Džungla

 

Dobrodošli u džunglu.
Civilizacija uz koju smo srasli nestaje.
Normalnost na koju smo naučeni nestaje.
Utopije i antiutopije su propale.

Ostali smo sami, sa sakrivenim talentima u džepovima.
Sakrivenom ljubavi i dušama koje nismo pokazivali.
Možemo li njima stvoriti bolji svet?
Umemo li?
Ili ćemo ih izneti na svetlo i dozvoliti im da postoje kao novi bogovi?
Pokloniti, prihvatiti, zagrliti, dodirnuti...
Nadati se i po prvi put očekivati?

Bolest našeg doba je što smo ga proglasili normalnim.
Nauka je danas postala nova religija. Apsolutna istina, dogma. Agresivna i bezdušna.
Banalnosti sa ekrana postaju deo nas.
Odbacivanje banalnosti otvara prostor za misao, osećaj.
Buka u nama postepeno nadjačava buku oko nas. Okruženi tamom gasimo svoja svetla u strahu od  sukoba.
Svaka ruševina se gradi, teško i naporno.
Ali ropstvo nikada ne stiže do duše, i mi se nejasno bunimo.

Ambicija je naučena ograda. Naučeni smo da je uspeh imati nisku ali redovnu platu i punoletan auto. Sve iznad toga smatramo nedostižnim.
Visoke ambicije lome čoveka i pretvaraju ga u mašinu za kopanje zlata.
Ambicije su otrov kojim se hranimo jer nude privid cilja i privid smisla.
Ko se hrani otrovom postaje otrovan za druge.
Otrovana zemlja je tuđa zemlja. Ko nema senku živi u tami.
Treba prići nekome ko svetli i tu pronaći svoje svetlo.
Svoj san o ljubavi. Jer svaki naš san je o ljubavi.
Ljubav je naš bog.

Novi licimuri

Kada nekome kažeš da je ološ, verovatno će to postati. Kada nekome kažeš da je dobar, učiniće napor da postane dobar. Mi smo stvaraoci - običnim imenovanjem stvari počinju da postoje. Marks se pitao da li ponašanje određuje svest ili svest određuje ponašanje. Nije se usudio, znao je da je riba poslednje biće koje će postati svesno vode. Sve što savremeni čovek naziva normalnim potpuno je nenormalno.

Starac je sreo dečaka na plaži koji je koficom donosio vodu iz mora i sipao je u rupu u pesku. Dečak je rekao da će presuti celo more u tu rupu pre nego što starac shvati svoje misli.

Dijego

Bio sam na mestu na kojem nisam pogledom tražio nebo kao što, u gradskim ulicama koje su partijskom novogradnjom pretvorene u duboke kanjone, ljudi pogledom traže nebo. Bio sam na mestu gde se može udisati nebo. Sa nebom u plućima može se u svemu stvorenom prepoznati bog. Takva religija je stvar ljubavi a ne dogme: današnja društva, hipertehnološki kavezi, počivaju na dogmi.

Ma koliko ideja bila ispravna, ona je uvek pogrešna - kada svi ljudi slede jednu ideju ona nužno postaje pogrešna. 
Hrišćanstvo bi morala biti anarhija a ne dogma, jer je lepota u različitom.

Stvaranje globalnog društva ima za cilj priključenje na krvotok zveri, parazitiranje na parazitu. Slika stvarnosti je tada cenjenija od stvarnosti. Živeti u svetu a ne biti deo tog sveta, u brigama a ne biti briga, živeti u radostima a ne biti deo radosti, uspeha, posla... danas znači promašiti.

Sloboda je mogućnost da kažeš ne.

Bonsai vaspitanje

Bonsai je zakržljalo drvo.
Nadgledan, zaostao, zavistan, sa korenom u tegli.
Njegovo seme jeste seme velikog i moćnog stabla.
Neko je to seme spustio u zatvor, teglu, i pipetom kapao vodu dok nije proklijalo.
Zlatnim makazama je sekao vrh i svaku granu koja bi krenula ka suncu.
I koren je vadio, čistio od zemlje i znalački skraćivao žile.

