pokazali ste ko ste.
Pokazali ste čiji ste.
Dođe vas pedeset hiljada na tekmu. I još platite.
Niste bili na protestima, tamo gde vam je mesto.
Osim navijača u uniformama.
Protestima protiv frikova, ordenovanog Konja i slične gamadi.
Ne zaslužujete nikakvo poštovanje.
Ne postojite po sopstvenom izboru.
Samoukinuli ste se i odvojili od svog naroda.
Udavićete se u sopstvenom stidu.
Pljunuće na vas i Konj. Pljunuti sa apetitom.
Plašite se mraka.
Bojkot stadiona!
Ustav i zakon su skup napisanih pravila koji određuju šta se sme i šta se ne sme.
Obavezujuć je za sve stanovnike države.
Tako piše u ustavu i zakonu.
Živeo sam, ne pomerajući se, u različitim državama i svedočio njihovom raspadu.
Poslednja u kojoj sam živeo bila je Republika Srbija.
Ona se, posle kratkog postojanja, nije raspala, nego se ujedinila sa ekonomski gorima od sebe. Zakon spojenih sudova uvek uradi sve ostalo.
Naša nova država se zove Open Balkan. Dobrodošli i čestitam na izboru.
Službeni jezici su Albanski, Severnomakedonski i Srpski.
Administrativni centri su Tirana, Skoplje i Beograd.
Nova država neće imati jedinstvena dokumenta, ali će sva dokumenta važiti na celoj teritoriji.
Himna će, slutim, biti Šote mašala.
Ustav i zakon više nisu potrebni jer ih nosioci vlasti nigde ne poštuju.
Kako će se ova nova država raspasti? Verovatno na Beogradski Pašaluk i Veliku Albaniju, a Severna Makedonija će prestati da postoji.
Živi bili pa videli.
Sloboda je najskuplja.
Kome su preci osvojili i ostavili slobodu, mora da je čuva.
Ako je ne čuva moraće da je ponovo osvaja.
Ako je proda, ne zaslužuje je.
Sloboda je pravo da kažeš DA.
Sloboda je pravo da kažeš NE.
Imate li vi to pravo?
A da li to pravo priznajete drugima?
"Pakao, to su drugi".
Obesmišljavanjem svake vlade na svetu oduzevši joj suverenitet, izborno pravo i samostalno vođenje, stvorili su se uslovi da sve vlade postanu kvislinška feudalna uprava, produžena ruka svetske vlade.
Svetska vlada danas najavljuje veliki reset.
Znamo smer ali se ne znamo ciljeve.
Pretpostavke su dodatno podgrejane izjavama elite da je cilj značajno smanjiti broj ljudi.
Da je potrebno ukinuti energiju, krave i potoke, tobož zbog zaštite atmosfere.
Prelazak "cenjenih potrošača" iz megagradova na njive i davno zapuštena imanja.
Povratak u srednji vek. U "nultu godinu".
Odakle Klausu Švabu, promoteru velikog reseta, čoveku iza koga stoje moćne države, vlade i korporacije, ovakva ideja?
Nije uopšte morao da je izmišlja. Pročitao je na Vikipediji biografiju diplomca sa Zagrebačkog Sveučilišta, osnivača i vođe Crvenih Kmera, Kambodžanca Pola Pota.
Danas ga pamte kao jezivog zločinca poznatog po surovosti, ubistvima, genocidu nad sopstvenim narodom.
Ali mu priznaju efikasnost. Tokom kratke vladavine vratio je svoju zemlju u srednji vek.
Restartovao je civilizaciju i proglasio nultu godinu.
Pobio sve koji nose naočare, intelektualce i sve pismene ljude.
Pretvorio je Kambodžu u zaostalu siromašnu primitivnu poljoprivrednu zemlju čiji stanovnici, kada je loša godina, masovno umiru od gladi.
Nije ni lepo ni romantično kao u pesmi.
Пол Пот је постао дефакто вођа Камбоџе средином 1975. Током периода у коме је био на власти, Пот је земљи наметнуо верзију аграрне колективизације, приморавши становнике градова да се преселе на села и да раде на колективним фармама и другим пројектима који су подразумевали принудни рад, а у циљу рестартовања цивилизације у Нултој години. Услед принудног рада, изгладњивања, слабе медицинске неге и смакнућа, процењено је да је страдало од 1,7 до 2,5 милиона људи, што је приближно 21% укупног становништва Камбоџе.Ne postoje stranci. Ne postoji vreme. Igramo istu predstavu bar dve hiljade godina.
Scenografija se snažno menja. Okolina je ni nalik onoj od pre dvadeset, sto, kamoli pre hiljadu ili dve hiljade godina.
Ali glumci su isti, tekst je isti, isti je zaplet i radnja.
Ono što čekamo, zbog čega ponavljamo predstavu, je pokušaj da napravimo drugačiji rasplet,
da dramu i tragediju pretvorimo u slavlje,
improvizujemo i odigramo srećan kraj.
Za to je potrebna dobra publika,
i samo mrva hrabrosti vise.
Ili Deus ex machina?
Ko pređe igricu ide na drugi nivo.
Mi još uvek ponavljamo. Pronalazimo lepotu u igri.
I kada se ljudi raslave, postoje stari putokazi kojima, ako im poveruju, mogu i imaju gde da se vrate, da ponovo budu ljudi.
Nekada su to krstovi, često stare knjige, možda nauka,
i uvek muzika,
ali nikada istorija, ona uvek rađa mržnju.
Moderan čovek rado i lako odbacuje religiju smatrajući je skupom dosadnih kanona, strogih pravila i običaja.
Nije moguće da čovek odbaci deo sebe, i zato prihvata različite surogate; umesto bogova počne da obožava idole, ljude, novac, slavu.
Kada uvidi grešku - potpuni nedostatak oslonca u obožavanom - ne reterira, ne vraća se u početnu poziciju, nego nastavlja da luta, izgubljen i očajan jer ne razaznaje svoj cilj.
Slabi ljudi se, u potrebi za prihvatanjem, često priklanjaju ekstremnim ideologijama, gubeći i prepuštajući svoj život vođi.
Jaki se ne predaju, istrajno nastavljaju lutaje, više se ne nadajući da će pronaći boga nego da će bog pronaći njih.
To će se, tek na kraju kada odustanu od lutanja i shvate besmisao, i desiti. Tek tada će, kada iscrpljeni i razočarani odbace oholost i ego, kada odbace imperativ da sve zavisi od njih, napraviti u sebi dovoljno mesta za ljubav.
Ona će doći kao "gorušičino zrno", mala i naizgled beznačajna semenka, a onda u srcu koje se potpuno očistilo i ispraznilo od ega proklijati i izrasti, dajući hlad, hranu i dom. Ljubav. Prihvatanje. Poverenje.
I neće doći na munjama i gromovina kao supermenov zrak. Doći će kao nečiji osmeh. Pogled. Poruka. Naizgled slučajan dodir.
Ljubav tada postaje religija, baš kao što bog zapoveda.
