Ali neko od gluvih je upravo završio sliku, neko napravio put, posejao pšenicu, skuvao ručak, vaspitao decu... Namotao extra coil i spojio na sekundar :-)
Različiti smo, i prirodno je da se ne razumemo. Ne prepoznajemo dela i dostignuća drugog. Zagledani smo u sebe i posvećeni onome što radimo. Čini se da nemamo vremena za drugog. Čini se da nam drugi i ne treba.
I pčele u košnici imaju različite poslove. Da bi košnica živela svaka vrsta je potrebna. Neophodna. Ona koja donosi med ne može biti vrednija od one koja čuva. Čak ni od lenjog debelog truta.
Srećni će stradati u borbi za ljubav. Neko stradati zbog mržnje. Straha. Lenjosti. Pohlepe. Mnogi zbog gluposti. Pogrešnih verovanja i očekivanja.
Stradanje je život. Stradanje je Strast i Nadanje.
Umerenost i umirenost su gotovo sinonimi. Oni nisu život. Dolaze iz straha, ponekad iz lenjosti. Verovanja u telo, materiju. Čuvanja onoga što se ne može sačuvati. Patetične nade da se telo može sačuvati.
Naš odnos prema drugoj strani u potpunosti određuje naš život. Nekada je to neverovanje, odbijanje, ismevanje zbog "naučne" nedokazivosti, a ponekad nada, katkad vera, neretko odluka. Uplašeni izbegavaju i pomisao o drugoj strani. I zli. Njima druga strana zvuči kao pretnja.
Srećni ne razmišljaju o stranama. Žive svoje ljubavi i ideale, nekada ostvarive a nekada ne, ali uvek prate želje i slušaju otkucaje, ritam života. I svoje, a mnogo češće otkucaje onih koje vole. Voleti se može na mnogo načina. I svaki je pravi. Život je radost voljenja. Volimo, dakle postojimo.
Može li se živeti bez brane? Može. Oskudno, siromašno, opasno. Kratko i nesrećno. Gladno i hrane i pogleda. Izgrađena brana je izvor svekolikog bogatstva, ona štiti, hrani i natapa zemlju čineći je plodnom. Zaustavlja bogatstvo da ne iscuri nizvodno. Ona je pojilo, lovište, sklonište. Dom različitima. Rajski vrt.
Brana se mora održavati, čuvati, ojačavati.
Ustava i brana su sinonimi. Ustava zaustavlja. Brana brani, ali i zabranjuje.
Rušenje ustava će stvoriti potop, posle potopa beživotnu pustinju.
Postoji izlaz, ali mi imamo bolje rešenje:
Svuda postoje paraziti, ali ovde su se pojavili paraziti koji parazitiraju na parazitima. Berlinski zid je pao na pogrešnu stranu.
Da li je život bespoštedna borba? Zakon jačeg? Proslava koja traje? Ljubav bez trajanja? Da li je život nepravda? Nepravda jer ne znamo? Možda je strah? Ili putovanje kojem naslućujemo a ne izgovaramo cilj? Rađanje? Sahrana? Slučajni susreti koji to nisu? Periodično osvajanje pa pokoravanje? Ropstvo telu? Ropstvo idejama? aLkoHooll?
Da li je život traženje ili nalaženje? Da li život dajemo ili uzimamo? Šta se podrazumeva i dolazi u paketu sa životom, a šta moramo vremenom steći?
Neko pokušava da nahrani dušu. U filmovima, slikama, muzici, traži emociju. Ono što traži to pronalazi, negde više negde manje, i tako izgrađuje ukus u zadatom smeru.
Neko se trudi da nahrani oči, traži šarenilo, kontrast, specijalne efekte i divi im se. Detalji na skulpturama i slikama hrane oči. Preciznost, filigran, detalji, boje. Ukrasi.
Neko hrani intelekt, traži "filmove sa rupom", nezavršene, one koje postavljaju pitanje i ostavljaju posmatraču da u sopstvenoj glavi sam završi. I u pozorišnim predstavama traže dublju poruku, kao i u slikama, skulpturama, rifovima i tekstovima pesama. Um je uvek gladan.
Neko samo ubija vreme jer je vreme dosada, neprijatelj.
U vremenu koje dolazi proučavaćemo psihologiju ugroženog pojedinca, čoveka sateranog u ćošak. Uživo, u realnom vremenu, gledaćemo ih svakodnevno. U najbližem okruženju, poneko i u sebi. Ali, istovremeno, posmatraćemo iz prvog lica i psihologiju gomile saterane u ćošak.
Dve psihologije dva na isti način ugrožena entiteta su međusobno suprotstavljene i suprotne.
Pojedinac u bezizlaznoj situaciji ima nagon za preživljavanjem, borbom. Razume izvor problema i bori se za život.
Kada se isti taj čovek, u istoj situaciji, okruži gomilom sličnih, neće više videti neprijatelja u onome ko je kreirao bezizlaznu situaciju, nego u onome ko je najbliži. Ubijaće se međusobno, do poslednjeg. Da li će poslednji, u nemoći i ludilu, dići ruku i na sebe, pronaći i u sebi neprijatelja, ili će se resetovati na početnu jedinku sateranu u ćošak, i trezveno usmeriti snagu na borbu ka spolja?
Kao prvo, piše Švab(o): pandemija je dobrodošla, kao prozor velikih mogućnosti.
Kao drugo, pitanje jedne svetske vlade je najvažnije pitanje. Tamnim i religioznim pogledima - tradiciji i predrasudama - će biti objavljen rat.
Kao treće, privatna svojina će prestati da postoji, ekonomija korišćenja će vratiti vlasništvo u ruke kolhoza. Ne zove ih Švab(o) kolhozima, ali kao da je prepisivao drugove Iliča, Beriju i Trockog. Novac koji se može sakupljati pa čuvati će prestati da postoji, postojaće samo digitalni novac.
Četvrto, zelena energetika će, uz oružanu pretnju, zameniti fosilna goriva. Države koje imaju fosilna goriva, ugalj i naftu, neće smeti da ih koriste. Razvijene države koje prave zelene generatore za sunce i vetar, sada razvijene države, će ubrzano postati vlasnici malih država koje će morati da kupuju skupu i nedostatnu zelenu tehnologiju. Biće zakonski ograničena potrošnja vode, struje, hrane i industrijskih proizvoda. To će značajno smanjiti broj stanovnika jer se time smanjuje rizik od novih pandemija.
Peto, digitalizacija će ući u sve pore života. Automatizacija i robotizacija će otpustiti manuelne radnike iz fabrika, restorana, proizvodnje. Klaus zato predviđa garantovani novčani dohodak svima koji su "vakcinisani dakle poslušni". Zvuči kao "mislim dakle postojim".
Kao šesto, produžava se digitalizacija svih sfera društva, uključujući digitalno nadgledanje, kontrolu nad ponašanjem i kretanjem ljudi uz pomoć tehnologija za prepoznavanje lica. Kontrola je neophodna da bi se zaustavile buduće pandemije, piše Švab(a).
Sedma tačka se odnosi na zdravlje, podrazumeva redovna testiranja, i kazne za neposlušne. Nacionalni i državni pasoši će biti ukinuti i njih će zameniti zdravstveni pasoši. Ograničenja i kažnjavanja za lica koja izbegavaju pridržavanje pravila medicinske nauke mora biti uneto u zakone.
