Boju visokonaponske varnice u fluidu određuje vrsta gasa. Svaki gas svetli svojom bojom iz vidljivog dela spektra. Talasna dužina je u direktnoj vezi sa masom molekula fluida.
Kao udarac u zvono - munja će pobuditi svaki gas da osciluje na svojoj frekvenciji. Da emituje svoju boju.
Boje kiseonika, boja azota, argona, ksenona... se jako razlikuju, i po boji znamo koji je gas u pitanju.
Boja je karakteristična frekvencija, talasna dužina izračene svetlosti.
Ako iz nekog balona ili cevi potpuno izvučemo gas, i kroz tako stvoreni visoki vakuum pustimo električnu varnicu, ponovo će fluid snažno emitovati svetlost.
Koji sad fluid kada je izvučen i poslednji molekul gasa? Koji fluid postoji u visokom vakuumu?
Etar. Najfiniji fluid. Njegova talasna dužina je značajno kraća, u zoni visokoenergetskih X-zraka.
Šta se dešava unutar vakuumskog balona?
Jednako kao kod balona ispunjenog gasom - visoki napon stvara plazmu.
Ipak, etarska plazma ne svetli kao azotna, argonska, neonska... vidljivom svetlošću, karakterističnom bojom. Ona je nama nevidljiva, ali je i dalje plazma, i u prostor snažno emituje x-zrake.
Po frekvenciji emitovanog zračenja možemo izračunati finoću etra kao fluida.
Energija emitovanog zračenja je plankova konstanta puta frekvencija.
Pomoću te relacije moguće je izmeriti veličinu čestica etra.
Analizom spektra ti proračuni padaju u vodu, jer ne postoji samo jedna emitovana frekvencija, nego šum koji je suma od niskoenergetskih x-zraka do gama talasa.
Ako i postoji iznad - nije merljivo.
Dakle: jonizacijom, stvaranjem plazme u vakuumu, dobijamo visokoenergetsko zračenje širokog (ali nikad vidljivog) spektra.
Etar nije sastavljen od jednorodnih identičnih nosioca naelektrisanja. Etar je nalik pomešanom pesku, šljunku i kamenju. I da, opet sam se ozračio.