Prorok

 

Proričem budućnost

Proričem šta god želite, al da bude lepo i na radost, neki uspeh i iznenadna sreća.
Ne proričem ružne i negativne stvari, njih ne mogu da vidim, to je do prorokove brade.
Ne dozvolite da vas lažu oni što gledaju u prazne šoljice (pih!) i stare karte.
Ni kugla više ne radi, ej bre, dvajsprvi vek je.
Gledam u savijače i gibanice, pa u domaće pogače, i u vino, kuvano je bolje al može i obično, u prebranac ako je od šarenog pasulja.
Mogu da gledam i u pečenje, u sarme al da budu posne, u čorbu od karfiola i otvorenu musaku od kelja.  A budućnost porodice gledam u kolače, čokoladne torte, princes krofne, vanilice i čokoladne kremove.
Za finansije gledam u dinare i u evre, i nepogrešivo proričem na još dva svetska jezika, zavisno od valute.
Za ljubavni život isto gledam i proričem, al detalji mogu samo lično. Samo za dame, proročka diskrecija zagarantovana. Sve što sam prorokovao obistinilo se, al ne smem javno.
Gledam i u oči. Samo, to gledanje može da potraje. Zato je potrebno strpljenje i razumevanje. Može biti jako zamorno, često i obavezujuće. A na kraju svakako ogladnim pa mora ispočetka.

Portal

- Čime se ti baviš? pokušao sam da prekinem neprijatnu tišinu.
- Miniram, kratko je odgovorio.
- A, to...
Mislio sam da sam sām u plitko iskopanom rovu, nisam ni primetio kada je došao. Prošao je stražu, naš je. Kako je noć postajala jača postajalo je hladnije. Kiša koja je do večeri padala je počela da isparava i stala na metar od zemlje, čineći mokre šinjele još težim.

Hodali smo dva dana sa retkim pauzama, kroz šiblje i zarasle puteve, kroz stare šume i napuštena sela. Nisam znao gde smo.
- Jesi li nekada ubio? ispalio sam ne znajući odakle.
- Ne znam. Možda.
Ne priča mnogo, povezuje neke žice, zubima kidajući i nastavljajući jednu na drugu.
- Ovo je radio i moj deda, i njegov deda, i mnogo generacija unazad. Ovde vreme stoji.
Mršav, tih, svetao i, ne sklanjajući pogled sa svog posla rekao je: - razminiravam, dozvoliću vam prolaz ka jugu.
Pomislih ko si ti da dozvoljavaš i ne dozvoljavaš, imaš jasna naređenja, vojska je to. I kao da mi je pročitao misli, rekao je: - nisam vojnik, radim sam.
Pogledao sam ga, seljački gunj, opanci, pletena torbica, stvarno civil.
- Pući ce tek sutra kada vi budete dovoljno daleko, ako neko krene za vama, i... tu je zastao.
- I? pitao sam zbunjeno. Laknulo mi je što ćemo konačno izmaći upornoj poteri.
- I ako neko od vas pokuša da se vrati.
Pomislih čekaj, prijatelju, šta pričaš, vratićemo se čim obavimo zadatak. Tada se setih da nikome od vojnika nije rečeno koji je zadatak. Zamislio sam se, čemu priča o precima minerima.
- Kroz klisuru može proći samo jedna vojska, kao nekada, kao uvek. Ovuda niko nije prošao dva puta. A kiša, ona uvek opere sve, rekao je sa tugom u glasu.
Spakovao je ranac i ustao, a ja sam od stotinu pitanja kojih sam se u trenutku setio pitao samo:
- Gde smo sada?
- Bagrdan, kratko je odgovorio nestajući u mraku.

Brže jače bolje

 

