Zagrli me

Ima ljudi koji poveruju u božji put i hodaju njime. Ima i onih koji poveruju u svoj put pa traže da bog veruje u njih. Čoveka je lakše prevariti nego mu objasniti da je prevaren. Smernost je, iako nije očigledno, suprotnost poniznosti.
Verujem u tebe, govorio mi je glas. Njega, izgleda, ne zanima da li ja verujem, još manje u šta.
Osećam tek ukus koji nova ideja nosi i priznajem da me taj ukus prijatno opija.
Ali artikulisane ideje nema. Kada bih znao šta znao bih kako. Ko će mi reći ime mog cilja?
Točeno, crno, naručio sam još jedno prebirajući po činiji sa kikirikijem. Živa muzika duboko i mirno prede, iskusno konstatujem da se bluz i ne sme drugačije slušati.
Napipao sam telefon s namerom da zapišem misao o bluzu. Verujem u tebe, ponovo čujem, ovoga puta kao otpevan refren.
Vera je lično osećanje, tvoja vera služi tebi a ne meni, zapisao sam umastivši ekran telefona. Mastan i slan kikiriki je dobra fora, da gost brže ožedni.
Ponovljena je tema, svi su u pravu. Šta napisati da nije već sto puta rečeno?
Verujem u tebe. Da, da, znam, bluz pesme po pravilu predugo traju i na granici su da smore slušaoca. Ali nikada ne pređu tu granicu.
I znam, nekome sloboda vredi više od života, nekome život vredi više od slobode. To određuje put. Meni idu samo zajedno.
Dobijamo pohvale i zasluge nizbogčega i to nas iskrivljuje. Nije svaki kamen kremen, ali može to postati. Ako poveruje.
Odbijam da prihvatim i odbijam da pozdravim autoritete koji su ponižavajući za mene. Poštovanje uniforme ili titule je mehanizam koji je bolesno društvo nametnulo. Ali nisam narcistički opsednut sobom jer i sebe ne priznajem za autoritet. Može se i mora živeti bez ograde. Ograda se preraste u detinjstvu, kad prohodamo. Prva božja zapovest je ide. Hodaj.
Hodam, ali u tome sam zadovoljan hodanjem a ne sobom. I pisanje se u najvećoj meri sastoji od brisanja. To je balans između napisanih mudrosti i prećutanih gluposti, koje u miru žive u istom čoveku.
Ratnik postaje nepotreban i suvišan kada se rat završi. On teško može nestati, ali može postati nešto mnogo veće: buntovnik. Nije teško biti buntovnik, teže je biti čovek. Slabost kakaktera ne trpi iskrenost.
Boreći se za jednakost stvaramo jednoličnost. Kao što se siromasi ne mogu zasititi pravde, nesigurni želje da sačuvaju bogatstvo, samoprognani zagrljaja.
Bez vazduha umire samo čovek, ali bez ljubavi umire čovek u njemu. Kazna za greh je upravo taj greh, i to je najteža kazna.
Verujem u tebe, ponovo. Plaćam novu turu i odlazim, uz obećanje sebi da ću, kad god i gde god se probudim, zapisati mamurne misli.
Biranim rečima na vetrenjače.

