Ego HAL 9000

Rođeni u zoološkom vrtu ne znaju da postoji drugačiji svet.
Pile u kokošinjcu ne zna ni svrhu svog postojanja, niti kako i zašto postojanje završava.

Rođeni na Zemlji ne znaju svrhu postojanja.

Čovek se sastoji od Bića, osnovnog i od bogova datog programa,
i mnoštva programa koje je u toku života stekao, koji su upisala iskustva, vaspitanje, obrazovanje.
Samo osnovni program - Biće čoveka - može dati odgovor na pitanje postojanja.
Ali taj program je zatrpan dodatno upisanim programima - uverenjima i predrasudama, koje zbirno nazivamo znanjem.

Indijski gurui i indijanski šamani traže način da probude osnovni program, da zaobiđu naknadno upisano. Meditacijom, molitvom, asketizmom, duhovnim radom, smešnim biljkama... bezuspešno.
Jedini način da se dođe do Bića je isključivanje jednog po jednog programa.

Isključivanje programa podrazumeva isključivanje iz urbanog života na koji smo navikli, na koji se oslanjamo. Pretvaranje intelektualca u pećinskog čoveka. Bespomoćnost. Gubljenje ega.
Ego će se jako opirati. Ego ne želi da ga nema. Ego uvek želi još novih programa.

Deca koja još nisu izgradila snažan ego i nisu dovoljno programirana su bliska Biću. Stvorenom a ne naučenom.

Biće je kod savremenog čoveka nerazvijeno. Nije stiglo da se razvije jer su od najranijih dana života intenzivno upisivani novi programi. Biće ne poseduje znanje, iskustvo, mudrost... ali ono ima jaku vezu sa početkom, sa stvaraocem. Seća se stvaranja i može dati odgovore.
Odgovore koji se egu neće dopasti.

Ljudi i botovi

Iluzija o sopstvenoj važnosti je bolest novog doba.
Svako ima pristup internetu, mrežama, medijima, i veruje da rečima može premeštati planine.

Sve manje se bavimo malim, običnim, prizemnim ljudskim brigama,
radije bistrimo svetsku revoluciju i objašnjavamo još nezapočete ratove.

U rukama imamo tapiju na istinu, a kada se dogodi suprotno od onoga što želimo, sa naročitom lakoćom detektujemo krivca.

Znamo kako će završiti svi svetski izbori, i ne priznajemo da izbori menjaju samo kulise.

U javnom prostoru se više ne koriste reči: mislim, predviđam, prognoziram, naslućujem...
nadam se.
Izrazi su zamenjeni jasnim i nedvosmislenim: Ja znam.

Iz tog znanja dolazi prepoznavanje suprotstavljenih tabora, i priklanjanje pravoj strani.
Neki se priklanjaju jačem, drugi pravdi - večno slabijem taboru.
Niko se ne priklanja svesti da razmeri i promišlja u trenutku i u vremenu.

Ljudi imaju stav od kojeg ne odstupaju.
Stav je samo druga reč za raspoloženje.
Taj stav će braniti, čak i lažima, zato što veruju da odbranom raspoloženja brane sebe.
Od koga? Od sebi sličnih koji imaju drugačije stavove.

Ljudi koji promišljaju i traže rešenja se smatraju nepouzdanima, jer mogu primetiti i ukazati na loše stvari i u našim redovima.
U vreme polarizacije dobri - zli, nema mesta za kritičare. Za one koji postavljaju pitanja.
Ne filozofiraj nego odaberi jednu od dve strane.
Budi navijač i slepo prati vođu navijača.

Diogen

Često čujem "najteže je sa ljudima".
Onaj ko to izgovara sebe ne ubraja u ljude. Gleda ih sa visine i gunđa "sa ljudima teško".

A ljudi ko ljudi, žive male živote i velike želje, slične radosti i iste strahove
Celog života uče razliku između prijatelja i neprijatelja.
Prihvataaju pruženu ruku, brzo zaboravljaju i lako praštaju.

