Nadolazeća pobuna ili perpetuum mobile

ili "Bežte deco"

Vlast se održava isključivo glasovima penzionera.
Glasovi partijski uhlebljenih i ucenjenih u državnoj upravi nisu iskreni - pitanje je dana kada će neko ponuditi više.
Glasovi onih koji ne žive od tuđeg nego od svog rada su, po prirodi stvari, protiv svake vlasti. Protiv bezakonja koju svaka kolonijalna vlast, svesna svog vremenskog ograničenja, naređenjima sprovodi. 

Čak i kolonije slobodno biraju svoje predstavnike. Nesloboda je samo pre i posle toga.

Vlast kojoj je slogan "zgrabi lovu i briši", a to je jedina koju kolonija rađa, može da plati nekog sa pravom diplomom i izračuna odakle joj podrška.
Al im žao para. Nisu navikli da plaćaju.
Da su platili, zarađene pare onih koji žive od svog rada bi državnom uredbom oduzeli, a zatim bi im iste pare vratili kao velikodušni poklon predsednika stranke.
Ličnu svojinu, pa sve do četkice za zube, bi proglasili imovinom države, to jest partije.
Penzionere bi, kao i do sada, držali tik ispod granice biološkog preživljavanja, ali bi iznenadnim novčanim poklonima predsednika jedva preživeli. Makar do sledećih izbora.
Armiji uhlebljenih u poreskim upravama i državnim agencijama bi trebalo ukinuti redovna primanja, ali istovremeno dati veća ovlašćenja i dozvole za otimanje i reketiranje. Time bi selektovali sposobne kadrove i partijske pregaoce od ćutala koji očekuju predsednikov lični poklon, dvesta evra mesečno do otpuštanja.

To ipak ne bi bio pravi perpetuum mobile, jer bi zavisio od psihičkog stanja nepogrešivog vođe, a to je "korak napred nazad dva".
I okret.

Carpe diem

Spavamo. Previše sati provodimo bez svesti o sebi. 
Osam noćnih sati smo nokautirani, u svetu snova.
Ni radno vreme ne provodimo svesno i budno. Radimo potpuno mehanički, tek delimično svesni posla ali nikada sebe.
I priprema za dan, ulazak u pretesne cipele, u auto koji se drugima dopada, parfem koji se drugima dopada, frizura i osmeh za druge, partner koji se drugima dopada, jeste besvesni ponavljajući šablon.
Preostalo vreme pokušavamo da "ubijemo" navikama, sedenjem ispred ekrana (uz ili previše hrane ili uz previše pića, da bi čula i svest ostali zauzeti).
Nekada hobijem, sportom, društvenim mrežama; vreme se mora ubiti.
Imperativ je da ne ostane ni jedan trenutak nepopunjen, neiskorišćen, nezauzet, slobodan.
Jer taj trenutak je pretnja, mogućnost da se u svesti pojavi misao o sebi i zaleprša krilima u tesnom kavezu.

Što je kavez čvršći šanse za izbavljenje su manje.

Svest

Svaka stvar postoji jedino i samo u odnosu na drugu stvar.
Sve se meri u odnosu na nešto drugo, postojeće.
Ako bismo tražili početnu stvar, oslonac,
ono sa čime smo prvo izmerili,
našli bismo da je to čovek.

Koji deo čoveka? Belančevine i soli lakih metala?
Ne.
Početna stvar u odnosu na koju sve možemo izmeriti je svest.
Ona je uvek fragmentarna, iako je osećamo celinom.
Različiti fragmenti iste svesti su u svakom od nas.
Svest je zbir svih tih fragmenata.

Naša suština je deo velike celine, zajedničke svesti.
Toliko zajedničke da ne pripada samo ljudima,
nego svim bićima, pa i naizgled neživim.

Raspolažemo i upravljamo malim delom zajedničke svesti,
tražeći koherenciju, podudarnost, makar sličnost.
Menjajući se, menjamo i nju, zajedničku, nestalnu, promenljivu.

Sve je podređeno svesti. A mi naivno pokušavamo da podredimo svest materijalnom, slavi, novcu, uticaju... ugledu.

Samo alhemičari i zaljubljeni podređuju svest ljubavi, ne mereći je nego spajajući.
Tada svest postaje ono što jeste - ljubav.

Sviće zora

 Nek je sa srećom, braćo.

Iracionalno

Racionalnost se predstavlja kao najviša vrednost.

Misli racionalno, troši racionalno, štedi racionalno, stvaraj racionalno, zidaj racionalno, kupuj racionalno, voli racionalno, želi racionalno...

Živi racionalno.

A ipak, sile koje su stvorile svet su iracionalne.

Ljubav, san, mašta,  razmišljanje, imaginacija, empatija, tuga, radost...

Istina, lepota, dobrota. Instinkti.

Sreća.

Iracionalne stvari.

Tehnika je oruđe racionalnosti.

Ali tehnika odavno nije oruđe u rukama čoveka.