Ne veruj mi noćas

zato što sve češće nisam siguran da govorim istinu. Govorim ono što znam, a ne umem da razlučim da li je to što ja znam istina. Ako uspem da povredim dobre ljude, onda to ne može biti istina. Ili oni nisu dobri ljudi, ili je to drugačije zavisno nego što verujem. Nemam nikakve komunikacije, fejsove i te stvari, jedva sebe trpim. I kada sam prinuđen da gledam vesti uvek isključim ton. Tada izgledaju manje uznemirujuće. Dođe ponekad dan kada ne umem ništa da kazem, samo da zagrlim.
Ja mogu da vidim svetlo, ali više ne letim za svetlom. Puštam brodove, grlim drveće. Završavam radno vreme; kriziram bez slatkiša, ona torta tako dobro miriše. Razmišljam o gluposti, ljudskoj i svojoj; pričam izvan svesnog. To su često fragmenti, delovi misli, sirovi i bez konteksta. Znam odakle dolaze, i samo zbog toga ih ovde zapisujem. Plašim se da će ideja nestati ili mutirati ako pokušam da uobličim. Volim da poslužim sirovo. Dok gledam decembarski rani zalazak sunca, meni je uvek vruće jer sam ga letnjeg u misli urezao. Istina je u svakom od nas, samo što mnogi nju poistovećuju sa pukim odgovorima na direktna pitanja. Svako bira hoće li je pustiti napolje, igrati se njome kao kakvom igračkom, ili je besno gurnuti u stranu. Odreći se istine jednako je odreći se dela sebe. Kako onda sakati po svetu da hodamo? Neće nebo pobeći, nece ni nestati, treba ga nežno spustiti na ramena, da ne žulja. Teško je, postoji razlog. Zver koja čuči u čoveku je najstrašnija, i zato unutra postoji i čovek, koji treba da ukroti tu zver u sebi. Ako uspem da se ne probudim, proživeću svoj život u sreći, voleći. I bogovima se ovaj moj san sigurno dopada, čim me ne bude. Suze su dobar dokaz. I one koje odaju bol i one koje pokazuju sreću su iste suze. Znači da dolaze sa istog mesta. Svi imamo isti put. Voleti. Sve ostalo je usput.
Lako je otići. Onda je teško biti sam. Teže je ostati. Izdržati, nekad prećutati. Razumeti. Zaspati i buditi se. Boriti se. Ostaviti trag na licima onih koji ostaju za nama. Ostaviti deo nas kraj nas i posle nas.
Ali tada, tada... kako je tada lep osmeh na obrazu do tvog. Zar nije osmeh jedino što se, na kraju, računa? Ljubav je osećanje blizine, čak i kada očigledne blizine nema. Čovek na kraju ostaje samo sebi. Kada protreseš neko bure, začin, posudu, plažu, morsko dno... uvek ce najkrupniji komadi izaći na površinu. Ono sitno, fino, meko, ostaje na dnu. Neko možda iskopa. Možda ne. Nije važno. Ako je neko nekada... ikada, stavio svoja stopala na mekano, vredelo je.
Uporno tražim nešto bolje od "konstruktivne kritike postojećeg stanja"; pljunem tu i tamo, al nemam svilenu salvetu, nego rukavom. Od zlata smo, ali lomljeno ne vredi mnogo. Mnogi se plaše napornog kovačkog rada. Kovanje takvog zlata zvuči kao robija, mada jako fina robija. I Faberže je kovač, ali nižeg ranga. Dve iskovane polovine nikada nisu celo, ne mogu biti celo, jer su lik u ogledalu.
Vreme je najveći zid između ljudi. Možda je čak i zaštita? Malo je onih koji će, dok su jaki, to priznati. Naučeni smo da glumimo, čak i sebi. Godine brišu ideale i snove, energiju i inat. Talentovaniji će početi da vole sebe, a manje talentovani tebe. Ali će svi makar nekoga voleti. Kada pitaš ljude šta ih boli, oni ti tada, nesvesno i nenamerno, govore ko su. Čak iako oni sami ne znaju ko su, izgovaraju čistu istinu, nesposobni da čuju sebe.
Tacna i čaj znače susret prijatelja, možda susret ljubavnika. Susret koji prethodi poljupcu. Susret. Taj čaj priželjkujem. Baš kao i ostatak čovečanstva. Istina može postojati samo gola. Volim reč gola, u bilo kom kontekstu. Lepa je, kreće iz grla i završava sa otvorenim ustima.
Trošim duhovno bogatstvo, rasipam, razbacujem, delim... Ne može se čuvanjem ništa uštedeti. Štednja je uteha za nedovoljno hrabre, one nenaučene na istinu. Meni je bio divan dan. Prošao je, da napravi mesta novom danu. Nije važno šta neko ima, jer čovek može posedovati samo ono čime može da upravlja.
Imam gramofon i puno ploča. Reku na kojoj hranim labudove. Imam i četkicu za zube koju niko nije koristio. Imam sve.
Skoro sve...

Svetlance u tami

Ne znam da li je stvarno, ali čini se,
stao sam ceo u jedan zrak.
Običan zrak svetla.
U klikeru prelomljen, šaren.
Kaže, samo me je dopisala.
Kao vazduh sam lak
u tom zraku.
Pamtim udobnost u zraku,
toplinu,
svetlo,
i puno dobrog vazduha.
Dišem.
Nikada nisam pitao da li zrak ide ka njoj
ili od nje.
Ni čime po svetlu piše.
Možda zrak oduvek tu stoji
i vezan svetli?
Nije ga valjda ona vezala
i prelomila klikerom staklencem?
Ljudi ne vide zrak,
ne mogu da vide,
gledaju dole.
Ali ako nekada neko
ko gleda gore
vidi zrak
i dopiše ime,
onda će zrak sići
i poneti ga.

Esencija

Moje price su sve takve. Napisem celu stranu, suzim na pola, precrtam na cetvrtinu, skratim ponavljanja, oduzmem nepotrebno i u na kraju dobijem jednu rec.

Toj reci verujem. U njoj se nalazi esencija.
Onda oko nje gradim.

Bog je, kažu, ljubav. Ipak, svako može da odabere sebi boga.
I baš kao što vlasnici i ljubimci počinju da liče, tako i čovek počinje da liči na prihvaćenog boga. Neko počne da liči na strah, neko na mržnju, neko na ljubav, neko na novac, racionalnost, bedu, alkohol, batine, sumnju, tišinu, seks, adrenalin, nauku...  Posmatraj i znaćeš kog su boga prihvatili.
Ako učiniš dobro nekome, učinio si dobro sebi, iako tog trenutka ne vidiš.
Ako povrediš nekoga povredio si sebe.
Rupu u sebi možeš popuniti. Biraj pažljivo čime. Praznina nije rupa.
Prazninu u sebi ne možeš popuniti. Ni hranom, ni alkoholom, ni druženjem, ni obrazovanjem.
Zato su bogovi izmislili ljubav.
Boemi? Pijanci ko pijanci, samo sa računom u banci. Tuguju što ne mogu da piju onom brzinom kojom se puni račun. Shvatili su da će ih račun nadživeti, i zato piju.

