Indirektni život

Nametnuta ideja, tragična ubeđenost i umišljenost da "zaslužujemo" više, odvaja nas od životnih radosti.
Takva ambicija je pretvorila raj u pakao; cvetne livade u robovske boksove, reke u kanalizacije, oblake u industrijski dim.
Lepota se svela na raskošno osvetljeno pozorište na koje je naslonjena zadimljena birtija.
Svestan da mu je nešto oduzeto a ne znajući šta, savremeni čovek halapljivo guta sve što pred njega stave. Neumeren u hrani i piću, tražeći lepotu dobija modu, tražeći informacije dobija reklame, tražeći istinu dobija dogmu. Tražeći lek dobija otrov.
Traži na pogrešnom mestu. Odrekavši se hrabrosti da posumnja, svet traži izvan sebe. Izvan svojih želja, ljubavi, neuslovljenih misli i nadanja.

Postoji izlaz, rešenje: zaljubi se, i svet će se promeniti :-*

"Sve ćemo da vas pobedimo"

Al je lep ovaj svet
ide mito za dzet set
droge, love kofer pun
moj je bata sad tajkun

Zakljucan je sada grad
mirise na skori pad
Jovanjica hangar pun
bratu balvan meni trun

Ovde gandza tamo krek
Jovanjica pravi stek
Šprica se s otrov sad
šprica se i selo grad

Bez maske nema hrane
do pobune oružane
al je lep ovaj vek
stari zakon novi lek

Hapsiće se svak ko kaže
da nas vođa stalno laže
glasali su poslanici
da budemo podanici

na kuruzu klečimo
esemesom lečimo
veliki im ljubi skute
vadeći se još na žute

Mentoli nam vode vlast
zaboravili pretke, čast
Okrenimo se svom rodu
a za njima povuć vodu

Ne prazniti septičke
nek na dnu smrde pi*ke
nek ručaju i borave
da ih ne zaborave

Al je lep ovaj svet
nekom mesec nekom pet
gleda me iz šolje
"brže jače bolje"

Džungla

 

Dobrodošli u džunglu.
Civilizacija uz koju smo srasli nestaje.
Normalnost na koju smo naučeni nestaje.
Utopije i antiutopije su propale.

Ostali smo sami, sa sakrivenim talentima u džepovima.
Sakrivenom ljubavi i dušama koje nismo pokazivali.
Možemo li njima stvoriti bolji svet?
Umemo li?
Ili ćemo ih izneti na svetlo i dozvoliti im da postoje kao novi bogovi?
Pokloniti, prihvatiti, zagrliti, dodirnuti...
Nadati se i po prvi put očekivati?

Bolest našeg doba je što smo ga proglasili normalnim.
Nauka je danas postala nova religija. Apsolutna istina, dogma. Agresivna i bezdušna.
Banalnosti sa ekrana postaju deo nas.
Odbacivanje banalnosti otvara prostor za misao, osećaj.
Buka u nama postepeno nadjačava buku oko nas. Okruženi tamom gasimo svoja svetla u strahu od  sukoba.
Svaka ruševina se gradi, teško i naporno.
Ali ropstvo nikada ne stiže do duše, i mi se nejasno bunimo.

Ambicija je naučena ograda. Naučeni smo da je uspeh imati nisku ali redovnu platu i punoletan auto. Sve iznad toga smatramo nedostižnim.
Visoke ambicije lome čoveka i pretvaraju ga u mašinu za kopanje zlata.
Ambicije su otrov kojim se hranimo jer nude privid cilja i privid smisla.
Ko se hrani otrovom postaje otrovan za druge.
Otrovana zemlja je tuđa zemlja. Ko nema senku živi u tami.
Treba prići nekome ko svetli i tu pronaći svoje svetlo.
Svoj san o ljubavi. Jer svaki naš san je o ljubavi.
Ljubav je naš bog.

Novi licimuri

Kada nekome kažeš da je ološ, verovatno će to postati. Kada nekome kažeš da je dobar, učiniće napor da postane dobar. Mi smo stvaraoci - običnim imenovanjem stvari počinju da postoje. Marks se pitao da li ponašanje određuje svest ili svest određuje ponašanje. Nije se usudio, znao je da je riba poslednje biće koje će postati svesno vode. Sve što savremeni čovek naziva normalnim potpuno je nenormalno.

