Autoritet

Slovenima i "toplokrvnim" narodima autoritet su uvek drugi ljudi. Vodje. Redje uspesni pojedinci, mnogo cesce drustvo iz kladionice, sa fejsa, parkinga, zurke, posla...
Tom drustvu se covek ponizno klanja, okrece, i trosi zivot da njima udovolji. Da se dopadne autoritetu. Da bi to dobio, mora usvojiti njihove vrednosti, postati nalik njima.
A koje su to vrednosti? Kljuc od auta, najnoviji mobilni, brendirana odeca, navijacki mentalitet, krediti na zlatnoj kartici. 
Ni jedna od tih vrednosti nije unutra, u coveku. Ono cemu takav covek tezi se nalazi izvan njega, i zato je zadovoljenje nemoguce. Covek izlazi iz sebe i pretvara se u brendove koje nosi i gleda, gurajuci sopstvenu ljudskost u drugi plan.

Severni, "hladni" narodi nalaze autoritet u bankovnom racunu, odlasku na golf, odrzavanom vrtu, batleru i posluzi. Druge ljude ne priznaju za autoritet, cak ni fudbalske timove, ali ih to ipak ne cini slobodnima, zato sto se ono cemu teze nalazi izvan njih.

Sicilijanska i siptarska mafija kao najvisi autoritet izdvajaju porodicu. Pucaju u druge porodice verujuci da jacaju svoju. Ali porodica nije unutra, u njima, nego je van njihovih moci i uticaja. Jednako su robovi, jednako neostvareni, jednako sjebani kao i svi drugi.

Jedini pravi autoritet je urodjena dobrota. Zvuci neverovatno, ali sa njom se radjamo. Nju ne ucimo, niti prihvatamo. Ona je celog zivota u nama, nadohvat.
Dovoljno je da je ne odbacimo.
Tada cemo postati dobri ljudi.
Dobri.
Ljudi.

Ljudi se plase uspeha. Radije biraju strah. Jer strah ih nikada nece napustiti. I kada teraju strah, cine to iz straha, zamenjujuci jedan strah drugim. Oblomovstina na delu.
Biti normalan po danasnjim merilima je samo nedostatak hrabrosti da budu ono što izvorno jesu.
Dobri ljudi.
Nisu vam oblaci krivi sto ne sijate.

I raj i pakao se nalaze ovde, medju nama.
Ljudi imaju slobodan izbor.
Da bi dospeli u raj, ljudi se trebaju ponasati kao da su u raju. Da vole, da se raduju, da prihvataju.
I provesce zivote u raju.
Da bi dospeli u pakao, ljudi samo treba da usvoje zlo, mrznju, aroganciju, vlast. Provesce svoj vek u najtoplijem paklu.
Mudrost bira.

Dogodilo se

U ovoj zemlji se periodično "događa".
Dogodio se potop.
Potonula je pamet. Moral. Teška industrija.
Kada potonu teške stvari, na površinu isplivaju one lake, kojima je prirodno mesto na dnu.

Prvo se dogodio narod, pa bombardovanje, zatim puč, privatizacije, ubistva, rijaliti, vlada.

Kada se dogodila prva parada pedera, protivnici su ih neustrašivo i hrabro tukli.
Po tasnici bi ih lako razlikovali od patriJota.
Pustali bi krv svakome ko nosi tasnicu.
Kao da je na svakoj tašnici pisalo: ubij!
Martinkama, štanglama, kamenicama.
Pesnicama.

Gde su danas ti borci za narodnu čast?
Još uvek su na istoj toj ulici.
Oni danas nose iste takve tašnice.

Puštanje krvi?
Ma daj, to su samo tašnice, patike bez šnira, šatirane frizure, tetovaže na depiliranim nabildovanim mišićima.
Tetoviran Ratko Mladic na iskvarcovanom i depiliranom bicepsu.
Patriotski.
Časno.

Pre "događanja" su muškarci sa tašnicama bili ili kondukteri ili pederi.
Danas sam prošetao gradom, i na ulicama video desetine hiljada konduktera. Kupuju patike, ližu sladolede, iz tašnica im zvone android aMplikacije.
Lajkuju i šeruju.
Nije im dovoljno što su u kolima vezani.
Moraju ojačano i dodatno da se opašu tašnicama.

Žene na haljinama nemaju džepove, a moraju poneti uloške, karmine, ogledalca, tampone, nepodgrejan ručak... Njima tašne stvarno trebaju. One vole da budu vezane, opasane kaišem od tašne.
Šta li vi, nesrećnici, kondukteri bez angažmana, vučete u svojim malim tašnicama? Čemu vam služe dodatni džepovi na brendiranoj "military" i kežual odeći?
Nekada ste provodili živote ispijajući pivo ispred samoposluge, sedeći na prevrnutoj gajbi.
Danas šetate brendirane tašnice po šoping centrima, i stvarate gužvu praveći selfije na pokretnim stepenicama.

Da vam ja nešto kažem: BIP na gajbi je bio bolji.