Tek kada dodju neke godine,
shvatis da postoje dubine o kojima nista ne znas.

Hleb koji se ne lomi nikoga ne moze nahraniti.

Ono sto mislim da jesam, ono sto bih zeleo da budem i ono sto zaista jesam
ratuju u meni.
Prvi napada uveren u svoju nepogresivost,
drugi prljavo igra i zadaje zabranjene udarce jer ima vredan cilj.
Samo je treci, sav izubijan i izudaran, sposoban da voli. Potrebna mu je naklonost druge osobe. Zagrljaj. Napraviti mu mesto je ljubav.
Treći nije glumac. Samo čovek.

Ljudi novog veka, oba pola, nisu naučeni da razlikuju sliku o sebi od sebe.
Niko im nije rekao da oni nisu status na fejzbuku.
MORAS ziveti kao... nesto?
Ne, ne moras.
Mozes imati stav i biti taj stav. Izgubiti sebe i postati taj stav, braniti ga zivotom.
A mozes imati sebe i biti covek, imun na stavove. Neprilagodjen, izopsten iz velikih krugova.
Ima to svoju cenu, i, gledajuci sa strane, najbolje prolaze balanseri.
Ali, ja mislim da je balansiranje samo za lose djake. 
Ne, hvala.
Vernici veruju da je sve stvoreno sa svrhom. I svako novo pegavo sunce je prvo zamišljeno, pa sa ciljem i po zamisli napravljeno.
"U početku beše reč." U svakom početku.
Nema slučaja. Reč "slučaj" na svim slovenskim jezicima znači "događaj".

Minut mržnje

Svako ko se uhvati vlasti, a nije pre toga otpratio prethodne u istražni zatvor, je saucesnik.

Što sad ne lupamo u šerpe?
Odgovor može dati psiholog...
ne,
pre psihijatar.
ili, nedajbože, patolog?
Sigurno ne političar.
Vatrom se ne gasi vatra.
Kukolj uspeva tamo gde se ne uništava (pod izgovorom tolerancije).
Ljudi ne vide očiglednu istinu. Čista nije zabavna. Mora se malo umazati, kao u reklamama. Ljudi nisu navikli da gledajući šumu vide drveće.
Vid je od boga, ali gledanje se uči.

Realnost ponekad postane mit. Dovoljno je da se odreknemo realnosti.

Nekad se niotkuda pojavi knjiga koju smo voleli. Ljudi kažu da knjiga zna da je prijatelj.

Dirakov impuls

Trajanje u vremenu stvara otisak; što je duže trajanje stvoreni otisak je unikatniji i dublji.
Kratko pojavljivanje i nestajanje bi, po logici, stvorilo neugledan i slab otisak. Dirak dokazuje suprotno: što je kraće postojanje u vremenu veći je broj dobijenih talasa, a Plank predviđa ogromne energije.
Podmornica koja polako zaranja stvoriće tek nekoliko snažnih talasa samo jedne vrste.
Kada u isto more prodre ispaljen metak, brzo bačen kamenčić, stvoriće beskonačno velik broj potpuno različitih talasa.

Izvor je praslika sveta, prodavnica ogledala, svako u ogledalu vidi cenu.
Svako različitu.
Dve senke ima onaj ko istovremeno igra u dve predstave, duža senka uvek prva nestaje, a ona naizgled slaba i kratka - traje.

Nikada nisu svi isti. Kada bi svi postali isti ne bih imao ni za koga ni sa kim. Kada poverujem da su svi isti poverovaću da sam u vučjoj jazbini okružen karnivorima. Neću tada postati jedan od njih da bih imao i za koga i sa kim da se borim. Neću. Otići ću na Kubu.

Nada nije nastala iz vere, ali ni obrnuto. Vera ne nastaje od nade. Nada nikada ne prelazi u veru, nego samo u razočarenje. Nadu stvaraju neispunjena očekivanja, pohlepa.
Vera je samosvojna, večna i nepromenljiva.
Onima koji su stigli i onima koji nikada nisu krenuli nije potrebna nada. Nada prati put i one koji putem hodaju.

Ako je čovek od blata pravljen, on se ne može oprati - nestajao bi. Ali se uvek može oblikovati.

Nagodba

Prevariš đavola, ukradeš mu ispred nosa,

a onda ti bog uzme.

Bez priznanice i računa.

Kaže: ne pripada tebi.

Pa ja sam za sebe ukrao,

skupi muda ukradi i ti sebi,

ako umeš.

A meni vrati moje.

To sam ja đavlu za sebe uzeo.

Ali neka. Umem ja još. I ne plašim se. Otići ću, ukrašću ponovo.

Izneću pakao napolje.

Ako se ne vratim, ti me nemoj tražiti.

Kada izbacim dovoljno,

izbaciću i đavola, nek se pred tobom pravi važan.

Tada ću biti na svom.

Biće dva raja,

a ljudi će sami birati u koji će.

Ja im ništa neću uzimati.

Nemoj ni ti.

Pošteno.