Nekada smo imali punoletne kečeve lade i jugiće, oblačili se u jumku i kombinatu sport, mirisali na brion i pino silvestre. Imali dva tv programa, treći samo za porniće. Gramofone, kasetofone, puno prijatelja. Fiksni telefon i skoro džabe pijacu.
Bili smo srećni, makar onoliko koliko smo danas. Nismo znali za brendove, trendove, revije, oskare i barkodove.
Onda su nam rekli da zaslužujemo "brže, jače, bolje".
Šta je veće od "biti srećan"? Pa, uvek ono nepoznato.
Ušli smo u zajmove i kredite i kupili sve ono što smo imali,
ali sa amblemom i barkodom brenda.
Pozajmili smo dolare potpisujući valutnu klauzulu - da nismo dužni robu koju smo kupili, najke, vagene i hajnikene, nego papirne zelene dolare.
Čačanski čips smo zamenili pringlesima: zatim su čačani betonirali rodna krompirišta i tu napravili šoping molove sa stranim prodavnicama i stranom robom, 
jer domaće je bljak, nije in i nije fensi, nema marku sa reklame.
Isto smo uradili sa fabrikama obuće, odeće tehnike, hrane... 
Uzeli smo dolare da bismo dobar domaći čips zamenili dobrim stranim čipsom. Jer, strani ima ime, brend i barkod, a naš se tako prozaično i neinventivno zove samo čips.
"Ma slobodno uzmite kredit, milion dolara je danas ektar krompira".
I uzeli smo, ali sa valutnom klauzulom - dužni smo u dolarima.
Pitanje je dana, mada se to, kažu ekonomisti, već desilo, kada ćemo shvatiti da "zbog novonastale krize" eto, nije milion dolara po hektaru nego jedan dolar po hektaru?
Milion puta više!
A mi smo hektare betonirali i dali u koncesiju na 99 godina,
i dužni smo dolare.
Možemo li se sada odreći brendova, barkodova i holivuda i ponovo postati ono što smo nekada bili - proizvođači, vlasnici njiva i fabrika, elektrana i valute?
Ne možemo, prodali smo ih kao teret, za dolar po komadu.
Brže, jače, bolje.

Jaja naša nasušna

Promišljao sam način na koji šačica neljudi upravlja širokim masama,
upravlja dobrim razoružanim pitomim miroljubivim ljudima koji donose plod i stvaraju novu vrednost,
a onda sam naišao na video koji sve objašnjava.

Da li je potrebna pobuna?
Da li je moguća pobuna?
Koga dovesti na čelo pobune?

Ne može bez jaja.
Bez jaja nema budućnosti, bez jaja nema pobune,
bez jaja nema ni hrabrosti ni ideje.

Budućnost širokih masa je u jajima.

Ljubav ne zna za granice

 

Fejt i Branko Ristić

Dan napredne mladosti

Veliki deo Srbije danas slavi, iako štafete za sada nema.
Praznik je, rođendan.
Praznik znači prazninu. Prazni su i džepovi, prazne su glave.
Naravno, ako niste deo ulične bande.

Majmun ušo u tenak

Nešto razmišljam, slavljenik bi pao bez napada i pritisaka.
On je celog života stiskao gas i branio se od napada.
Napadali su ga i bolji i lošiji od njega.
To je prekaljeni vadikal sa višedecenijskim iskustvom.

Kada bi, iz ma kog razloga, prestao pritisak na njega i uličnu bandu koju je okupio,
urušio bi se u sebe.
Toliko je iskrivljen i van ravnoteže i stvarnosti da ga, u stvari, kontrapritisak drži da se ne preturi.

Kao brana kada nestane pritisak vode, ruši se ka unutra.
Pritisak je ono što ga održava u zivotu.

Da li to znaju oni koji vrše pritisak?
Naravno. To i njima daje važnu ulogu i iluziju nesmenjivosti.

Devize, devize!

Vratili smo se u devedesete.
Vlast ponižava građane na svakom šalteru.
A građani, srećni što im je neko, pa makar ponižavanjem, pružio potvrdu da su živi,
da postoje, a u to odavno sumnjaju,
bespogovorno i nekritički slušaju Naređenja.

Kada savetuješ, predlažeš, ubeđuješ, jasno je da ispred sebe imaš ravnopravnog sagovornika.
Ovde taj rečnik nije zaživeo.
Biti ravnopravan znači da uz prava treba preuzeti i odgovornost, obaveze.
Lakše je ponašati se kao dete o kome će se neko brinuti.
U zrelim godinama to dete se naziva lice sa posebnim potrebama.
Lice koje se odreklo sopstvene ljudskosti, dostojanstva,
odreklo jer se za ljudskost i dostojanstvo svakodnevno valja boriti.
Umorni od borbe pristaju da budu pilad u boksovima, hranjena, špricana, tovljena,
a posle toga...
Braniće svoje čuvare i napadati sve koji se bune.

Vlast štiti mafiju da bi mafija štitila državu.
Pad mafije neminovno znači pad vlasti.
Smena mafije, čemu prisustvujemo, znači smenu vlasti.
Da li će nova mafija i nova vlast imati blagonaklon stav prema licima sa posebnim potrebama?

Vakcine, vakcine!