Svakodnevna nega, velika ljubav, briga i pažnja
su od mogućeg božjeg stvora, moćnog drveta, napravili nakazu.
Zakržljalog stvora čiji koren nikada nije dodirnuo drugi koren.

Ljudi su nalik drveću.
Neki rastu iz zdravog tla, bivaju snažni, raduju se suncu i životu. Bogato rađaju, dom su pticama i hrana životu.
Neki ljudi rastu iz loše zemlje, iz stene koju lome da bi pustili koren, šibani vetrovima rastu ukrivo; i oni se raduju životu i suncu, njihov je koren nerazdvojivi deo zemaljskog zajedničkog korena.

Negovani bonsai nam ličnom žrtvom i primerom nudi nauk.

Dva sveta

Kada pitomi siđu među divlje,
divlji se trude da se upristoje i upodobe, potpuno se priklone novom pozitivizmu i skroz nekritički i bez pokušaja da razumeju, uče, kopiraju i prihvataju svaku normu, pravilo ili zakon pitomih, postaju posesivni i netolerantni, i postaju najfanatičnije odbrambene trupe.

Postaju podanici jer su u umu sebe tamo videli.
U tome je tajna uspeha kolonizovanja,
u tome je uzrok i naše tragedije.

Kada divlji zađu u svet pitomih,
(isti divlji i isti pitomi kao iz prethodnog primera,)
divlji jasno vide probleme, osete nedostatke onog u šta su došli, miris skore propasti.
Iako svesni svog položaja, svesni da su divlji među pitomima, preuzimaju inicijativu i nameću svoje vrednosti.
Iste one vrednosti zbog kojih su iz divljih izbegli spašavajući gole živote.

Bolest našeg doba je normalnost, sila koja izjednačava, koja ravna i pegla život,
život čija je definicija susret nejednakosti.

Rat? Za sada samo u meriki, kost je u grlu; mi možemo nemerljivo više da progutamo.

Subjekt svu svoju energiju troši da bi se lišio subjektivnosti. Trun u vlastitom oku je najbolje uveličavajuće staklo.

Profesionalac

Onaj ko uživa u svom poslu ne može da poštuje podelu rada, hijerarhiju, ograničenja. Zbog toga biva kažnjen. Ne može biti "profesionalac" bez obzira na nivo i kvalitet rada i poznavanja materije. 
Ako želi da napravi karijeru mora se pokazati ograničenijim od najgoreg diletanta.
Nesklonost da se prhvate zahtevi koje nameće društvo čini ga ranjivim iako svesnim superiornosti. 

Poredak održava ravnoteža onih koji su pristali na igru, onih koji nisu, i onih koji pružaju otpor.

Oni koji nisu pristali na ponižavanje su samo naizgled loše prošli. Istina je da su se odvojili od izvora nesreće. Bolje biti sam nego u lošem društvu.

Oni koji pružaju otpor su suviše angažovani i zauzeti da nemaju kad da osete pritisak.

Onima koji su ostali po strani preti smrtna opasnost - da poveruju da su bolji od drugih.

Oni koji su pristali na igru su se odrekli sebe. Njima je najgore. Mrze zato što zavide. Umesto da potiskuju zavist, providno i neuspešno potiskuju mržnju. Ponašaju se skromno i nenametljivo, ne zbog vaspitanja nego zbog stida što su u paklu a i dalje dišu.

Živi brzo...

U antagonističkom društvu ne postoji bližnji, samo konkurencija.
Svako ko ne juri za nečim je različit i predmet osude.
Postalo je čudno i neprikladno raditi bilo šta bez jasnog i svima vidljivog cilja.
Bez očigledne koristi. 
Postalo je čudno ono što je nekada bilo normalno i uobičajeno - nežnost, bliskost, prijateljstvo.

Bavljenje duhovnim stvarima je postao "projekat, investicija", biznis ravnopravan kiseljenju kupusa.
Život potčinjen proizvodnom procesu.