Ko su onda neljudi, oni kojima je teško sa ljudima?
To su oni koji traže tuđe, koji uzimaju tuđe. Vampiri. Zveri.
To su oni koji ne bi ni probali hleb ako nije kupljen preko reda. To su oni što imaju prednost, oni koji znaju da u busu neovlašćeno sediš na njihovom mestu i da si obavezan da se skloniš.
Oni smeju da parkiraju gde god žele.

Snalažljivi, sposobni, uspešni, namazani...

Što duže gledam sve manje ljudi vidim.

Žikica Jovanović Španac

Ukrajinska TV prikazala je uplakanu majku poginulog vojnika kojoj prilazi političar i govori: ne plači, ionako će i svi ostali da poginu.

Na ratnim područjima u Evropi postoje ljudi koji ne žele na front.
Neko je protiv rata, nekome se ne sviđa strana koja poziva, neko ima pametnija posla...
Ali ne mogu da izbegavaju pozive jer je tehnološki napredak dozvolio da se pozivi ne uručuju poštom, nego mejlom, viberom, društvenim mrežama, sms-om...
Oni su na vreme formirali E-upravu, i svaki poziv se smatra uručenim.

Pozvanima u gradu više nema života. E-uprava im je blokirala račune, zdravstvene i socijalne kartone, bankovne kartice, pa neposlušni i nepokorni ne mogu ni kupovati ni prodavati, čak ni osnovne životne stvari.
Ni platiti porez, kazne, doprinose... Prodati stan, otići...

Zato se organizuju u anarhopartizane i kriju po selima, izvan gradova.

Državne granice su obrisane. A država ne postoji ako nema granice.

I moja država je gubljenjem granica prestala da postoji. Ovih dana i Amerika je obrisala južnu granicu. Ruske granice se pomeraju, na bliskom istoku granice se brišu krvlju. a Evropa je upravo krenula u dezintegraciju.

Države nestaju, prestaju da postoje.
E-uprava će zameniti države. Postaće digitalne.
Negde stižu pozivi za front negde za paradu. Pozivi se u digitalno doba imaju smatrati uručenim.

E-uprava će komandovati oružanim trupama na svakoj teritoriji. Trupe će se sve češće i krvavije sukobljavati sa anarhopartizanima. 
Policija je ove godine na kalendar stavila sliku svojih pripadnika koji su od 1941. do 1944. držali koncentracioni logor na Banjici, i desetine hiljada streljali u Jajincima, nedaleko od vinskog podruma.
Nema slučajnosti.

Ovde se, vidi se izdaleka, čeka Žikica Jovanović Španac.

Stanovnici će se podeliti, kao u svakom ratu, na poslušne i pokorne,
i anarhopartizane koje će policija loviti i streljati po šumama.

Neće biti neopredeljenih.

Šesti pečat

Apotekarskim hidrogenom oprana aluminijumska folija, izložena brzim alfa česticama 5MeV, otpušta brze neutrone i postaje fosfor 30.
(brzi i teški neutroni jako usporavaju prolazeći kroz vodu ili plastiku na brzine ispod 1m/s i nemoguće je predvideti koga će, kao bačen kamen, na svom putu polomiti i pretvoriti u radioizotop.)

Nestabilan dobijeni fosfor se raspada i prelazi u stabilan silicijum otpuštajući pozitrone, koji se lako detektuju gama zracima kao rezultatom anihilacije pozitrona sa nama poznatim svetom.

Ček, ček...
Učimo da se sva poznata materija sastoji od protona, neutrona i elektrona. Baš svaki atom. Čak i taj radioaktivni fosfor.
(Ponekad retke pozitrone detektujemo kao deo kosmičkog zračenja, ne znajući ni kako nastaju ni odakle dolaze.)

