U ime naroda

Neprirodno je da neživo vlada nad živim.
Neprirodno je da država vlada nad ljudima.

Ljudi su stvorili državu kao svoj servis, službu unutrašnje raspodele dobara.

Ne može vlada, državno telo, odlučiti kako će ljudi razmišljati, disati, kretati se...

Ljudi su ta prava dobili od bogova.

Neljudski entitet pokušava da ujednači i ljudsko mišljenje i ponašanje.

Ideja da svi budemo jednaki, da jednako razmišljamo i radimo, je nova vavilonska kula.

Lako je manipulisati i vladati nad jednakima.

Nismo jednaki. Ne razmišljamo jednako. Nismo društvo istih.

Ravnopravni jesmo, jednaki nismo.

Biti jednak je gubitak ljudskosti. Jednaki ne mogu da uče od drugih jednakih.

"Čovek je slobodno biće" je zamenjeno sa "čovek je opasno biće".

Svako ko radi po slobodnoj volji, a suprotno državnim uredbama, se proglašava opasnim. Može me zaraziti, napraviti CO2 i istopiti led na Arktiku i potopiti velike gradove.

Ne treba nam čip da bismo postali roboti. Ljudi postaju roboti kada se odreknu svog mišljenja i počnu da izvršavaju naređenja države.

Vlada je skup ljudi koji drugim skupovima ljudi određuje kako će se ponašati, suprotno božjim zakonima.

Ko želi da bude ljudsko biće i da se ponaša kao ljudsko biće, mora računati na posledice.

Ovo je vreme razdvajanja na ljude i robote.

Da bi većina postali roboti, stvoren je plan ponižavanja, mučenja, poraza za porazom,

umaranja ljudi dok sami ne odustanu

Novi pračovek

Pritisnut ličnim ucenama, ćevapima, navijačima, mafijašima, divljom gradnjom,
tajkunima, skadru na vodi, kumovima i porodicom,
slanjem granata u bratoubilački rat,
pritisnut kršenjem ustava i zakona,
agresivnom pink propagandom i plakatima
i propagandistima koji traže da budu namireni,
tamničenjem monaha i novinara
ubistvima protivnika i suparnika,
pritisnut ličnim kukavičlukom i izdajom,
iz dobijenog stana od dva ara

odlučio je da nešto mora da proda.
"Da napravi sporazum".

To, razume se, mora biti nešto što se ne vidi.
Zidovi se vide, krov se vidi, prozori se vide...
Ali temelj niko ne vidi.
U ličnoj gluposti prodao je temelj.
Nada se da niko neće primetiti.
To je ipak samo hrpa kamenja.
Kuća će ostati netaknuta.

Očekujući varvare

Istina je uvek cela.
Kada je laž cela, providna je namenjena samo naivnima.
Uspešna laž mora sadržati 90% istine.

Sećanje je mera i cena kukavičluka i hrabrosti.
Od realnosti beži ko od realnosti trpi.
Od istine, laži, borbe, propagande... beži onaj ko od njih trpi.
Kao i od ljudi i neljudi.
I od ljudske, i od neljudske inteligencije.

Jedna kap preliva čašu. Jedna pahulja lomi granu.

Tamo gde postoje zakoni, pravila, dogovori,
tamo nema istine.
Oko istine nije potrebno praviti dogovore.

Tri korne penal

Prošlo je, prošao sam,
prošlo je al nije kraj.
Prošlo je, slobodan sam,
al je i slobodi kraj.

Kad sećanja postanu bol,
kad bol postane dah,
život je bio samo fol,
sve je laž, čak i strah.

A mrvice? One su nada.
Tri korne penal puca sada.
Ko će da brani, koga i kada
dok kulisa na mene pada.

Moja kulisa teška a slaba
od laži i uspomena,
lepljena, krpljena, al džaba
kulisa nije zamena.

Zamena za život, mir,
za slavljenje i sreću
topi se ko na pici sir
večnost dostići neću.

U sećanju je bol ostao.
Krupno sam trošio usput.
Mrvice sam istrošio
bol ide sa mnom na put.

Nećemo daleko ni bol ni ja.
Bio sam Mida kralj tužni.
Nećemo dalje od sećanja
nećemo jer bol smo dužni.

