Prošlo je, prošao sam,
prošlo je al nije kraj.
Prošlo je, slobodan sam,
al je i slobodi kraj.
Kad sećanja postanu bol,
kad bol postane dah,
život je bio samo fol,
sve je laž, čak i strah.
A mrvice? One su nada.
Tri korne penal puca sada.
Ko će da brani, koga i kada
dok kulisa na mene pada.
Moja kulisa teška a slaba
od laži i uspomena,
lepljena, krpljena, al džaba
kulisa nije zamena.
Zamena za život, mir,
za slavljenje i sreću
topi se ko na pici sir
večnost dostići neću.
U sećanju je bol ostao.
Krupno sam trošio usput.
Mrvice sam istrošio
bol ide sa mnom na put.
Nećemo daleko ni bol ni ja.
Bio sam Mida kralj tužni.
Nećemo dalje od sećanja
nećemo jer bol smo dužni.
Nanete su boli od duga
neispunjenih obećanja.
Jedna nada mnogo tuga,
odlazak bez vraćanja.
Imena čujem, tako, slučajno,
slučajne osmehe i poglede.
I dok tražim zlatno runo
moje su sad srebrne, sede.
Život je i kad činiš zlo,
povučeš pruženu ruku.
Kad srce padne na tlo
pola njenog pola tvog.
Kud ćeš s srca pola?
Dok ne izraste novo
bežaćeš od većeg bola,
od ljubavi ponovo.
Bekstvo od života, ljubavi.
Begunac ne ume da voli.
Begunac se uvek davi
u bekstvu, ne u soli.
Idi napred, gazi cveće.
Lomi obalu lomi granje.
Hodaj kroz upaljene sveće
i ne žali, upašćeš u *ranje.