Ekscentar

Last life - upravo mi je saopstila igrica.
Da li to "last" znaci da ih je bilo vise?
Da li treba da nastavim da gubim, kao i do sada, ponavljajuci greske,
ili da potrazim promenu?
Igricu ne mogu menjati.
Jedino sto je u mom dometu za menjanje sam ja.
Promeniti sebe znaci odreci se starog sebe,
i stvoriti novog.
Samo, da li ce taj novi igrati bolje?
Onaj ko je pisao igricu nije u dometu,
ne mogu ga pitati za savet.
Ako nastavim sa istom igrom, brzo ce otici i taj "last" life.
Zatim sledi "game over". I placanje.
Jer svaka se igra mora platiti.
Nekako. Negde. Nekome. Necemu.
I ko je cuvao novce i poene, sada ne moze njima dokupiti jos jedan zivot.
Mozda moze zapoceti novu igru?
Samo sto druga igra nece biti ista,
ona, jedna, koju volimo.

Nisam ja ekscentrican.
Ostatak sveta je ekscentrican.

Ekscentricnost je postala moda, kult, stil zivota.
I onaj ko nije ekscentrican, trudice se da izgleda posebno, razlicito, da bi ispunio ocekivanja.
Da ne bi bio odbacen.
U ekscentricnom svetu, svi normalni, obicni ljudi, deluju ekscentricno.
A oni su samo normalni, obicni, mali ljudi.
Da ponovim:
Normalni
Obicni
Mali
Ljudi.

Pesma leta

Dogma

Sve sto u zivotu uradis,
uradio si sebi.
I dobro i lose,
slucajno i namerno,
nagovoren ili svojevoljno.

Rec slobodan se do nedavno izgovarala samosvojan.
Imati slobodu znaci biti vlasnik sebe.
Svojih misli, zelja, postupaka.
Vlasnik svojih odluka.
Odluke covekove donosi potisnuta zelja, ne vera.
Ne postoji opsta, zajednicka, kolektivna vera.
Vera je licna, nastala od iskusenja i sumnji.
Ljudi vide samo ono sto zele. Ne vide ono sto stvarno postoji.
I dugo gledajuci, postaju ono u sta gledaju.
Zadovoljni su da znaju kolika je temperatura, tacno vreme, udaljenost do meseca, rezultate utakmica, broj kalorija u obroku.
Ali ono sto im je za zivot vazno, potiskuju u drugi plan. Za te stvari nemaju dovoljno naucnih dokaza.
Za vecinu stvari nemaju cak ni ime.
Da, nauka je postala dogma, tvrdja od religije.
Za razliku od religije, koja za svako svoje nerazumevanje ima izraz "bozja volja", nauka nema izgovor.
Zato nauka, sve sto ne moze da objasni, proglasava za nepostojece, izmisljeno, izmastano. I vise se time ne bavi.
Da bi se rodila nova ideja, ona stara ideja, koja je vec odavno dogma, mora umreti.
Da. Da bi se novo rodilo, staro mora umreti.
Rodjenje i smrt tako pokazuju da su jedno. Da se nastavljaju. Da su deo istog toka.
Disciplina umanjuje bol ponovnog radjanja,
prihvatanje bola neutralise taj bol,
prihvatanje patnje obesmisljava patnju.

Jedino prihvatanje ljubavi uvecava ljubav.
Kada pomazemo napredovanje drugih, mi napredujemo.
Ono sto uradimo za druge, uradili smo za sebe.
Iz sebicnih namera i razloga cinimo dobro, da bi sebi ucinili, ali ipak napredujemo.
Voleti druge nama donosi radost vecu nego njima.

Zlo koje smo ucinili? Iako smo to tada nameravali, nismo ga ucinili drugome. Drugog je nesto sacuvalo. Uvek se i svako zlo vraca izvoru, na preispitivanje i reviziju.
Istinsko zlo je moguce naneti jedino sebi. Zato ga valja prekovati dok je jos vruce.
Neko ce iskovati oruzje, neko alat, neko lance.
Neko suvenire, uspomene.
Medalje i novac.
To bira karakter.

Cvrčak i mrav

Oduvek je isto.
Mrav radi, vredno skuplja,
a cvrčak pored njega svira i uživa.

Zatim dođe zima.
Mrav troši zalihe, delo svog vrednog rada.
Ali nekako, ne znamo kako, i cvrčak preživi zimu.
Izgleda da je mrav podelio svoj ručak sa cvrčkom.

I sledeće godine se ponavlja ista priča: cvrčak i mrav.

Kada mrav jedne godine ne bi pomogao cvrčku,
lenjom muzičaru, umetniku, badavadžiji,
sledećeg leta bi mrav u tišini skupljao hranu.
Bez muzike na koju je navikao,
koja mu je na neki nadrealan način potrebna,
mrav bi seo na kamen, i ozbiljno se zapitao:
Dokle? Čemu? Zašto?
Ostao bi na tom kamenu.
Umro bi od gladi u polju hrane.

Druge godine ne bi više bilo ni cvrčaka, ni mrava.

Treće godine ni nas.

Mrav odvajkada razume ono što mi, ljudi, još ne razumemo.
Da smo deo.

Bez drugih ćemo nestati.
Cvrčaka, kaktusa, čistih reka, mrava.
I bez ljudi koje ne razumemo.

Na zemlji je hrana,
na nebu je sloboda.
Hrana bez slobode je otrov,
sloboda bez hrane smrt.

Samo zajedno stvaraju Život.
Ne smeju se razdvojiti.

Kada prepoznate cvrčka, pomozite mu.
Čak i kada ne razumete.
Nije on tu samo zbog sebe,
on postoji i zbog vas.

Blago

Dugo već sanjam isti san.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.

Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.

Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.