5 miliona punoletnih građana je dobilo jednokratnu pomoć od sto evra.
(Po donjem kursu, naravno.)
U državi u kojoj ima šest miliona glasača.
Milion duša se ne broje?
Za datu pomoć je uzet MMF kredit od 5 milijardi evra.
5 milijardi, podeljeno sa 5 miliona duša, je hiljadu evra.
1000 EVRA Po čoveku.
Ko je, dakle, uzeo 900 evra po njušci?
Koji doktor nauka nije savladao matematiku za treći razred?
Da li je razlikom novca finansirana bajdenova kampanja?
Baš kao onomad Hilari, kada joj je poklonio naše pare?
Naše milione evra? Moje maline? Moj porez?
M?
Dunav nije rođen veliki. Ne, na izvoru je on tek mali i slabašan potok. Bah, rekli bi Nemci.
Nije Dunav sam, svojim talentom radom znanjem voljom srcem... postao veliki.
Drugi su ga učinili velikim.
Hiljade pritoka su mu se dale cele, čineći njegov tok većim i snažnijim. Ime su promenile, odrekavši se svog i uzevši njegovo.
Stvorile su snažnu silu, dostojnu i ljubavi i strahopoštovanja.
Stvorile su utočište, put, hranu, sklonište, dom... milionima.
Snažno gurajući ogromne turbine, zajednički žure ka svom cilju, ka večnosti, moru koje toliko žele.
A onda, gradeći moćnu deltu, na pesku koji je doneo sa evropskih brda, Dunav se razdvaja od svojih saveznika i dozvoljava da svaka pronađe svoj mir.
Tek tada Dunav može da zastane i razume i tok i pritoke. Obogaćen ogromnim znanjem i iskustvom, dolazi do svog cilja onakav kakav je na put krenuo, kao sasvim mali, tek rođeni potok.
Naučio je smisao savezništva i prijateljstva, i više ga niko u novom pohodu ne može zaustaviti. Postaće morska struja. Snažna, nevidljiva, moćna i dobra.
Ko zna, možda mu se nekada putevi ukrste sa Senom?
Tada neće jedno drugom biti pritoka, jer imena odavno nisu važna. Ako se to desi, zaploviće zajedno, u nepoznato, zagrljeni tražeći neko toplije more.
Tama je oko nas, ali ova svetlost uporno svetli u strasnoj tami.
Svi smo u tami zaceti i rasli, nije nama tama nepoznata.
Postoji svetlost pobede koju slavimo. Svetlost novog zivota; mi zivimo u njoj bez obzira sto smo tamom okruzeni.
Ono sto je novo je svetlost, iskustvo sticanja i sretanja svetlosti kojom zivimo.
Neka bude svetlost.
Sunce je spolja data svetlost, ali mi zivimo od unutrasnje svetlosti, stvorene ipostasne svetlosti.
Istina je dijalektika. Kada je zaustavljena, zarobljena u iskazu, zapisana kao reč, ona tada prestaje da bude istina.
Postoji samo kao kretanje, ideja, misao. Kratkotrajno, nepostojano, dok je ne zameni druga.
Istina koja se ne menja i na kojoj se insistira kao na napisanoj paroli prestaje da bude istina i postaje dogma.
Istina je dijalektika. U nju se mora stalno ulagati i neprestano davati.
"Ono što je u borbu uloženo tek je time stvoreno." -Hegel.
Istina je dijalektika.
Jednako kao ljubav.
Hoda život ispred mene, širi put ali ne utabava, to moram sam. Ukrstim se sa nečijim putem, ali se brzo vratim svom. Osuđen na stvarnost i zarobljen u stvarnosti, taj put ipak nije puka projekcija stvarnosti. Iščitavanje oblika koje put stvara leči od stvarnosti, isceljuje bol koji po tome odakle dolazi mora biti stvaran. Na tom putu nikada ne nedostaje muzike, nego tišine. Na kraju puta su dva izbora, jama, i raskršće na kome ljudi viču: raspni ga, raspni. Koga je put naučio da ustane i posle trećeg nokdauna, uvek bira raskršće. Ko prođe kroz raskršće može ići gde god poželi. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom.
Kada se nađeš u mraku, ne traži izlaz. Svetli, najjače što umeš, makar sagoreo.