A onda nam fosfor, dobijen na opisan način, ničim izazvan izračuje pozitrone,
čestice koje u njemu ni na koji način ne postoje.
Izračuje antimateriju, bogato i obilno. Gajger neprekidno pucketa.

Kako pred našim očima nastaju čestice koje nisu sa ovog sveta? Odakle dolaze?
Da li je antisvet sve vreme tu, uronjeni smo u njega, i potrebna je tek mala reakcija da iz tog sveta čestice uđu u naš?
Fizičari pretpostavljaju postojanje sveta antičestica negde u dalekom svemiru,
smišljajući zvučna imena i deleći nagrade za najgluplje ime.

Izgleda da je svet antičestica oduvek ovde, iako nama nevidljiv. Dovoljna je mala reakcija da napravi rupu i odnekud propusti antičestice u naš svet.

Živimo u svetu koji vidimo, osećamo, opažamo, merimo,
ali istovremeno živimo i u paralelnom svetu kojeg nismo svesni.

Taj drugi svet je ogledalo našeg sveta. Moguće je da promene koje pravimo stvaraju promene i u tom drugom svetu. Kad posečemo šumu, nestala je i u drugom svetu.
A moguće je, i sasvim realno, da promene u tom drugom svetu snažno utiču na nas.
Ako postoji antisvet (pri čemu "anti" nije protiv) mi jednako postojimo i u tom svetu.
Time je ulog života i postojanja makar dupliran.

Dok u ogledalu ne ugledaš dete, nisi se probudio.

Biti slobodan

Čovek je složeno biće.
Dok životinju pokreću nagoni i instinkti, čovek ima mogućnost izbora.
Mogućnost razlikovanja dobra i zla.
Dobro i zlo su ljudski koncepti.

U ljudima u kojima je dominantna životinja, dostizanje dobra znači povlađivanje životinjskim nagonima - "u se, na se i poda se".
Ljudi kojima vlada duh, ideja, misao, dostizanje dobra znači traganje za smislom.
A smisao je uvek, jedino i isključivo sloboda. 
Jedini put do slobode je ljubav.

Većina oslobađa životinju, zver u sebi, i dozvoljava joj da ubija, na kraju i sebe.
Manjina koju vodi duh, ideja, oslobađa dobre stvari - rast, napredak, zajedništvo, saradnju.

Prirodi su potrebne i pčele i mravi,
i ovce i vukovi.
Ptice i magarad.
Jestive i otrovne biljke. 

Ljudsko društvo još nije našlo sistem kojem nisu potrebni ratovi.
To svakako nisu liberalizam, kapitalizam, socijalizam...
Još su pogubnije teokratske države poput Izraela i šerijatskih kalifata.

Iskopavamo društva koja su živela hiljadama godina bez rata. U Vinči, Starčevu, Lepenskom Viru, iskopavamo isključivo oruđe,
ali ne nalazimo oružje.
Još ne znamo šta je njih ubilo, kako su nestali.
Utešno je što se njihov dnk poklapa sa našim. Ljudi su preživeli, ali društveni sistem nije.
Kako smo i zašto zaboravili da živimo bez rata? 
Zašto smo prihvatili civilizaciju ratovanja i kompeticije?

Deda

San svakog čoveka je večnost.
Sin je produžetak života, postojanja.
Mali zmaj je postao ćale. Matori. Buđavi.

Bože hvala Ti.

Bog daje decu.
Mama i Tata se razumeju tek u neke bezobrazluke. Nemaju pojma kako se pravi pupak, srce, prstići, trepavice...
Nemaju pojma.
Osmehnuli su se jedno drugom, ponudili celog sebe jedno drugom.
Uhvatili se za ruke. Čvrsto, sa poverenjem. Pogledali jedno drugo u oči.
"Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, ovdje sam ja među njima." Mat18.20

Za prvi udah

Ništa što je vredno u životu nismo zaslužili.
Sve što je vredno je dobijeno.
Ljubav stvara.