Robovi vremena

Imaš li vremena za ono što voliš?
Za slušanje muzike, odlazak na reku, druženje sa dragim ljudima... igranje onim što volis?
Za dugo spavanje?

Nekada su živeli robovi kojima je kugla oko noge branila kretanje.
Novo doba je stvorilo robove koji sami kupuju kugle i lance od zlata, radeći da budu što teži.
Težina nudi sigurnost. Sigurno ropstvo.

Njih sa prezirom gledaju robovi vremena. To su oni što život plaćaju vremenom. Čak i kada ne rade teško, čak i kada ne rade nego sede u udobnoj fotelji u klimatizovanoj kancelariji, 
nekome su pola života na raspolaganju.
Kravata, dres kod, picnuta robijaška uniforma sa logom firme, potvrđuju da su nečije vlasništvo.
Nalik su kastriranom ljubimcu u toplini i udobnosti gazdine kuće, zahvalni zbog uvek pune činije za hranu.

Bogovi, slutim, nisu imali takav plan kada su ih stvarali.

Mišolovka

Veselo društvo odlazi u kafanu. Gladni su i žedni, ali bez novca.

Smelo naručuju najbolja jela, najskuplja vina (koja nikada nisu najbolja),
kuhinja radi punom parom,
konobari užurbano pune stolove.

A negde, tamo, na računu, rastu neki brojevi.
Vlasnik kafane se unapred raduje dobroj zaradi, a konobari ekstra novcu van kase.

Kada izgleda da je sve pojedeno i popijeno, na sto dolazi račun.
Društvo praznih džepova i punih stomaka donosi jedinu moguću odluku: vraćaju račun koji je stigao i naručuju novu turu.

Pohlepan vlasnik kafane pristaje na igru i šalje konobare sa novim posudama prepunim svakakvih đakonija, pride flašu francuskog vina, na račun kuće koja je godinama čekala ovako dobre goste.

Gostima je već muka, jedu silom, ali ne znaju kako se izvući iz duga.
Naslućuju da će kad-tad doći fajront, i strepe od tog trenutka.
Nevešto ubeđuju vlasnika kafane da imaju prijatelje na položaju, ali vlasnik nezainteresovano gleda u kasu i ukucava brojeve. On ima stvarnu vrednost, hranu, piće, osoblje, prostor u vlasništvu, i jasnu ideju koliko treba zaraditi.

Uskoro će fajront.

Svetska dužnička ekonomija se gasi. Fajront.
Ko će platiti, i čime?

Vera

Bog je ono u šta nekritički verujemo.
Bog je ono čemu bespogovorno služimo.

Neko veruje u novac, uspeh u društvu.
Neko veruje u nauku, proračune, teorije.
Neko u umetnost, duhovno izdizanje iz blata.
Neko veruje u silu, oružje, pesnice, bombe.
Neko u zgrade sa kupolama, mantije ikone i krstove.
Neko u slobodu, a neko u opozit - sigurnost.
Neko veruje u dedu na oblaku koji pravedno raspoređuje pravdu i nepravdu.

Većina veruje u crni monolit, ekran iz kojega dolaze informacije i uputstva, naređenja. Pretnje.

U najlepše doba života svako veruje u ljubav. Onoga ko ljubav prizna za boga vera nikada ne napušta.
Taj neobičan bog ne živi u intelektu.
Taj bog živi u srcu, i ne haje za žurku u umu.
Ko se pod pritiskom društva odrekne svog srca, ko se odrekne prvog boga, traži surogate u obliku gorenabrojanih bogova.
Surogat je uteha za gubitnike.

Brzina

Brzina je način života u gradu.
Brzina neizbežno vodi u paniku.
Panika je proizvod iracionalnog straha. Strepnje.
Sa običnim strahom je lako - vidimo, prepoznajemo opasnost i smišljamo taktiku - ili borba ili bežanje.
Strepnja je strah od onoga što ne vidimo. Strepnja parališe razum i u krug vrti jednu jedinu misao, uvećavajući je u svakom obrtaju. Otud dolazi osećaj da vremena nema dovoljno, da vreme ističe i da treba reagovati brzo, instinktivno. Ipak, svaka reakcija izostaje i strepnja raste dok ne postane panika.
Stalni osećaj da nešto nedostaje.

Život u panici je život u paklu. Trka pacova.
Niz neuspešnih pokušaja da pobedimo vreme.
Vreme ne treba pobeđivati strahom, nego mirom.

Rupe u nama

Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.

Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.

Autopsija

Šta je to što nam je stvarno važno?

Bez čega ne bismo mogli?
Bez čega bismo mogli?
Šta nam je teret? Šta nas privlači?

Šta volimo? Koga volimo? 

Biti pametan znači biti logičan.
Disciplinovano slediti logiku,
od točka i vatre, do obrtnog polja i lasera.
Ali sve nabrojano, sve što je vredno, prkosi logici i ne bi smelo da postoji.
A postoji.
Autopsija pokazuje da ništa u čoveku nije ni slučajno, ni logično.
Autopsija je, zato, čin koji svaki čovek,
a naročito pesnik,
dužan da sam sebi za života uradi.
Da razgrne kolotečinu i žabokrečinu,
i konačno sazna koliko je tog čoveka ostalo unutra.
Šta je raslo, a šta ostalo zakržljalo, nerazvijeno.
Ako to na vreme uradi,
i ako unutra pronađe makar iskru hrabrosti,
moći će da ponovo razgori život.

Taj plamen, ta luča, može napraviti čudo.

Džank fud

Raširile su se prodavnice zdrave hrane.
Od njih su brojnije i daleko uspešnije prodavnice nezdrave hrane.
Džank fud prodaje otrovan otpad, parfemisane bolesne konzervisane iznutrice upakovane u sjajan papir, uz maskiran osmeh uniformisanih prodavaca,
(suštinski jeftinih robova).
Džank se uvek prodaje uz reklamu koja se meri milionima dolara.
Skupa reklama postoji da bi sklonila pogled gladnih sa otrovne hrane na raskoš - čiste uniforme, tačskrin displeje, halogenke, naizgled čiste stolove isprskane benzalkonijumhloridom...

I hrana za dušu može biti džank.
Nekada su knjižare prodavale dela velikih pisaca,
dela koja se nisu završavala na kraju knjige nego su nastavljala da žive u ljudima.
To je bila zdrava hrana.
Danas na polici sa Kafkom i Servantesom ravnopravno stoje Kija Kockar, Suzana Mančić, Zoranah, Ceca...
Nudeći bestseler, prodavci govore da je Aca Lukas napisao jednu knjigu više nego što je pročitao.
Niskobudžetni porno je uvek imao svoju publiku, ali je bio na posebnoj polici u magarećem ćošku.
Te knjige su danas sa istom opremom i u daleko većem tiražu od onoga što jeste književnost.
U izlozima je džank fud sa zlatotiskom na koricama, sa lentama od bogato plaćenih "nagrada za najčitanije" i "književnih ostvarenja godine".
Nove generacije koje nikada nisu čitale klasike neće primetiti razliku.
Iz izloga prepunih Dejzi, Parkera, Džordža, Haralda i Dženifer,
odabraće Jelenu Bačić Alimpić kao manje zlo, i nepovratno otrovati mozak i dušu,
nesvesni da na poslednjoj polici, prekrivenoj prašinom, neotvoreni čuče Sioran, Gutieres i Čehov.

Džank muzika je tek posebna priča.

Telo postaje ono čime se hrani,
mozak se pretvara u ono čime se hrani,
duša postaje ono čime se hrani.

Džank?