Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,

spojili se oblaci, zahladnele kiše.

Otišle su ptice, i nada sa njima,

zaspali su hrastovi i čeka se zima.

Skratila se reč, dato obećanje,

nestali osmesi, mir, pokajanje.

San voli jesen, bujice i kiše,

jesen voli vetar, al nas nema više.

Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,

a tlo se nad nama natapa i diše.

Semenke čekaju svaka u svoj sat

da izvire iz zemlje, promole vrat,

da pokažu svetu života snagu

prekriju sobom ovu zemlju dragu.

Disaću kroz ružu sve dok traje zima,

Voleću u mislima šta u njima ima.

Kad ruža procveta to ću biti ja,

uberi me i nosi moja dragana.

Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,

donesi me kući u moj rodni grad.

Zasadi i gledaj cvet koji raste,

cvet koji voli i tebe i laste.

Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave

tu iznad cveta, iznad moje glave.

A kad jesen dođe i kad laste odu

nemoj mi više dolivati vodu.

Napravi od mene šnalu oko repa

a ja ću uživati kolko si lepa.

Čuvaj me na stolu kad spavaš noću

čuvaću ti sne, razbiti samoću.

Raduj se drugom zabranjenom voću

i neka te voli, ja tako hoću.

To je moja snaga, sila cveta, moć.

Želim ti toplu mirnu laku noć.

Tri sestre

Ispred mene je, knjige kažu, Budućnost.
Najmlađa sestra je, bar u bajkama, uvek lepša i čednija od svojih starijih sestara.
Ali šta ako je ta, najmlađa, suviše dugo čekala, toliko dugo dok se u njoj gnev nije počeo taložiti?
Od besa do mržnje je tek korak, a do osvete dva kratka koraka.
Ali Budućnost ne sme da se sveti, iako bi rado jer je gledala kako raskalašno trošim mladost na njene sestre.
Ne sme da se sveti, jer čak i ona, najmlađa, ima svoju Budućnost.
Ne sme je nimalo zaprljati jer će, kako kaže legenda, strašno poružneti.
A nema veće nesreće od ružne Budućnosti.

Pored mene je moja Sadašnjost.
Na prvi pogled deluje ubrzano, neorganizovano, pomalo šizofreno, podeljena na dve stvarnosti.

Deo Sadašnjosti je uz mene. Podgreva mi krv, pokreće davno zaboravljene misli, oživljava dečje pokrete. Uči me da su uzbuđenje, strast i radost jedino što i mene i nju drži na površini.
Osmehe, godine, poglede, nade, obećanja, strast... dodaje u svaki recept trudeći se da preteruje. Naslućujem ispod tog preterivanja strah, strah od prekida, strah od sna, strah od mirovanja. Smrti.
Uzbuđenje mi nudi kao jedinu zamenu za strah. Zamenu, koliko ženske usne mogu da zamene vino.

Onaj drugi deo Sadašnjosti, deo protiv mene, radi sve suprotno. Zvuči pomalo dosadno, nekad čak staro, ali često mudro. Nastoji da me umiri, uspori.
Govori mi o Prošlosti, mojoj bivšoj ljubavi, i, začudo, ne brani kada je se, uz vino ili stihove, ponekad setim. Tek ponekad mi nabaci misao o Budućnosti, njenoj mlađoj sestri.
Zna da će morati mlađoj da me preda, kad-tad, jer takav je običaj stariji od nas.
I uvek me rastuži, pokušavajući da mi objasni da je normalno nešto što nije, da ću ja nju ostaviti da bih učio nekakvo hodanje po krugu.
I sva ta priča, pažnja, toplina, mir i nežnost kojima me ušuškava, najviše liči na ljubav. Na celinu. Na krug o kome sve češće priča.
Oba dela mi govore da mi žele dobro; ali svaka to želi na svoj način, način koji je u sadašnjosti teško proceniti.

