Neznanje je moć

Rob je samo onaj ko razume da je rob.
Onaj ko ne razume raduje se svakom danu i nasmejan započinje rad.

"U datim okvirima opažanja čovek može manje ili više da greši. Njegovu glavnu zabludu predstavlja uverenje da nešto može da uradi. Svi ljudi misle da su u stanju da delaju, i prvo pitanje koje postavljaju jeste šta treba da rade. Međutim, niko zapravo ništa ne radi i niko ne može ništa da uradi. Sve se dešava. A dešava se na isti način kao što kiša pada zbog promene temperature.
Čovek je mašina. Sva njegova dela, postupci, osećanja, verovanja, mišljenja i navike, predstavljaju rezultat spoljnih uticaja i utisaka. Sam od sebe nije u stanju da proizvede ni jednu misao, postupak. Sve što govori, čini, misli, oseća - sve se to dešava.
Sa problemom delanja je povezana još jedna stvar: ljudima uvek izgleda da drugi neprestano rade loše. Svi misle da bi oni to mogli bolje. Ne shvataju da ono što se radi, a naročito ono što je već urađeno, ne može i nije moglo da se uradi drugačije."
Georgije Ivanovič

Među nama

Vera stvara.
Ako mase, otrovane medijima, poveruju uniformisanim licima, zelenim ili plavim uniformama,
ili nedajbože belim,
uniforme dobijaju neograničenu moć i apsolutnu vlast nad tim masama.

Ako mase poveruju da banke imaju pravo na proizvod njihovog rada,
zatim na privatnu, na kraju i ličnu imovinu,
masovna vera će dati neograničenu moć bankama da raspolažu, upravljaju, kupe, prodaju, otmu...

Ako mase poveruju da su političari imuni na sudsko gonjenje, postaće imuni.
Ako poveruju da navijačke grupe i slične nevolje imaju moć da neposlušne gepekuju i u delovima bace u Dunav, to će se dešavati.

Ako mase poveruju medijima da počinje veliki rat i da niko neće biti pošteđen,
desiće se.

Kada mediji budu ubedili mase da dolazi dobro vreme, vreme solidarnosti, saradnje, pomaganja jednih drugima, 
ubedili da će se u budućnosti od rada živeti,
da je svako u suštini vredan i dobar,
da će prijateljstvo, reč, poštenje, ponovo biti na ceni,
da će laž i prevara opet biti van zakona,
da će kriminalci biti u zatvorenoj ustanovi,

i da bog živi ovde, među nama,
desiće se.

Ukidanje keša

Novac u džepu, keš, znači slobodu.
Možete ga propiti, prokockati, plaćati muziku,
ili kupiti deci lektiru, garderobu, hranu...
Niko ne zna gde ste i kako potrošili svoj keš.

Ukidanje keša i prelazak na kov-ID digitalnu valutu dozvoljava vlasniku kartice,
a jedini vlasnik je banka,
da zna kada, gde i na šta ste potrošili novac.

Kao da je vaš novčanik u tuđim rukama.
Imate u tom novčaniku novca, vaš je,
samo dok vlasnik novčanika ne odluči drugačije.

Nameran ili slučajan nestanak novčanika vas ostavlja bez novca,
ali i bez mogućnosti zarade.
Jer zarada koju ostvarite mora biti u novčaniku - u banci.
Bez novčanika, bez odobrenja banke, čovek ne postoji.

Vlasnik novčanika upravlja i navikama. Može vam zabraniti kupovinu više od kilograma hrane, ili više od jednih cipela mesečno. Jednog piva nedeljno.
Vlasnik novčanika vam može zabraniti kupovinu bilo čega.
On, banka, odlučuje na šta je dozvoljeno trošiti novac.

Poreze, doprinose, takse prema državi, plaćanje struje i TV pretplate, vlasnik novčanika će redovno izmirivati.

Kada vođa poželi da napravi stadion, ili bati renovira restoran, vlasnik novčanika - banka - će uzeti novac sa vašeg računa, jer je to za vaše dobro.

A kada, recimo, brat Si zatraži vraćanje male rate državnog duga,
recimo 6 milijardi evra,
taj dug će biti raspoređen na 6 miliona stanovnika.
Vlasnik novčanika će tada svakom iz novčanika uzeti hiljadu evra.

Neki drugi "brat" će tražiti nazad svojih 60 milijardi.
Tada će početi plenidbe imovine.

Maska

Život može da bude bol. Sreća. Zadovoljstvo. Tuga.
Svrha. Smisao.
Po izboru cilja, potrebno je podneti žrtvu.

Dokazivati se ljudima koje nikada nismo sreli
da bismo ispunili njihova očekivanja
je uzaludna žrtva.