Nanete su boli od duga
neispunjenih obećanja.
Jedna nada mnogo tuga,
odlazak bez vraćanja.

Imena čujem, tako, slučajno,
slučajne osmehe i poglede.
I dok tražim zlatno runo
moje su sad srebrne, sede.

Život je i kad činiš zlo,
povučeš pruženu ruku.
Kad srce padne na tlo
pola njenog pola tvog.

Kud ćeš s srca pola?
Dok ne izraste novo
bežaćeš od većeg bola,
od ljubavi ponovo.

Bekstvo od života, ljubavi.
Begunac ne ume da voli.
Begunac se uvek davi
u bekstvu, ne u soli.

Idi napred, gazi cveće.
Lomi obalu lomi granje.
Hodaj kroz upaljene sveće
i ne žali, upašćeš u *ranje.

Ko potpiše...

Stavljanje državnog potpisa na ultimatum ima za posledice:

- Odvajanje Kosova od Srbije, kao početni korak ka odvajanju Vojvodine, Sandžaka, Vlaške... Dorćola.

- Nestanak, poništavanje države i predavanje svih njenih resursa - vode, zemlje, puteva, fabrika i institucija poveriocima na ime državnog duga.

- Priznanje da je Srbija agresor i da je napala NATO koji se 78 dana branio i pretrpeo materijalnu štetu.

- Plaćanje ratne štete za bombardovanje; Amerika i NATO će po tržišnim cenama naplatiti svaki ispaljeni tomahavk, svaki sat pilota, potrošeno gorivo za avione, troškove iznajmljivanja aerodroma Aviano...

- Plaćanje svim susednim zemljama štetu nastalu trovanjem ljudi i zemljišta opasnim i radioaktivnim materijama koje su se vazduhom i dimom raširili po regionu.

Kardio - Sretenje

Naši stari su na sretenje 1804. podigli ustanak. Odvažne vojvode i odvažni knezovi su se pobunili, i to je bilo sasvim dovoljno da narod stane uz njih. Mnogi su bili posečeni, ali je narod uzeo oružje i podigao ustanak.

Oslobodili su državu od okupatora. 1835. su napisali ustav kome i savremene države mogu pozavideti. 

Bliži se još jedno sretenje. Da li će vođe biti hrabre kao nekada da se žrtvuju za narod i, ako treba, izginuti i podići ustanak?

Organizatori protesta su časni ljudi, borci za državu i narod, ali se među organizatore uvukao i element okupatora, udbe.

Cilj je svet i veliki. Ako bude dovoljno pobunjenog naroda, može se desiti pobuna, u tom slučaju će čak i ubačeni element stati na stranu naroda, a protiv kvislinške vlasti.

Ako ne bude dovoljno slobodoljubivih ljudi na protestu, sluga okupatora će preuzeti vođstvo, napraviti kardio protest, dva sata šetnje i kući.

Probij zaključana vrata
skini okove sa vrata
shvati to ko ispit vere
i okreni propelere
Barem probaj, stvarno nemaš šta da izgubiš,
na ivici dok kliziš.
Kraj je zimskog sna, a java ne obećava.

Od rata do rata

Vrednosti se uništavaju. 

Čak i novac koji nije vrednost nego samo mera.

Brojanje papirića je gotovo svečan trenutak, zahteva pažnju, mir. Svaki papirić koji prođe kroz prste se u umu prevodii u neku vrednost.

Sada samo lupiš enter i neki brojevi na ekranu se prevrnu. Nema duše.

Pa i muzika; nekada bih išao da kupim ploču, trepereći od nestrpljenja, 

donesem kući, uključim torensa, čekam da se pojačalo zagreje, izvadim iz omota, nanesem antistatik kupljen u Minhenu preko puta stanice, pažljivo nacentriram iglu i spuštam na međutrag. Kreće čarolija dok čitam stihove sa albuma kao iz knjige. Ploča je veća u očima nego u rukama.

Sada kliknem mišem i kreće spot, pokretne slike ulaze u um a muzika je tu samo da prati, ili čak smeta vizuelnom.

Kada su stvari oko nas krenule da gube dušu bilo je pitanje vremena kada će doći do nas.