Kada nas jednog dana budu iskopavali, šta će pronaći? I da li će biti glupi kao mi i prekopavati davno zatrpane gradove i groblja, gledajući uvek dole, u zemlju, tražeći oruđe i oružje, crteže ubijanja i lova, ili će biti hrabriji od nas i podići pogled, ugledati nebo, nečije vesele oči, osmeh? Hoće li iskopati guglove servere, ajfelove i ostale vavilonske kule, klovnove ispred mekdonaldsa, bilborde mišelina i kokakole, autoputeve koji nikuda ne vode? Možda iskopaju neki otporan virus, ili "zbirku propisa sa primerima iz sudske prakse", pa se i oni pobiju u nekom nepotrebnom ratu? Valja im ostaviti nešto vredno, jer to će biti naša deca. Ali šta? Još uvek tražimo ono što je vredno. I sve što možemo naći, sve čemu težimo, sve što celog života tražimo, je ljubav. Ako budemo voleli, ljubav ćemo sačuvati u našim genima, u složenoj spiralnoj strukturi, pomalo zaprljanoj mržnjom, pohlepom, strahom. Možemo se odreći, i iz spirale izbaciti zlo, zaboraviti, i ostaviti samo ljubav. Tada neće ni morati da nas iskopavaju. Naći će nas u sebi. I mi ćemo ponovo živeti.
Знам ко сам. Син краљева, унук богова, отац човека.
Мали сам, неважан. Када будем нестао, направићу таласе колике прави прст извађен из воде.
Потврду да сам жив добијам од људи. Много чешће од нељуди.
Ови други ме, гажењем по прстима, подсећају да сам на туђој земљи. Туђем поседу.
Дакле, жив сам, постојим. Некоме сметам. Добар осећај извлачим из лошег поступка.
Omnia mea mecum porto. Пуж жељан пространстава којих се архетипски сећа.
Трудим се да украсим свако место на коме се нађем. Иако привремено, то место јесте дом.
Не допадају се свакоме моји украси. Одувек их бришу и прецртавају. Разуме се, различити смо.
Онда се десило. Видео сам један недопадљив и ниодчега склепан украс поред кога је стајао мој потпис. Затим још један. И још...
Преслишао сам се брзо.
Нисам довољно пио, ни мењао терапију, а и да јесам, такву гротеску не бих умео да створим.
Направити од мене ругло, ајд, не треба ту много труда. Али од мог дела? Мог украса?
Неко је узео и променио, затим мирно вратио. Будући фалсификатор је оставио мој потпис.
Био сам ужаснут могућношћу да нећу једноставно престати да постојим, као што сви људи једном морају отићи.
Наставићу да постојим, али то више нећу бити ја.
Не овако, помислио сам, не на овај начин.
Погледао сам иза себе. Осим слузавог трага који сваки човек невољно оставља, остало је још пуно украса.
Као пуно упаљених фењера дуж пута, да некоме осветле макар део пута.
Пандора је преузела. Почели су да се гасе.
Пут више није био осветљен.
Нећу дозволити. Тражићу правду. Одлучио сам. Не због себе него због смисла који створено даје човеку.
Јер, временом човек постаје његово дело. И када човек нестане, остаће неко светло у мраку.
Осветлио сам пут ка нечему што сам сматрао добрим, а сада тај пут води у сасвим другом правцу.
Погрешном правцу. Туђи пут је увек погрешан, једино лични пут води некуда.
Звао сам помоћ, а онда сам, по први пут, осетио бруталну силу на себи.
Не боле ударци, било их је и биће. Али променити смисао, циљ, сврху, значи фалсификовати цео пут. Живот.
Целог човека. Све што за собом оставља.
Још увек на ногама, покупио сам неколико преосталих фењера. Фалсификовани су остали да светле,
мени као сећање на зло,
другима као путоказ ка провалији.
Брутална сила која је дејствовала сигурно разуме тежину. Ко зна, можда и осећа кривицу.
Тешко јој је да буде љута на себе.
Још јој је теже да се извини и призна грех.
Та љутња тражи пут, мора изаћи. На кога је љута? На онога ко памти њено зло.
На онога кога није заштитила када је тражио.
Ја сам постао сведок њеног зла и глупости.
Уместо да неутралише зло у себи, а то ради само једна реч, она изнова неутралише сведока греха.
Ако некоме докажеш да је крив, неће постати бољи, тешко да ће се и извинити.
Осим ако није племенита сорта, а то је реткост.
А ако је гад, уништиће те. Затим потонути у нови грех и кривицу.
Много је патологије у наизглед обичним људским односима.
Али ако само једну особу исправиш, учинио си добро, поништио си грех.
Усуди се. Удахни.