Postala je cilj, subjekat, smisao.

Čovek je u drugom planu, smetnja, kolateralna šteta.

Tehnika je postala imperativ društva i cilj napretka.

Napretka ka provaliji.

Lepota, istina, kreativnost, stvaralaštvo, umetnost, postali su sluge funkcionalnosti.

Dug put je civilizacija prešla od čoveka do profita.

Sin čoveka

Uskoro ce kiša, ozon miriše
nestaje dah, sve više i više
obične stvari, ljubavi, tuge
živeće dalje za neke druge
Održao reč, dato obećanje
vreme je sad sve manje i tanje
primljena reč postala je znanje
a koju sam dao nema trajanje
Bog je veran, govore nam stari
meni je bio, u mnogo stvari
Nešto je dao, nešto sam sam.
Dal je i to on dao ne znam.
Šta sam video sam poželeo
On je uvek samo jedno hteo
Poslednju od svih mojih želja
primio je s tugom, bez veselja
Ta je želja njegov put i moj
neko je slovo a neko je broj.
Odbacujem vreme i ono mene
jer svaki cvet u vremenu svene.
Al ostavlja seme i živi u njemu
jer seme boga jeste seme svemu
Ispunjena svrha, smisao i san
dočekaću drugde novi božji dan
Dan svetao bez konca i kraja
sto ludi Indusi nazivaju maja
Nije to maja, iluzije čar
to je dobar život, od boga nam dar
Traje kolko treba, dok sećanja ima
sve do zaborava, ognjišta bez dima.
A tada se ponovo, u nekoj štali
opet rodi čovek kao Isus mali
Sin malog čoveka i otac svima
jedan od nas, koji daje svima
Pišem pesme kada nemam daha
nekad bez rime, a uvek bez straha
neomeđen mržnjom, slavom i lovom
tražeći ljubav u tom srcu novom.
Srce je organ koji nece stati
ni kad me na kraju poljubi mati
Srce ide sa mnom u njemu je sve
radosti stvarne, tuge varljive
Neću ja daleko, bicu tu do vas
poklopiću kazaljke u ponoćni čas
Slavio sam život, iz dana u dan,
od jutra do mraka, iz jave u san.
Proslavljati život na načine razne
naša je svrha, bez straha od kazne
radost i ljubav jedino se pišu
vole se i grle i sa nama dišu
Voleo sam disanje, taj miris blagi
voleo sam muziku, ekv i Magi
Subu i Ozija, Ruse i Blokaut
a sad bez daha idem u nokaut
Ne čuvajte boga on čuva vas
čuvajte ljude u njima je spas
zagrlite čvrsto i kad nije pravo
takve je savete i on nama davo
Odoh da završim još neke stvari
proslavi život i za smrt ne mari

Proglas Kliznog Štaba

Klizimo.

I kao narod, i kao država.

Klizimo i kao ljudi, misleća bića.

Klizi obrazovanje, klizi vaspitanje, proklizava ljudskost.

Gravitacija je još uvek dosadno uporna.

Zahteva otpor.

Svako ko ne pruža otpor klizi ka dnu.

Zato sam odlučio da otvorim Klizni Štab.

Neću ga registrovati u APR-u jer je dosadašnja praksa da takvi štabovi nesmetano rade van zakona, neregistrovani, neprijavljeni, neodobreni. Nelegalni.

Zadatak Kliznog Štaba je da običnim ljudima ukaže na blato u koje klize.

Da ih probudi, osvesti, nauči i pouči.

Da ih uplaši.

Snažno uznemiri, dok ne otvore oči.

Uznemiravanje je prvi korak ka buđenju.

Nesvest je neprijatelj koga treba zatući svim raspoloživim sredstvima.

Ko postane svestan opštih a nametnutih ciljeva će se prvo razočarati,

uplašiti, razgneviti,

pa čak i na ovaj Štab.

To je cena koja se mora platiti.

Tada će Štab, u skladu sa svojim mogućnostima, podržati svaki otpor klizanju i proklizavanju.

Podržaće malog čoveka koji se protivi propadanju.

Pridržaće.

Ponuditi alat. Osmisliti oružje.

Nagovarati na ujedinjavanje u tom otporu,

otporu klizanju i proklizavanju.

Svi znamo šta je dole, po smradu, nedostatku istine i svetla.

Pružimo otpor klizanju.

Klizni Štab je uvek uz one koji pružaju otpor.

Osnivanje Kliznog Štaba je moj otpor sopstvenom klizanju.

Ko želi da pristupi neka pruži otpor gluposti, nesvesti, nenormalnosti,

siledžijstva, brutalnosti, ugnjetavanju, laganju,

otpor svakoj prinudi i prisili (ovo drugo povlači krivičnu odgovornost i kaznene mere),

neka pruži otpor nenormalnom koje se zapatilo među nas,

i smatraće se članom Kliznog Štaba.

Klizni Štab,

Danas i dok je ljudi.