Brijemo se da gorima od sebe ne bismo izazvali lošu emociju.
Da ne bismo povredili njihova tanana i prefinjena osećanja.
Očekivanja da im budemo lepi.
Oblačimo samo ono što ima istaknutu firmu. Logo.
Jedemo u restoranu da bismo se slikali, ne zbog gladi.
Pojedemo samo pola, da ne izgleda da smo zbog gladi olizali tanjir.
Ostavljamo veliki bakšiš da ne bismo izgledali siroto.
Uzimamo kredit da bismo letovali gde drugi ne mogu.
Obuvamo tesne cipele jer su, ljudima koje ne poznajemo, lepe.

Imamo strpljenja da se družimo i slušamo naklapanja,
da bi drugi pomislili da smo prijatni, topli, srdačni,
i da odobravamo gluposti koje izgovaraju.

Naručujemo strana pića, nikada stomakliju, da konobar ne bi pomislio da smo seljaci.
I kapuciner od jednog gutljaja, nikada domaću kafu.
Šalteruši kažemo Vi i kada je sama.
Volimo zrele banane, ali kupujemo samo prvu klasu - zelene, da ne bi izgledalo da kupujemo zbog niže cene.
Na društvenim mrežama smo široko nasmejani kao da smo upravo dobili sedmicu.
Tamo su svi lepi. Zdravi. Nikada krezavi, ćelavi, dlakavi, debeli... Nikada glupi.
"Umetnica mora biti zdrava."

Teoretičar kapitalizma

Kad zameniš neku robu, kilo jabuka, za novac,
opet možeš tim novcem kupiti svoje jabuke.

Kada zameniš dan rada za novac,
tim novcem ne možeš kupiti dan.

Kapitalizam je izjednačio robu i rad i jednako ih meri novcem.
Tako je kapitalizam došao do nehumane faze da se novcem mere roditeljstvo, majčinstvo, abortusi, starci, zdravlje i bolest, lek i živi organi...
Novcem se meri vlast, pravda, upravljanje, uništavanje. Rat.
Ideje, umetnost, tuga bes i strah... Čak i ljubav.
Sve je postalo roba. Socijalni sistem je roba.

I mir je roba - ako zafali novca za leteće autobuse i traktore, biće prodat.

U kapitalizam je ugrađen mehanizam uništenja.
Ako kapitalizam postane globalan, život više neće imati smisla.
Ako kapitalizam propadne, uništiće život na Zemlji.

Teoretičar Ja,
u sistemu vrednosti u kojem je novac bog,
u kojem se sve meri novcem,
vidi i prepoznaje zaveru.

Ništa se nije desilo spontano. Novac je naizmenično upumpavan i ispumpavan da bi se zalepio za sve što ima stvarnu vrednost.
Da bi uprljao sve što je vredno, čak i život.
Naročito život.

Teoretičar zavera

je onaj ko nalazi da je zvanični narativ, o ma kojoj temi, tendenciozno i namerno pogrešan.
"Sve je suprotno od onoga kako izgleda", izgovara Balkanski špijun. 
Teoretičar zavera veruje da su priče iz udžbenika i državnih medija namerno pogrešne samo da bi napakostile.

S obzirom na sadržaj udžbenika i naslove u medijima, autoritete koji ih objavljuju, a naročito s obzirom na vlasništvo i interese, teoretičar svakodnevno nalazi potvrdu za svoje verovanje.

Teoretičar nije neverujuć. On tvrdo veruje u priče koje su suprotne službenim pričama. A kada se "suprotne" priče pokažu neistinitima, ne vraća se na službeni narativ, nikada, nego traži novu "suprotnu" teoriju.

Sa strane gledano, vernici u drugi dnevnik i vernici u "suprotno" se nimalo ne razlikuju.
Prvima je autoritet zvučno ime, državna agencija, tv lice, čin i funkcija. Titula. Uniforma.
Drugi imaju potpuno iste autoritete, ali te autoritete smatraju zaverenicima i opasnim prevarantima, neprijateljima, pretnji.
I jedni i drugi su uvereni da svojim verovanjima spašavaju svet od rušenja.

Agresivnost vernika i teoretičara je približna. Vernici u tv dnevnik na svojoj strani imaju sve medije, pa se teoretičari trude da budu glasni da bi nadoknadili prednost suprotnog tabora.
I jedni i drugi su simpatični kao bombardovanje. Jedni kao nemačko, a drugi kao američko.

Nevolja je što budnog mislečeg čoveka i jedni i drugi diskvalifikuju kao neprijatelja i oštro pozicioniraju u suprotni tabor.
Vernici i teoretičari jednako ne vole pitanja i ne dopuštaju sumnju.
Oni su vlasnici dve suprotstavljene "istine". 
Sumnjala i jednima i drugima "namerno" kvare priču, "samo da napakoste".
Biti sumnjalo je krajnje neudobna pozicija.
Za mislećeg čoveka jedina moguća.

Psylocibe Serbica :)

Pismo bogu

Hvala Ti što nemam šta da ti tražim.
Eto.
A ti vidi kako ćeš dalje.
Ako ti nešto zatreba znaš gde sam.
I ko sam, 
I ko nisam.
Ništa nemam za tebe
a sve imam.