Iza mene je Prošlost. Loša.
Ne želim da pišem koliko loša.
Ali, ako je zaista bila loša, ko me je izgradio? Ko mi je kičmu ispravio, pogled uspravio, obraze ugrejao, pokazao put?
Pa nešto mozgam: nije ona bila toliko loša koliko nju mlađe sestre zbog zavisti spotiču.
Jer, ona je dug put sa mnom prešla, poznajemo se dobro. Pogledom se, bez reči, razumemo.
Zdravog i celog me onomad predala na čuvanje mlađima, i uz poljubac otišla.
"Znaš da ću se vratiti", rekla je. "Naravno da znam", govorim, a ne znam. Jedino ako ceo vek po krugu hodam.

Jednog dana ću pronaći načina da pomirim tri sestre, tri moje najveće ljubavi.
To podrazumeva da moram biti sa svakom tako dobar, da toliko poverenje zaslužim, da svaku sa njihovim ocem pomirim.
Sa matorim Vremenom.
Tada će ih otac okupiti, približiti, i oko mene zaigrati. A ja već znam šta će matori od mene tada tražiti.
Kad nađem načina da pomirim sestre, postaću gospodar kruga.
Gospodar prstena.

Arsenije Tarkovski

- Pao sam i našao tu takve stvari... korenje, grmlje... Da li Vam je ikada palo na pamet da biljke mogu osećati, čak razumeti... Drveće, ovaj lešnik...
- To je jova.
- Nije važno. Nikuda ne žure. A mi žurimo, sujetni smo, govorimo banalnosti. To je zato što ne verujemo prirodi koja je u nama. Stalno neko nepoverenje, žurba, nedostatak vremena da se stane i razmisli.

........................

Svaki trenutak naših susreta slavili smo kao bogojavljenje. Sami na svetu. Ti si bila smelija i lakša od ptičjeg krila. Niz stepenice, vrtoglavo, strčala si i povela me kroz mokri jorgovan u posed svoj sa druge strane ogledala. Noć kad se spusti milost mi bi darovana, otvoriše se oltarske dveri, i u tami je sijalo, u laganom počinku, golo telo. Probudivši se rekoh: "budi blagoslovena!" iako znadoh kako je smeo i drzak blagoslov moj. A ti si spavala i dotakla vekovnu modrinu vasione dok se jorgovan pružao po stolu. Dirnuti plavetnilom tvoji kapci spokojni su bili a ruka topla. A u kristalu pulsirale reke, dimile se gore i svetlucala mora. Ti si držala sferu kristalnu na dlanu svom i spavala na tronu. I, bože pravedni, ti si bila moja. Probudila si se i najednom preobrazila u svakodnevni ljudski rečnik. I reč pod grlom punom snagom ispuni se i reč "ti" izmeni se i dobi novi smisao "car". Sve se preobrazilo u svetu, čak i obične stvari, lavor, bokal, kada, stoje između nas kao na straži. Slojevita i tvrda voda nosila nas je u nepoznato. Smenjivali su se pred nama, kao priviđenja, gradovi, čudesno lepi. Pod našim nogama rasla je nana i ptice slediše korak naš. Ribe su iskakale iz vode i nebo nam se pred očima otvorilo, dok je sudbina tragom išla za nama kao ludak sa nožem u ruci.

Kopaj nov bunar al u star ne pljuj

Prvi koji je izrekao "ništa nije onako kako izgleda" bio je prvi filozof manipulator.
Ta disciplina se tako dobro primila da je na različitim nivoima primenjuje ogromna većina čovečanstva.
I dumaju, mozgaju, kada već nije onako kako izgleda, hajde da bude onako kako našim malim ciljevima odgovara.
Samo manjina, potcenjena i diskriminisana, zna istinu: "Sve je onako kako izgleda".
Istinom se ne može ni manipulisati ni trgovati.
Zato nije popularna među manipulatorima i trgovcima.
Među vecinom.

Biti neprilagođen i neurotičan je imperativ zdravog čoveka.
Onaj ko se uklopio u ludilo nije zdrava jedinka.
Neuklapanje je teži put. Put kojim se ređe ide. Manja vrata.

