samo onaj ko razume da je rob.
Onaj ko ne razume raduje se svakom danu i nasmejan započinje rad.

"U datim okvirima opažanja čovek može manje ili više da greši. Njegovu glavnu zabludu predstavlja uverenje da nešto može da uradi. Svi ljudi misle da su u stanju da delaju, i prvo pitanje koje postavljaju jeste šta treba da rade. Međutim, niko zapravo ništa ne radi i niko ne može ništa da uradi. Sve se dešava. A dešava se na isti način kao što kiša pada zbog promene temperature.
Čovek je mašina. Sva njegova dela, postupci, osećanja, verovanja, mišljenja i navike, predstavljaju rezultat spoljnih uticaja i utisaka. Sam od sebe nije u stanju da proizvede ni jednu misao, postupak. Sve što govori, čini, misli, oseća - sve se to dešava.
Sa problemom delanja je povezana još jedna stvar: ljudima uvek izgleda da drugi neprestano rade loše. Svi misle da bi oni to mogli bolje. Ne shvataju da ono što se radi, a naročito ono što je već urađeno, ne može i nije moglo da se uradi drugačije."
Georgije Ivanovič