Starac je sreo dečaka na plaži koji je koficom donosio vodu iz mora i sipao je u rupu u pesku. Dečak je rekao da će presuti celo more u tu rupu pre nego što starac shvati svoje misli.

Dijego

Bio sam na mestu na kojem nisam pogledom tražio nebo kao što, u gradskim ulicama koje su partijskom novogradnjom pretvorene u duboke kanjone, ljudi pogledom traže nebo. Bio sam na mestu gde se može udisati nebo. Sa nebom u plućima može se u svemu stvorenom prepoznati bog. Takva religija je stvar ljubavi a ne dogme: današnja društva, hipertehnološki kavezi, počivaju na dogmi.

Ma koliko ideja bila ispravna, ona je uvek pogrešna - kada svi ljudi slede jednu ideju ona nužno postaje pogrešna. 
Hrišćanstvo bi morala biti anarhija a ne dogma, jer je lepota u različitom.

Stvaranje globalnog društva ima za cilj priključenje na krvotok zveri, parazitiranje na parazitu. Slika stvarnosti je tada cenjenija od stvarnosti. Živeti u svetu a ne biti deo tog sveta, u brigama a ne biti briga, živeti u radostima a ne biti deo radosti, uspeha, posla... danas znači promašiti.

Sloboda je mogućnost da kažeš ne.

Bonsai vaspitanje

Bonsai je zakržljalo drvo.
Nadgledan, zaostao, zavistan, sa korenom u tegli.
Njegovo seme jeste seme velikog i moćnog stabla.
Neko je to seme spustio u zatvor, teglu, i pipetom kapao vodu dok nije proklijalo.
Zlatnim makazama je sekao vrh i svaku granu koja bi krenula ka suncu.
I koren je vadio, čistio od zemlje i znalački skraćivao žile.

Svakodnevna nega, velika ljubav, briga i pažnja
su od mogućeg božjeg stvora, moćnog drveta, napravili nakazu.
Zakržljalog stvora čiji koren nikada nije dodirnuo drugi koren.

Ljudi su nalik drveću.
Neki rastu iz zdravog tla, bivaju snažni, raduju se suncu i životu. Bogato rađaju, dom su pticama i hrana životu.
Neki ljudi rastu iz loše zemlje, iz stene koju lome da bi pustili koren, šibani vetrovima rastu ukrivo; i oni se raduju životu i suncu, njihov je koren nerazdvojivi deo zemaljskog zajedničkog korena.

Negovani bonsai nam ličnom žrtvom i primerom nudi nauk.

Dva sveta

Kada pitomi siđu među divlje,
divlji se trude da se upristoje i upodobe, potpuno se priklone novom pozitivizmu i skroz nekritički i bez pokušaja da razumeju, uče, kopiraju i prihvataju svaku normu, pravilo ili zakon pitomih, postaju posesivni i netolerantni, i postaju najfanatičnije odbrambene trupe.

Postaju podanici jer su u umu sebe tamo videli.
U tome je tajna uspeha kolonizovanja,
u tome je uzrok i naše tragedije.

Kada divlji zađu u svet pitomih,
(isti divlji i isti pitomi kao iz prethodnog primera,)
divlji jasno vide probleme, osete nedostatke onog u šta su došli, miris skore propasti.
Iako svesni svog položaja, svesni da su divlji među pitomima, preuzimaju inicijativu i nameću svoje vrednosti.
Iste one vrednosti zbog kojih su iz divljih izbegli spašavajući gole živote.

Bolest našeg doba je normalnost, sila koja izjednačava, koja ravna i pegla život,
život čija je definicija susret nejednakosti.

Rat? Za sada samo u meriki, kost je u grlu; mi možemo nemerljivo više da progutamo.

Subjekt svu svoju energiju troši da bi se lišio subjektivnosti. Trun u vlastitom oku je najbolje uveličavajuće staklo.