Covek ne moze biti autoritet. Istina je jedini autoritet.
Onaj kome je covek autoritet nije odrasla jedinka. Nije do kraja sazreo a vec je poceo da gnji.
Najvise sto covek moze da uradi je da je trazi i da ide za istinom.
Ne moze je posedovati, izgovoriti, zapisati... ali je nepogresivo moze prepoznati.
Eo bas prebiram po starim medaljama i vadim jednu skroz pozutelu... ili je oduvek bila takva?
Eto ta medalja ima samo jednu stranu. To je kovanica na kojoj pise: ti jesi to uradio.
Ostale strane mozda imaju znacaja kod gravera ili kod onoga ko medalju nikada nije osvojio.
Ja jesam to uradio.
i dobijeni osmeh je ponekad zlatna medalja.
Ako na toj medalji vidis vise od jedne strane, nije do medalje.
Do tebe je.
Novac ima samo jednu stranu: vrednost.
Sve ostalo je kompromis.

Glup II

Nekada sam bio glup.
Želeo sam da to promenim.
Jedini način koji sam smislio bio je, normalno, glup.
Shvatajući da se ljudi druže sa sebi sličnima, nisam želeo da provedem život u društvu glupih ljudi.
Jer, glupi ljudi često nisu dobri ljudi.
Da bi me prihvatili pametni promenio sam izgled, izbelio zube, pustio kosu, upisao najjednostavniji sport, napamet učio friške viceve, odlučio šta će biti moje omiljeno piće i sve ostalo omiljeno, promenio čak brzinu i način hoda.
I zaista, postajao sam popularan u društvu pametnih. Pametni nemaju problem da ti poklone znanje jer znaju da ga time ne mogu izgubiti.
Imao sam užasan strah da se odam i pokažem svoje neznanje, plašeći se osude, i zbog prevare i zbog gluposti.
Zbog tog straha sam počeo više da slušam a manje da pričam. Slušajući se zaista može mnogo naučiti. Može se naučiti da su najčešći savetodavci i najglasniji sagovornici ljudi sa najmanje znanja, uplašeni glumci amateri i prosjaci za pažnjom, ljudi koji galamom pokušavaju da se predstave kao samopouzdani i pametni. A najčešće nisu ni jedno ni drugo.
Oni koji imaju istinsko i primenljivo znanje neće se sa galamdžijama nadvikivati pokušavajući da dođu do reči. Neće uopšte govoriti sve dok im, civilizovano i direktno, ne uputite jasno pitanje.
A onda će vam, dečje razgovetno, skoro dečje jasno, ponuditi odgovor ne kiteći ga nepotrebnim, stručnim ili stranim rečima.I neće se uvrediti kada im kažete da niste razumeli, nego će strpljivo preformulisati ili drugim rečima ponuditi odgovor. Čak će ceniti vaš napor da shvatite izgovoreno.
Razgovor koji vodite telefonom, osim poruke iskazane rečima, nosi i emocije koje su različite od razgovora sa osobom koju vidimo. Razgovor telefonom zahteva da zamislimo sagovornika a tu emocije vadimo iz najlepšeg dela mašte jer vizuelnog kontakta nema.

Ja sam, naravno, još uvek glup. Pametnije od sebe nisam uspeo da prevarim. Pametni nemaju predrasuda i umeju da cene trud.
Biti glup je trajno trpno stanje a ne kratkotrajna pojava. Naučio sam da živim sa tim. U tome mi pomažu kritike i glupljih i pametnijih od mene; pomažu mi otkad sam naučio da ih razlikujem.
Jedino, ponekad, ne uspevam da prepoznam zle ljude. Kada uspem da im prepoznam glumu, dopisujem ih u spisak "glup". Verovatno između postoji još nekoliko stepena gradacije koje ja ne primećujem, ali recite, ko bi pametan bio zao ako ima izbor da bude dobar?
Izbor je jedino čega se pametan čovek neće odreći.
Kada vam neko zameri na gluposti, taj je neizlečivo glup.
Samo će pametan pružiti ruku i pomoći glupom da ustane.
Ako glup prihvati pruženu ruku i ustane, postaće manje glup.

