Nista drugo nije vazno

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući u to ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako
i ništa drugo nije važno

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam

Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako

Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno

Nikad me nije zanimalo šta oni kažu
nikad me nisu zanimale njihove igrice
nikad me nije zanimalo šta oni rade
nikad me nije zanimalo šta oni znaju
a ja znam

Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno

Gladni hleba.. siti straha

“Hoćeš li da mi kupiš jedan hleb..“ začula sam hrapavi muški glas preko levog ramena.
“Hleb..?“ ponovila sam.
“Jedan..“ odgovorio je.

Mladić od nekih tridesetak godina, prebačene torbe preko grudi, u zelenoj perjanoj jakni,
stajao je ispred pekare.
Skoro sasvim mokar, jer je sneg uporno padao, gledao me je ravno u oči.
Nije ličio na prosjaka, ne.
Ličio je na nekoga koga, da nije progovorio, ne bih ni primetila.
Stajao je sa suprotne strane velike bare, na dva koraka od mene.
Kao po komandi, okrenula sam se na peti i utrčala u pekaru.
Prodavačica, vidno iznenađena, verovatno gledajući šta se dešava, procedila je polutiho,
pre nego što sam uspela zatražiti.. “Nećete mu, valjda, kupiti hleb..?“
“Molim vas jedan hleb.“
Nevoljno ode do police, zamota hleb u kesu i pruži preko tezge.

Stajao je nepomično, sa iste strane bare.. on sa jedne, ja sa druge.
Pružajući mu kesu, pružio je ruku.
U trenutku sam je ispustila, želeći da je što pre uzme.
Prsti su mu bili ledeni.
Nisam ga mogla pogledati u oči.. ali sam bila sasvim sigurna da me gađa njima pravo u
svest.

Put do stana nikad nije duže trajao.. zadihana, utrčavajući u lift, u panici sam stisnula tri
sprata.
Svaki put kad bi se vrata otvarala, činilo mi se da vidim mokru, zelenu jaknu.. hladni prsti
klizili su mi niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže.
Tek kad sam okrenula ključ, počela sam da dišem.

Posle sam dugo ćutala.
Neki se nemir uvukao pod levo rebro.
Jesam li, hraneći njega, hranila onaj deo mene koji je večito gladan mira..?
Te noći nisam spavala.

Kad je svanulo, znala sam odgovor.
Svejedno je.
Gladna usta ne pitaju.

..deo pokidanih misli, Decembar 2010.. Morrana

Ruke

Najveći dar.
Pružene ruke.
Njoj pružene ruke su uvek spojene ruke.
Spojene ruke nisu prazne.
Spojene ne traže. Zahvaljuju i nude.
U svakoj pruženoj ruci je druga ruka, drugo biće.
U svakoj pruženoj ruci je ljubav koju živimo, i srcem nudimo.
U svakoj ruci je, iako nevidljivo, ono najvrednije što se rukama može poneti.

Bog neće uzeti spojene ruke. Zna i da razdvojene ne vrede mnogo.
Videće koliko je spojenih, i tada će znati da njegov trud nije bio uzaludan.
Tu nagradu će, kao i uvek od početka vremena, deliti sa nama.
Njemu nagradu, njegovu platu, dajemo mi.
Stvorio nas je da dajemo, i učio nas je da dajemo.
To je jedino što od života naučimo.
Od prirode se ne može pobeći.

To što svira, to su ruke.

Slobodan pad

Kada covek, usled gravitacije u slobodnom padu, snazno opamprci o zemlju, nece doci na Zemlju, nego ce, naprotiv, otici sa nje.
Suprotno od onoga sto je nameravao.
Ako volis zivot, moras ga uzimati polako.
Strpljivo.
Ne treba dozvoliti slobodan pad. Stihiju.
Treba voditi zivot polako.
Silazak, a ne slobodan pad.
Jer silazak vodi kroz prerodio vrt.

U slobodnom padu, slobodan je samo pad.
Covek nije.

Okupacija, ili srećno dno

Od sto Tv programa,
ako izuzmemo programe koji periodično  izveštavaju kako su drug Vučić i drug Vulin proveli popodne,
92 programa su na engleskom jeziku.
Speak English or Die.
Jedini program na srpskom je,
verovali ili ne,
rijaliti na Hepi televiziji.
To je ono sa tek dvocifrenim iq-om.
Đinđirinđi.

Da li građani razumeju da deca drže daljinac?
Kako smo se, i kada,  baš toliko sjebali?

Sramota me je da pitam: zašto.
Jebo me peti oktobar da me jebo.

O jednoj mladosti

Neko je obećao da je mladost uzbudljiva,
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.

Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.

Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.

Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.

Veliko i malo

Ako ljubav ne može da stane u knjigu,
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.

Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.

Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.

Velika kazaljka

O ljubavi knjiga ne postoji.
Glomazna je da bi stala u knjigu.

Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.

Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.

Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.

Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.

Pisci pesama,  i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.

Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.

I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.