Bez tebe - Ramštajn

Glup I

Pesnik, kao i slikar, lako može da pokvari i odlične ljude.
On se dodvorava i ugađa neumnom delu duše, onom što za iste stvari čas misli da su male, čas da su velike, i izmišlja stvari koje su od istine veoma daleko.
Umni deo duše često popušta u svom nadzoru nad onim plačljivim delom. Tada um, više ne smatrajući to nedostojnim, dozvoljava predavanje celog tela tuzi, i, čak, uživanje u njoj. On gaji i zaliva ono što bi trebalo da se osuši, određuje sluge za gospodare, čineći nas gorim i nesrećnijim.
Slikar crta stolara i ostale radnike a da se pri tom uopšte ne razume u njihovu veštinu. Ali ako je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka pokazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude.
Možda je ta prevara ceo cilj slikarevog života, a možda je to jedino što ume da radi.
On će se uvek više truditi da sebe predstavi kao predmet obožavanja, nego heroje koje slika.
Kada bi bio sposoban da, stvarajući imitaciju života, čini ljude boljima, imao bi makar sledbenike.
Samo napola svestan, on sebe obavija tajnama i ogradama, krijući prazninu, prašinu, krijući sebe, unakaženu sliku svojih želja, izbliza sliku Dorijana Greja.
Ista stvar ne izgleda isto ako je posmatramo iz daljine ili izbliza.
Isti predmeti izgledaju i krivi i pravi onima koji ih gledaju kada su u vodi i kada su izvan vode.
O istim stvarima u isto vreme nije moguće misliti suprotno.
Sve to upućuje na konfuziju u svačijoj duši. Tom slabošću ljudske prirode koristi se slikar, koji ne odustaje ni od jednog sredstva opsene.
Ljudi misle da su srećni ili nesrećni, a u svim tim slučajevima su tužni ili radosni.
Nekada sam samo verovao da anđeli postoje. Da nas iz daljine posmatraju, blagonaklono, ne uznemiravajući nas čak ni svojim direktnim prisustvom.
Ta izmišljena bića bi umela iz daljine da vide naše tajne i strahove, ma koliko ih mi skrivali. Strahovi su tada postajali manji, a tajne vrednije.
Velikim krilima bi ublažili svaki naš pad. Pesmom i poljupcem bi slavili naše uspehe.
Sada sam odrastao, i sada više ne verujem nego znam. Ali i anđeli, izgleda, odrastaju. Zbog sebičnosti nikada se nisam pitao imaju li oni svoje potrebe, želje, strahove, ljubavi_
Kako usrećiti jednog običnog anđela? Jer, kada bih to znao, sigurno bih uspeo i tako postao anđeo anđelu, takoreći ista vrsta. Onda bismo, možda, mogli da se vidimo, popijemo kafu ili štagod anđeli piju, dodirnemo krilima... nevidljivi za običan svet. Verovatno bi nas samo deca videla, a svi znaju da deca umeju da čuvaju dobre tajne.
Besmrtna stvar je jedino vredna truda.
Da li je besmrtna pesma, slika, um, volja, bliskost, ljubav, duša, ili nešto što ni anđeli nemaju?
Onaj deo duše koji po svojoj prirodi traži takvu hranu koju pesnici stvaraju, da svoju glad utoli, da se isplače i posle toga bude zadovoljan i veseo?
Ili samo onaj umni deo, koji nas uspravlja i negira emocije_
Šta nas čini ljudima?
Mislioci još uvek brižljivo traže uzrok svoje gladi.

Hvala velikom Platonu i mudrom Dučiću na iskrama.

Reči stalkera

"Neka se ostvari sve što je planirano.
Pusti neka poveruju.
Pusti neka se nasmeju svojim strastima.
Zato, jer to što nazivaju strašću nije duhovna energija već samo trenje između njihove duše i spoljašnjeg sveta.
I najvažnije, pusti neka veruju u sebe, neka ostanu bespomoćni, kao deca, jer slabost je velika stvar a sila je ništavna.
Kada se čovek rodi on je slab i lomljiv, a kada umire, jak je i čvrst.
Kada drvo raste nežno je i savitljivo, ali kada je suvo i tvrdo tada umire.
Tvrdoća i snaga su saputnici smrti.
Ranjivost i nejakost izraz su svežine postojanja.
Jer, nešto što je očvrsnulo nikada neće pobediti."

Književnik gleda nazad, u prošlost. Naučnik posmatra detalje.
Stalker vidi stvarnost kakva ona jeste.